Dilema sa 1.665 stepenica

Pre nego što se sretnu na upečatljivoj visini, uspravni stubovi kao da niču iz zemlje, oblikovani dejstvom samog vetra - zapisao je Gistav Ajfel 1885. Negde u svojoj kući u martu 1884. godine Moris Kešlen razmišljao je o jednom sasvim drugačijem nacrtu, o tornju kakav do tada nije sagrađen. Prvi nacrt završio je nakon dva meseca, ali Ajfel nije bio oduševljen ni idejom ni prvim skicama.

Čovek koji je zapravo rešio sudbinu neobičnog tornja bio je Stefan Sovestr. Sve do Sovestrovih izmena, Ajfel nije bio preterano zainteresovan za ovaj projekat. Zahvaljujući  njegovim preporukama Ajfel je odlučio da kupi patent. Sovestr je na nacrte Kešlena dodao ukrasne lukove i stakleni paviljon na prvom nivou i još nekoliko zanimljivih detalja. Projekat Ajfelove kule mogao je da zaživi, ali negde u Barseloni. Naime, Ajfel je prvobitno računao u svojim planovima na gradnju kule za Svetsku izložbu u Barseloni 1888. godine. Međutim, skupština grada je ovaj plan odbila jer je bio jako skup i u pogledu Barselone neprikladan iz arhitektonskih razloga. Nakon što je Ajfel bio odbijen u Španiji, predao je svoj projekat Parizu. Francuska prestonica je imala više sluha i novca. Ali već sredinom februara 1887. peticiju protiv gradnje potpisalo je  47 umetnika koji su sebe nazivali „Komitet tri stotine“, a što je simbolično trebalo da znači da su protiv svakog metra visine buduće kule. Među potpisnicima peticije bio je i tadašnji ugledni arhitekta Šarl Garnije.

Povezane vesti - Književno popodne u Sjenici

Radovi su počeli 1887, i uprkos protivljenju umetnika, ali i velikog dela javnosti koji su toranj smatrali neprikladno grdosijom, trajali su do 1889. godine. Kula se gradila kao ulazna kapija na Svetsku izložbu koja je održana 1889. i bila je simbol proslave 100. godišnjice Francuske revolucije. U konkurenciji za prestižnu gradnja zarad obeležavanja velikog datuma bili su giljotina kao spomenik poginulima u revoluciji, zatim stub velike visine na čijem vrhu bi se nalazilo svetlo i koje bi osvetljavalo ceo grad, ali i najveća fontana iz koje bi prskala voda u do tada neviđeno velikom luku. Na kraju je pobedio projekat Gistava Ajfela.

Kako je gradnja odmicala, mnogi protivnici novog simbola bili su spremni da promene mišljenje, ali ne i veliki Gi de Mopasan. Otac savremene pripovetke do kraja je ostao protivnik Ajfelove kule, zbog čega je, tvrdi se, ručavao baš u njenom restoranu, pošto je to bilo jedino mesto u Parizu iz kojeg se kula nije videla.

Na pobedničkom projektu  radilo je 50 inženjera koji su razrađivali 5.300 tehničkih crteža. Izračunato je da će čelična konstrukcija biti teška 7.300 tona, ali i da će ukupna težina biti 10.000 tona. Kula je sastavljena od 18.038 čeličnih komada koji su spojeni sa dva i po miliona zakivaka. Kao zaštita je upotrebljeno 60 tona boje. Do vrha ima 1.665 stepenica.

Povezane vesti - Brankova Magdalena

Svakih sedam godina na konstrukciju kule nanosi se 50 tona boje radi zaštite od korozije i ona se povremeno menja. Zavisno od vremenskih uslova, vrh tornja može da odstupi od vertikale do osam centimetara u stranu od sunca, a  pomeranje je posledica neravnomernog zagrevanja metala na sunčanoj strani i onoj u senci. Do sada je širom sveta podignuto više od 40 replika, uključujući upola manju verziju u Las Vegasu i repliku u vernoj veličini u Tokiju.

Ime Ajfela je odavno jedno od zaveštanja ove civilizacije, na Morisa Kešlena su mnogi zaboravili. Na trećem spratu kule nalazi se i stan koji je svojevremeno bio namenjen Gistavu Ajfelu, kao njegove privatne odaje, ali danas svi posetioci mogu da uđu i zavire u prostorije. Sa ove vremenske distance stiče se utisak da je kula njegov najvredniji poduhvat, ali iza pedeset godina duge karijere Gistava Ajfela (1832-1923), jednog od najistaknutijih inženjera francuske škole, ostalo je nekoliko desetina poznatih konstrukcija od gvožđa, među kojima su Porto vijadukt u Portugaliji, unutrašnja konstrukcija Kipa slobode u Njujorku. Sve što je zaradio, a smatrali su ga veoma imućnim čovekom, ulagao je u nove projekte.

Povezane vesti - Njegova smrt nije imala ime

Finansirao je 1909. godine gradnju u podnožju svog čuvenog tornja jedan od prvih aerotunela, posvećen novoj nauci - aerodinamici. Aerotunel je 1912. godine premešten u predgrađe Pariza, gde je još u upotrebi. Ajfel je koristio aerotunel u sistematičnom prikupljanju podataka i postavio nove standarde za tačnost merenja, a aerotunel i metode koje je primenio bili su polazna osnova eksperimentalnim aerodinamičkim laboratorijama koje su osnivane širom sveta.