Scena
02.03.2021. 20:09
Ferid Mujezinović

Brankova Magdalena

scena-b-shutterstock_418145404.jpg
Izvor: Shutterstock /

Šezdeset godina je prohujalo, a Magdalena (neko je zove i Madlena) ne izlazi mi iz glave. I ne samo meni, već izgleda i Durutu, odnosno čuvenom piscu Milisavu Saviću čiji je to nadimak. On joj je posvetio pasaže u svojim dvema knjigama: u „Ljubavnim pismima i drugim lekcijama“, kao i u romanu „La sans pareille“. Doduše, on ju je u svom pomenutom romanu selio iz Novog Pazara u Rašku i činio je ono kako mu je bilo zgodno, ali najbliže istini o Magdaleni je pisao u odeljku „Novopazarske lekcije iz književnosti“ u knjizi „Ljubavna pisma i druge lekcije“.

Pa ko je ta Magdalena što i Durutu i meni i danas pamet pomera i to posle skoro šest decenija?

Pojavila se u Novom Pazaru krajem pedesetih godina. I to dve godine pre nego što je širom Jugoslavije pukao glas o samoubistvu neponovljivog pesnika Branka Miljkovića (u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine). Mi u Novom Pazaru jesmo bili provincija, ali ne baš ona mračna iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Čitali smo mi u biblioteci „Dositej Obradović“, sem dnevnih novina, i sve relevantne književne časopise koji su izlazili u to vreme. Tako smo znali za pesnika Branka Miljkovića i zato nas je potresla vest o njegovoj smrti. Kao da se danas to događa, sećam se kako smo pesnik Ibrahim Hadžić i ja išli Prvomajskom ulicom u Jošanici, predgrađu Novog Pazara, i raspravljali o neverovatnom razlogu za samoubistvo. Tada se još nije čulo za neku njegovu veliku neostvarenu ljubav, već je neko u naš grad pustio avaz da se pesnik navodno ubio zbog stida! Da, zbog stida što ga je majka zatekla u krevetu kako onaniše. O, bože, pa zar zbog toga dići ruku na sebe! Kad bi sve pubertetlije pošle Brankovim putem, mislili smo tada, ne bi više niko od muškarčina ostao za ženidbu. Bio je to nečiji pravi trač!

Magdalena, čije prezime ni dan-danas niko ne zna niti je zapamtio, stigla je u Novi Pazar bežeći od nečega iz Beograda. Za njom je stigao i glas da je ona ta žena zbog koje je čuveni pesnik debelo patio, da nije htela da mu uzvrati ljubav, pa se kasnije, navodno, zbog nje i ubio. Možda su to bila samo čaršijska nagađanja, ali se troha istine može naslutiti u kasnijim pisanim tragovima i izjavama Tase Mladenovića i Petra Džadžića. Došla je u moj grad da predaje srpskohrvatski jezik i to baš u mojoj Osnovnoj školi „Rifat Burdžević Tršo“. I onda je ceo Novi Pazar poludeo za njom.

Povezane vesti - Njegova smrt nije imala ime

Gradom bi šetala kao kraljica Margo. Bila je povisoka, sa plavom kosom svom u pramenovima sličnim uvojcima. Nosila je crnu haljinu od žerseja, koja joj je prianjala uz telo, a telo, telo joj je bilo takvo kao da je sišlo sa neke slike Paula Rubensa. Uvek je tu bio i široki kaiš zlatne boje, nalik na kolan, koji joj je isticao struk, tako da kad stavi otvorenu šaku na desni bok, ona odmah odjuri na drugu stranu tela, do levog boka. A noge… Kažu muškarčine da su kod žena najlepše one noge koje od kolena do stopala podsećaju na oblik pivske flaše. Profesorka Magdalena je imala takve noge koje su ličile na flaše najboljeg šampanjca na svetu „dom perinjona“. Lice joj je bilo kao od alabastera, sa jedva vidljivim rumenilom, crvenim jezercima na vrhovima punačkih obraza. Sve u svemu, za mnoge zaista komforna, zavodljiva žena u svakom smislu. Kad bi prošetala gradom posle napornih časova u školi, činilo se da i dućani sa obe strane pazarske čaršije imaju drhtavicu. Pravi zemljotres bez potresa. Ko bi joj danas bio pandan, ko bi joj danas bio pandan? Hm, pa da, eto, jedino Šeron Stoun u svom najboljem izdanju!

U stvari, šta ima da vam pričam o njenom izgledu. Dovoljno je da vam kažem da je ona bila slika i prilika Dare Nijagare, junakinje stripa legendarne autorke Dese Glišić. Zavodljivim oblinama Dare Nijagare, iako u stripu, divili smo se svi bez daha i bili zaljubljeni u nju i njen izgled.

Nismo tada znali za Emanuela Makrona i njegovu ljubav prema starijoj ženi niti on sigurno nije čuo za moje društvo (možda nije bio ni rođen), ali nas nekoliko đaka iz osmog razreda osnovne škole bili smo zaljubljeni u nju, ne do ušiju, nego do neba. Uveče, kad noći nisu bile prohladne, Alija Nokić, Vehbo Malićević i ja, sva trojica odeveni u svečanu izviđačku odoru, išli bismo do kuće u kojoj je Magdalena stanovala kao podstanar. To je bila očuvana kuća islamske arhitekture ispod fudbalskog stadiona, u blizini suda, podignuta još u vreme Turaka. Nas trojica bismo stali ispod krošnje neke jabuke i uz raštimovanu gitaru, po čijim je žicama udarao Alija Nokić, pevali Magdaleni sevdalinke, najčešće „Kad ja pođoh na Bembašu“ i „Sejdefu majka buđaše“. Na doksatu kuće u kojoj je stanovala u Novom Pazaru poznata žena-lafčina profesorka Sofka Marojević, koja je Magdaleni bila gazdarica, pojavile bi se njih dve, nalakćene na drvenu ogradu i slušale i gledale u dečurliju, kao da su istinski bile zaljubljene u nas. Naši glasovi su ličili na zarđalu imitaciju hora Bečkih dečaka, ali to njima dvema nije smetalo da nam aplaudiraju.

Povezane vesti - Izgubljeno u nemaru

Ubrzo, kako je došla, tako je Magdalena i nestala iz Novog Pazara. Godinama i decenijama o njoj ništa nisam čuo. Sve dok jednog dana nije stigao poziv od Šefka Alomerovića da dođemo kod njega na večeru, u kuću u Učiteljskoj ulici broj 10, u istoimenom beogradskom naselju. Na vrata Šefkove kuće jedne noći zakucali smo poznati slikar Kemal Ramujkić, doktorka Hibnijeta Apuk, pedijatar, moj šurak inženjer Mirsad Hajvazović, moja supruga Zlata i ja. Šefko nas nije dočekao na vratima nego nas je njegova žena sprovela da se uz stepenice popnemo do ogromnog potkrovlja, sa uglačanim hrastovim parketom, gde je na sasvim drugom kraju, daleko, stajao domaćin i čekao da mu priđemo.

U tom času razmišljao sam da li da se okrenem i pozovem društvo da odmah napustimo Šefkovu kuću, jer mi se u tom dočeku gostiju nije ništa dopalo. Podsećalo me na Staljina kod koga se takođe stizalo preko velike, velike prostorije tako da se posetiocu odseku noge dok stignu do Hazjajina. Nisam to učinio samo zbog ljubazne Šefkove žene.

I tako uz meze i piće ja pomenuh Magdalenu, ni sad ne znam iz kojeg razloga. A Šefko ni pet ni devet reče: „Ona mi je bila supruga!“ Šta, bre, lupaš, nisam izdržao da mu to ne kažem. Jer, bilo je perioda u mom životu kada smo on, pesnik Ibrahim Hadžić i ja bili nerazdvojni. Doduše, on je bio neku godinu stariji od mene i pohađao je Ekonomsku školu, a možda je bio i Ibrova generacija. „Da, da, bila mi je žena!“ Ja ne mogu da verujem u ono što čujem. Pa, Šefko je i tada bio dete za Magdalenu iako je izgledao kao starmali. Te večeri još nisam znao, niti je Durut do tada pisao o tome kako je Magdalena uzela pod ruku nekog junošu i sa njim prošetala na korzou, kako bi na taj način oterala od sebe one navalentne gradske đilkoše, nabeđene donžuane iz redova lokalnih političara, koji su sve činili da im Magdalena dopadne šaka. Da, sećam se da su jedni govorili da će „Magdalenu mahnuti još iste večeri“, a drugi da ona „neće dočekati ni zoru a biće već na njemu namaknuta“.

Durut u romanu „La sans pareille“ navodi da je taj srećnik s kojim je Magdalena prošetala gradom bio prepoznatljiv po avijatičarskoj kapi. Da, ali avijatičarsku kapu je nosio Šefkov brat Sulja, koji je nije skidao sa glave ni po najvećim vrućinama. Savić u ovom svom romanu je dao ime glavnom junaku - Hasan Prtinac – navodeći da je on rodom iz Tutina. Zaboravio si, druže moj, da je to bio tvoj školski a moj drug iz detinjstva Hasan Prtinac, koji je stanovao u Novom Pazaru u kući preko puta Centrale, gde smo mi deca skakali sa betonske ograde u vir jaza sa visine od 20 metara, tik do turbina ne shvatajući kakva nas opasnost vreba dole u ambisu.

Šefko je ostao pri svom iskazu, a ja pri svom neverovanju u tu njegovu priču. Nisam ni hteo da o tome povedem raspravu, jer mi je pažnju privlačilo veliko uljano platno iza naših leđa, na kojoj je bio naslikan moj drug iz detinjstva B. J., sin istaknutog političara iz srpske republičke nomenklature. Ta slika me je dobrano potresla te noći i vratila u detinjstvo kada smo B. i ja, u potkrovlju zgrade gde je stanovao u Ulici 28. novembra u Novom Pazaru, bacali šestoperac u udaljenu metu. B. je tragično okončao život u svojoj advokatskoj kancelariji, kada je pokušao telefonom da razgovara sa ocem R. J., koji je tada bio u službenoj poseti Kopaoniku. Kada je mu je otac rekao da nema vremena za razgovor sa njim, B. je, ne prekidajući telefonsku vezu, uzeo pištolj i pucao sebi u glavu. Tako je skončao nekadašnji dečak sa porodično prepoznatljivim širokim nozdrvama, koji je još krajem pedesetih godina hteo da čamcem, iz Kraljevice kod Rijeke, otplovi u Italiju bežeći, kako je objašnjavao nama, svojim drugarima, od svađa u kući. Jedva smo ga od toga odvratili - njegova majka, lepotica Lj., sestra B. i druga sestra kojoj nisam zapamtio ime.

Povezane vesti - Njihovo vreme

Prođoše godine i onda, jednog bistrog jutra, na Bulevaru kralja Aleksandra, grom iz vedra neba. Idući od Cvetkove pijace ka Trgu Nikole Pašića, kod restorana „Sveti Nikola“, na trgovačkoj strani bulevara, raširio sam ruke i zaustavio prijatelja Velju Milanovića iz Beogradskog sajma i moju suprugu Zlatu i zatražio da načas prekinemo šetnju. Na njihovo pitanje zašto, rekao sam da sam posle 40 godina ugledao svoju profesorku iz osnovne škole. Kako, gde, pa svi su nama okrenuti leđima, kako nekoga možeš da prepoznaš iz te pozicije. Ne, ona je tu. Ugledao sam na pet metara od nas plave pramenove kose slične uvojcima na glavi žene odevene u isflekanom, iznošenom „montgomeri“ mantilu kako razgleda robu sa neke tezge. Tada su na bulevaru još postojali ulični prodavci. Velja reče da je nemoguće da nekog prepoznam i to još s leđa posle 40 godina. Ne, ne, sigurno je to ona, bio sam uporan. I ko god me poznaje zna da zbog urođene radoznalosti ne odustajem tako lako od nekog svog nauma.

Prišao sam Magdaleni bojažljivo i stao ispred nje, kao kad sam odgovarao na času iz srpskohrvatskog jezika. Ona se okrenula k meni i ljubopitljivo me gledala čekajući da joj nešto kažem. „Kako ste, Magdalena? Čudite se da Vas je neko nepoznat prepoznao. A ja za Vas ne bi trebalo da budem nepoznat, jer ja sam jedan od ona tri trubadura, onaj najmlađi, koji su vam ispod doksata Sofkine kuće u Novom Pazaru pevali serenade. Sem toga, ja sam bio i Vaš učenik“. Pitala me je: „Ali, kako ste me prepoznali, pa toliko godina je prošlo od Novog Pazara?“ To je govorila i crvenela što ju je njen nekadašnji učenik prepoznao i zatekao u tako jadnom, tužnom, ponižavajućem stanju, u kojem su se zbog malih penzija tih godina, a i danas je tako, nalazili svi prosvetni radnici.

Videći da joj je milo što sam je prepoznao, a istovremeno gušeći se u stidu, izvinio sam se profesorki i rekao da žurim, pokazujući na prijatelja Velju i suprugu Zlatu. Jedva sam čekao da pobegnem od nje. Njih dvoje nisu mogli čudu da se načude. Više je nikada nisam video niti sreo.

I sada čitajući Savićeva književna dela, setio sam se Magdalene i neverovatne Šefkove priče. Da bih to proverio, najpre sam pozvao pesnika Ibrahima Hadžića budući da se on duže družio sa njim i pitao ga koliko ima istine u Šefkovoj priči (Šefko je, nažalost, preminuo pre desetak i više godina). Ibrahim kaže da se govorilo da se Šefko kao nešto zabavljao sa Magdalenom, a koliko ima istine u tome ni sam pesnik ne zna. Onda telefonom pozovem mog zeta Rešada Hamzagića u Novom Pazaru i njemu postavim isto pitanje. On je, iako smo drugovi još iz detinjstva, tri godine stariji od mene, i bolje zna sve u vezi sa Šefkom. Da, kaže mi zet, i on je čuo da se Šefko sa Magdalenom zabavljao, a to da je bio sa njom oženjen niko u Pazaru nije znao niti je to mogao da potvrdi.

Tako do danas ostaje tajna da li se veliki pesnik Branko Miljković zaista ubio zbog Magdalene i neuzvraćene ljubavi ili su ga neki ubili. A da je zaista reč o njoj, pre izvesnog vremena našao sam potvrdu u izjavi Jaše Grobarova u nekoj TV emisiji, kada je on rekao da je Branko Miljković „ludo bio zaljubljen u Madlenu“  (ili Magdalenu, kako je ja pamtim) i da su znali satima da se drže za ruke u podrumu kafane „Prešernova klet“, inače poznatom mestu za okupljanje pesnika na ondašnjem Trgu Marksa i Engelsa. Kao i to da li je naš drug iz detinjstva Šefko Alomerović zaista bio muž najlepše žene koja je ikada kročila na novopazarsko tle, ili je i to bio samo njegov pesnički san. Ako je istina ono što mi je Šefko govorio, naći ću ga tamo kuda svi idemo i pošteno ćemo da se potabamo. Iz čiste ljubomore.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
light rain
16°C
20.09.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve