Čitalačka kultura i čitanje su u ozbiljnoj krizi

Već godinama Gordana Vučinić Opalić svojim literarnim delom spaja sve generacije jer njene romane vole i čitaju kako oni stariji tako i najmlađa publika. Bilo da piše za odrasle ili za decu, Gordana Vučinić u svakom romanu daje deo sebe, svoje literarne iskrenosti i hrabrosti. I kao profesor srpskog jezika u školi, i kao pisac na književnim večerima i promocijama, Gordana Vučinić je uvek u kontaktu sa čitaocima i sa onima koji vole i poštuju pisanu reč. O svom novom romanu "Sepija", ali i ostalim temama koje literaturu znače, u intervjuu za nedeljnik "Ekspres" govori književnica Gordana Vučinić Opalić.

Kako biste nam predstavili svoj novi roman "Sepija"?
"'Sepija' je roman o izborima. Roman o propadanju, o pristajanju na poluživot, o posledicima izbora koje čovek u jednom trenutku napravi, o smislu, o iskušenjima i naporima da se bude srećan uprkos svemu. Kroz sedam poglavlja upoznajemo se sa sedmoro prijatelja, sedam različitih ljudskih sudbina, koji su povezani odrastanjem i životom u istom gradu – u Majdanpeku. Majdanpek postaje tačka preseka za junake romana, ali ne samo to, on posredno dobija svoj život, pomalo apsurdno, oduzimajući ga onima koji su za njega egzistencijom i svakodnevicom vezani, svojom ekspanzijom i otimanjem prostora za život ljudima koji u njemu žive. To je priča o malom gradu, o hermetički zatvorenoj sredini koja u sebe usisava sve – mogućnost na izbor, pravo na autentičnost, slobodu odlučivanja. Jer u malim sredinama se sve zna. U malim sredinama se moraš uklopiti da bi imao kakav-takav mir, a uklapanje znači manjak prava na slobodu, na smisao, na izbor. Kompozicija romana je dinamična, likovi su realistično oslikani i u njima se, sigurna sam, svako od nas može prepoznati. Prikazani su svi gorući problemi našeg društva. I oni o kojima se govori, i oni o kojima se ćuti, i koji su stigma – a to su porodično nasilje, narkomanija, korupcija, sve ono o čemu se u malim sredinama ne govori jer to 'nije moj problem'. Čitajući 'Sepiju', zamislićete se nad sopstvenim životom, greškama koje ste napravili pa ste ih ponovili jer je tako bilo lakše. A to bi mogao biti prvi korak ka promeni."

Otkuda ovaj pomalo neobičan naziv romana?
"Ako u rečniku potražimo značenje reči sepija, videćemo da ta reč može označavati sipu, sipino mastilo i slikarsku tehniku koja koristi tamnosmeđu boju dobijenu od mastila sipe. Takođe, sepija je i toniranje fotografija koje se često koristi da dovede do osećaja starosti ili nostalgije. U ovim značenjima, a najpre u samoj boji koja varira od zagasitonarandžaste do crvenkastosmeđe, ja sam prepoznala metaforu za grad kome je rudnik oteo boju, zasuo ga bakarnom prašinom i osudio ljude koji u njemu žive na tavorenje i prihvatanje onoga što je inače neprihvatljivo. Kad život izgubi boju, nestaje i životni elan, životna radost, sve ono što je pokretač promena i želje da se živi kvalitetnije, bolje, sa pravom na izbor i sa pravom na sreću."

Koliko se ovaj roman razlikuje od Vaših prethodnih romana?
"'Sepija' je bitno drugačiji roman od moja prethodna dva romana. Moj prvenac ‒ 'Mostovi u nama' je roman za mlade. To je roman o otuđenosti i nepripadanju, ali je i topla priča o prijateljstvu i ljubavi, o ljudima koji su spremni da stanu uz druge, uz one koji su naizgled drugačiji, i ponude im pomoć. To je, takođe, i priča o vršnjačkom nasilju, o gubitku roditelja i borbi za koju pojedinac mora pronaći snagu u sebi. Čak i kada misli da je nema. Moj drugi roman 'Dnevnik jednog umiranja' jeste roman koji me je predstavio široj čitalačkoj publici. Naime, za taj roman sam 2023. godine osvojila treću nagradu na konkursu 'Zlatna sova', koji raspisuje Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Novo Sarajevo. To je bila najprodavanija knjiga Zavoda u 2023. godini i na to sam, zaista, veoma ponosna. Upravo je objavljeno i njegovo drugo izdanje. To je roman koji nam postavlja pitanje imamo li pravo da više volimo druge nego sebe. Una Nikolić, moja junakinja, nalazi se u terminalnoj fazi bolesti kada će, suočivši se sa svojom prošlošću, shvatiti da je uvek drugima bila najbolje sve – najbolja majka, supruga, ćerka, sestra, prijateljica, ali da je sebi uskratila mogućnost da bude zaista srećna. Na tom putu samootkrivanja pred nju iskrsavaju najteža pitanja koja čovek sebi može da postavi, sumirajući svoj život – da li sam mogla da nešto promenim u svojoj prošlosti, da li je moja sadašnjost mogla i trebalo da bude drugačija, kakav će biti život u kojem me više neće biti, hoće li me iko zapamtiti i da li sam imala pravo na to da volim svoje bližnje više nego sebe. Ovo je roman okrenut ka unutra, ka samoispitivanjima i introspekciji, dok je 'Sepija' više okrenuta ka spolja, realistički predstavljajući posledice izbora koje u životu napravimo ili ne napravimo. Zajedničko za sva tri romana jeste pitanje pojedinca i njegovo mesto u svetu u kome se teško pronalazi, ali koji ga primorava da se suoči sa sobom i da snagu pronađe u sebi."

Šta je ono što Vas najviše inspiriše, u čemu pronalazite teme za svoja književna dela?
"Kada govorimo o inspiraciji, ona je bukvalno svuda oko nas. U svakodnevnim sitnicama, reči koju uhvatimo u prolazu, u odnosima koje gradimo sa drugim ljudima. Život je najveća i najplodonosnija inspiracija, ako mene pitate. Književnost svoju snagu i svoje teme crpi iz života koji tako postaje najbolji poligon za književno delo. Ono pak što mene lično najviše inspiriše jeste unutrašnji život čoveka – ta nevidljiva mesta gde se prepliću misli, strahovi i sećanja. U središtu mog pisanja uvek je pokušaj da razumem kako čovek opstaje u svetu koji se menja brže nego što možemo da razumemo i kako u toj promeni čuvamo ono što nas čini autentičnima. Zapravo, najviše me pokreću paradoksi postojanja: potreba za smislom naspram svesti o prolaznosti, usamljenost spram bliskosti, stvarnost naspram želja i snova. Pisanje mi je način da te suprotnosti osvetlim i dam im život, pustim ih da progovore svojim jezikom – da neizrečeno dobije oblik i da u tom procesu, makar na tren, dotaknem ono što je istinski ljudsko."

Kako vidite domaću književnu scenu, u kom pravcu se kreću trenutne literarne tendencije?
"Domaća književna scena je, po mom mišljenju, izuzetno zanimljiva. Mislim da za svakog stvaraoca ima mesta i da svako može pronaći svoju publiku. U tome i jeste draž, zar ne? Ali sa druge strane, zaista mislim da se, ipak, moramo vratiti kvalitetnoj književnosti, onoj koja ima jasan cilj i nedvosmislenu poruku, koja nas dotiče, menja, uz koju postajemo bolji ljudi. Kada govorimo o trenutnim literarnim tendencijama u srpskoj književnosti, mislim da dominiraju intimistički, ispovedni i autobiografski tonovi, često u obliku dnevnika, memoara ili lirske proze. Prisutna je posttranziciona stvarnost – traume devedesetih, ratovi, izolacija, ekonomska nesigurnost, odlazak u inostranstvo. Jača feministička i ženska pisana perspektiva, gde književnost postaje prostor borbe protiv patrijarhalnih struktura. Urbana proza postaje scena izgubljenosti mladih, ali i hronika svakodnevnog života. Mnogo je hibridnih žanrova – roman koji se spaja sa esejistikom, poezija koja ulazi u performans, književnost se seli na društvene mreže. Lirska proza i mikrofikcija su sve prisutnije. Fantastika, antiutopija i magijski realizam počinju da dobijaju sve više prostora kod mlađih autora. Potom, izdavačka scena je podeljena: s jedne strane su veliki izdavači koji podržavaju 'mejnstrim' romane, s druge mali nezavisni izdavači koji otkrivaju alternativne glasove. Postoji rastući interes za regionalnu povezanost – hrvatski, bosanski, crnogorski i srpski pisci sve više dele zajedničke kulturne prostore. Mlađa generacija autora piše pod uticajem interneta, serija, pop kulture i globalnih trendova. Vrlo zanimljivo, dinamično i u skladu sa vremenom u kome živimo."

Kakva iskustva nosite kao pisac sa prošlogodišnjeg Sajma knjiga?
"Sajam knjiga je oduvek za mene bio poseban trenutak u godini i dok sam bila samo pasionirani čitalac, pre nego što sam se našla na drugoj strani, kao stvaralac. Nije to bilo samo vreme predviđeno za kupovinu knjiga. Za mene je to bilo vreme kada književnost oživi i dobije svoj autentični izraz i jezik. Kad mogu da uživam u onome što volim i da budem okružena istomišljenicima, koji razumeju moju potrebu da svakoga dana budem okružena knjigama. To je zaista osećaj koji ni danas ne umem da objasnim na najbolji način. Pa ipak, ovogodišnji sajam je bio posve drugačiji. Tužan, beživotan. Jasno mi je da je vreme u kome živimo duboko podelilo ljude u gotovo svim sferama života, ali mi je žao što je veliku cenu platila manifestacija koja sa politikom apsolutno ne bi trebalo da ima dodirnih tačaka. Ali već neko vreme je u našim životima sve crno-belo pa je donekle razumljiv i polarizovan odnos prema sajmu. Kao pisac, sa ovog sajma nosim predivne trenutke i divan osećaj. 'Sepija' je najtraženiji naslov Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Novo Sarajevo na ovogodišnjem sajmu i ta me je vest veoma, veoma obradovala. Imala sam priliku da se družim sa svojim čitaocima, sa svojim kolegama, piscima, i da zaista provedem neke od nezaboravnih trenutaka. I trudim se da taj osećaj zadržim što duže, da to bude najjača impresija prošlogodišnjeg Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu."

Radite i kao profesor u školi. Kakav je odnos mladih danas prema knjizi i čitanju. Daju li i oni Vama neke savete?
"Čitalačka kultura i čitanje uopšte su danas u ozbiljnoj krizi. Ubrzani protok informacija, laka dostupnost, manjak koncentracije i pažnje su samo neki od uzroka. Što bi rekao Herman Hese, sa čitanja i knjiga je 'skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije'. I to je više nego očigledno. Zato mislim da je dužnost svih nas, i profesora i pisaca i svakog pojedinca, da učinimo šta god je potrebno da decu i mlade vratimo knjizi i čitanju. Čitalačke navike stiču se u najranijem uzrastu, a kompetentni čitaoci se stvaraju. Vođena tom idejom, već dve godine u školi u kojoj radim, 'Ljuba Nenadović', vodim Čitalački klub koji okuplja učenike od 5. do 8. razreda, što je uzrast od 10 do 15 godina. Želeći da im čitanje približim i učinim ga drugačijim, zabavnijim, odmakla sam se od školske lektire, oslušnula šta je to što ih zanima i ponudila im baš takve sadržaje. Čim nije reč o obaveznoj lektiri, odmah je lakše i zabavnije i čitanje više nije teret. Potom sam, koristeći se ličnim poznanstvima, u školu dovela nekoliko savremenih pisaca koji pišu i za decu – Ljiljanu Šarac, Olivera Jankovića, Radisava Milića, Milenu Sekulić Odalović i organizovala druženje sa njima. Ni slutila nisam kako će taj naš projekat 'Pisac u školi' odjeknuti, najpre u školi, potom na opštini, a onda i na teritoriji grada. Vrlo sam na to ponosna. I ove školske godine nastavljamo i pozivam sve pisce koji pišu za decu da mi se jave kako bismo se dogovorili da nas posete. Ne zaboravimo, čitalac se stvara posvećenošću, razumevanjem za njegove potrebe, ljubavlju i strpljenjem. A deca vole najiskrenije i zato ih ne možemo prevariti ni potkupiti. Što se tiče saveta, moram priznati da sam vrlo rada da ih čujem. Uskoro iz štampe izlazi moj prvi roman za decu 'Na kraju sveta' za koji sam se i te kako konsultovala sa svojim učenicima jer donosi priču iz njihovog, školskog života. Mogu vam reći da zapažaju i najsitnije detalje i daju vrlo konstruktivne i konkretne predloge. Naša deca mogu i znaju mnogo, samo treba da ih pitamo, da oslušnemo njihove potrebe i mnogo ćemo se iznenaditi onim što ćemo otkriti."

Kakav stav imate prema veštačkoj inteligenciji, može li AI da ugrozi pisce u budućnosti?
"Veštačka inteligencije je polako postala pratilac svakodnevnog života mnogih ljudi. I može biti vrlo korisna. Ali kada govorimo o književnosti, ona ne može da iznedri autentičnu emociju, ona nema životno iskustvo zasnovano na pobedama i porazima, sreći i žalosti, niti će, bar za sada, moći da ih verodostojno procesuira. Zaista želim da verujem da veštačka inteligencija nikada neće moći da zameni pisca. A ako se to dogodi, svet kakav poznajemo prestaće da postoji. I to je ono što mene plaši."

Može li se književnost podeliti na mušku i žensku?
"Ne verujem da književnost ima pol. Postoje samo različite perspektive i senzibilitet iz kojih se piše. Ono što književnost čini istinskom nije biološki, nego egzistencijalni glas – način na koji neko vidi svet, tumači bol, ljubav, smisao. Istina je da su društvene okolnosti dugo oblikovale vidljivost 'muškog' i 'ženskog' glasa u književnosti. Žene su morale da se izbore za pravo da njihovo iskustvo bude prepoznato kao univerzalno. Danas, ta podela je sve manje stvarna, ali i dalje postoji u načinu na koji se književnost čita, vrednuje i promoviše. Mene, lično, više zanima istinitost i autentičnost teksta nego pol autora. Glas koji prepoznajem kao osoben, koji me pokrene, prevazilazi sve kategorije. Ako u njemu ima istine, emocije i unutrašnje nužnosti, tada je književnost, jednostavno, ljudska."

Kakva je sudbina poezije kod izdavača i čitalaca, da li ona posustaje pred prozom i romanom?
"Ne verujem da poezija može nestati, iako se čini da je njen glas tiši od proze i romanesknog izraza. Poezija je oduvek bila jezgro jezika. Ono mesto gde reč postaje svesna sebe, gde se izgovara ono što se ne može reći izravno. Možda danas ima manje prostora u javnom govoru i na književnoj sceni, ali zato opstaje u intimnijim oblicima – u porama svakodnevice, u muzici, na društvenim mrežama, u ličnim zapisima. Poezija ne traži veliku pozornicu, ona se obraća pojedincu. U tom smislu, njena sudbina je uvek povezana sa sudbinom čitaoca – onog koji ume da zastane, da ćuti i da čita između redova. Možda ne privlači masovnu pažnju kao roman, ali upravo u toj tišini leži njena moć da prepozna suštinu."

Mogu li umetnost i literatura spasti ovaj sumorni svet?
"Možda umetnost i literatura ne mogu spasti svet u spoljašnjem, praktičnom smislu – ratovi neće stati zbog jedne pesme niti će nepravda nestati posle jednog romana. Ali ono što mogu jeste da sačuvaju ono ljudsko u nama. Umetnost nas podseća da smo sposobni za saosećanje, za lepotu, za misao. Književnost nas vraća unutra, u prostor gde još uvek razlikujemo istinu od laži, smisao od praznine. Možda svet ne može biti spasen, ali čovek može. Bar na trenutak, dok čita, dok prepoznaje sebe u drugome, kad oseti da nije sam. A ponekad je i taj trenutak dovoljan da svet ne potone dokraja."