Njihovo vreme

Bili su umetnici, saradnici, pedagozi, vizionari. Koračali su ruku podruku stazama koje su davno ostavile iza sebe puteve njihovog vremena. U svetu umetnosti nisu zaboravljeni, a izložba u beogradskom Domu Jevrema Grujića „Poleksija, volim Vas“ samo je još jedno sećanje na njihov zavidan testament srpskoj kulturi. I ne samo srpskoj.

U dnevniku prestonice ostalo je zabeleženo da je Poleksija Todorović na poslednje počivalište ispraćena 27. februara 1939. godine. Na beogradskom Novom groblju pridružila se suprugu 14 godina nakon njegove smrti. Imala je 90 godina i sa Stevom Todorovićem je provela više od 70 godina.

Povezane vesti - Neke reči ipak vrede milione

Rođena je 1848. u porodici Matije Bana, srpskog pisca i diplomate, a majka joj je bila poreklom Grkinja. Rasla je uz oca koji je bio jedan od najvećih intelektualaca svog doba, obrazovane majke, u krugu učenih ljudi i obrazovala se mnogo više nego što je škola tadašnjeg doba mogla da joj pruži. Stekla je znanja veća od svih koja su mogle da joj ponude onovremene škole. Njen prvi učitelj slikanja bio je Jovan Deroko, a potom Stevan Todorović, za koga se udala 1864. godine. Kasnije je govorila da, iako je poticala iz imućne porodice, o tome kad je odlučila da se uda za Stevana nije razmišljala. Njen otac ga je veoma cenio kao umetnika i intelektualca i to je bilo dovoljno. Svadbeni poklon od kneza Mihaila bio je dve hiljade dukata, mladenci su medeni mesec proveli u Firenci i Rimu, gde su se usavršavali i proučavali dela najvećih svetskih umetnika.

Mlada umetnica je bila velika podrška suprugu, ali i prva žena slikar koja je 1880. oslikala ceo ikonostas u dvorišnoj kapelici Svete Natalije Više ženske škole u Abadžijskoj ulici u Beogradu, koju danas većina Beograđana zna kao Ulicu Narodnog fronta. U Višoj ženskoj školi je predavala crtanje petnaest godina, a kao član Književno-umetničke zajednice osnovane 1892. godine, izlagala je 1895. i 1896. godine sa ostalim slikarima i vajarima (S. Todorovićem, P. Ranosovićem, V. Titelbahom, P. Ubavkićem). Godine 1907. bila je među osnivačima Srpskog umetničkog udruženja, a 1911. izlagala je sa najpoznatijim umetnicima na velikoj Međunarodnoj izložbi u Rimu.

Povezane vesti - “POLEKSIJA, VOLIM VAS”: Izložba u domu Jevrema Grujića

Za razliku od Poleksije, detinjstvo i rana mladost Steve Todorovića nisu mnogo obećavali. Rođen je u Novom Sadu 1832. godine u skromnoj porodici, koja je cenila i ulagala u obrazovanje. Nekoliko puta je usled besparice morao da prekida školovanje, radi i snalazi se.

Ipak, uspevao je da studira slikarstvo u Beču i Minhenu, bio je prijatelj sa mnogim istaknutim intelektualcima svog vremena, a 1857. se preselio u Beograd i otvorio Slikarsku školu na Kosančićevom vencu, gde je, osim crtanja i slikanja, polaznike učio i pevanju, glumi, gimnastici, mačevanju, recituje im Šekspirova dela, tumači „Ilijadu“... Osniva i Srpsko društvo za gimnastiku i borenje, prvo takve vrste na ovim prostorima, iz kojeg je kasnije iznikao Sokolski pokret.

Uživao je veliki ugled tadašnjeg Beograda, a veoma mu je bio naklonjen i Mihailo Obrenović koji mu je velikodušno pomogao u radu škole. U njegovom ateljeu nastali su ikonostasi i istorijske kompozicije, oko 300 portreta savremenika, dinastije Obrenović, ali i drugih viđenih ljudi tog vremena - kraljice Natalije, kralja Milana, Kornelija Stankovića, Đure Daničića...

Povezane vesti - INTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

Stevo i Poleksija bili su rado viđeni gosti svih prestižnih beogradskih salona, njihov rad je bio poštovan, njihov atelje uvažavan kao jedno od kultnih mesta slikarstva. Bio je nosilac Ordena Svetog Save, Ordena Belog orla, Karađorđeve zvezde... Biran je za počasnog, a onda i redovnog člana Srpske kraljevske akademije, a nisu ga zaboravili ni sportisti – iako u poznoj starosti, izabran je za počasnog doživotnog predsednika u Sokolskom društvu „Beograd-Matica“.

Par je prošao ratove, smrt dece, od kojih je samo jedno preživelo rano detinjstvo, bolesti, strah i neizvesnost. „Svakako da Steva Todorović, bez ozbiljne i savesne pomoći svoje žene, pa ma kako on brzo radio i ma kako dugo živeo, ne bi bio u stanju da toliki broj slika izradi... Na zajedničkim slikama Poleksija Todorović obično je slikala draperije, haljine, nakit i uopšte dekoracije, kada su njena meka ženska ruka i ukus mogli potpuno da nađu svoj izraz“, zabeleženo je u knjizi “Slikarke u srpskoj istoriji umetnosti”.

Stevo Todorović je umro 22. maja 1925, u 93. godini života, a narednih 14 godina njegova udovica radila je kao profesor crtanja, bila aktivna u Književno-umetničkoj zajednici i Srpskom umetničkom udruženju, bavila se humanitarnim radom, vodila računa o njihovom delu, bila inspiracija mnogim umetnicima i intelektualcima. Za života je proživela dva života i ostavila svojevrsno zaveštanje intelektualkama i umetnicama tog vremena.