“Dosije: Nevinost” – serija o pogrešnim presudama

“Dosije: Nevinost” – serija o pogrešnim presudama


Nova dokumentarna serija prikazuje pojedinačne slučajeve pogrešnih presuda i kroz njih otkriva zastrašujuće nepouzdan krivično-pravni sistem. Frenki Karilo je imao samo 16 godina i radio je domaće zadatke u trenutku kada mu je policija upala u kuću i uhapsila ga zbog ubistva u Linvudu u Kaliforniji.

Kenedi Bruer bio je samo nekoliko godina stariji kada je osuđen na smrt zbog brutalne otmice i ubistva trogodišnje ćerke svoje devojke u državi Misisipi. Čester Holman je imao 21 godinu kada je uhapšen zato što je njegov iznajmljeni automobil ličio na automobil kojim je pobegao počinilac jednog ubistva u Filadelfiji. Svi su bili nevini. Karilo i Holman prilikom hapšenja čak nisu ni čuli za zločine koji su im stavljeni na teret. A ipak, svi oni su proveli decenije u zatvoru zbog ubistava koje nisu počinili.

Karilo, Bruer i Holman i dalje bi bili u zatvoru da nije bilo organizacije „Projekat nevinost”. Ova neprofitna organizacija, koju su 1992. godine u Njujorku osnovali advokati Beri Šek i Piter Nojfeld, pomaže nepravedno osuđenim licima da preinače pogrešne presude. U novoj Netfliksovoj seriji pomenuta trojica, kao i nekolicina drugih koji su oslobođeni uz pomoć organizacije „Projekat nevinost”, govore o svojim sudbinama. Ova dokumentarna serija, predstavljajući pojedinačne slučajeve pogrešno osuđenih ljudi, oslikava portret neumoljivog, korumpiranog i zastrašujuće nepouzdanog krivičnog pravosuđa u Americi.

Scena C

Serija je raščlanjena u tri dela u kojima se govori o tri najčešća uzroka pogrešnih presuda. Prvi je zloupotreba forenzičkih dokaza, zatim lažna svedočenja očevidaca i poslednji razlog je neprofesionalno postupanje tužilaštva. Tokom devet sati serija ilustruje kako pogrešne osude nisu izuzeci, već prirodni rezultati sistema tačno onakvog kakav je stvoren. Od 1989. godine do danas, u SAD je preinačeno 2.578 ovakvih presuda.

“Generalno, mi imamo pravni sistem u kom je poenta pobediti, u kome se dve strane bore jedna protiv druge”, objašnjava Aleks Gibni, jedan od izvršnih producenata serije koji je režirao i epizodu o neprofesionalnom postupanju
tužilaca. „Problem je to što se sve svodi na pobedu u određenom slučaju, a ne na pronalaženje istine ili pravde.”

Povezane vesti – INTERVJU SLOBODAN BEŠTIĆ: Do nekih zanosa se retko stiže

Prve tri epizode fokusirane su na zloupotrebu forenzičkih dokaza i takozvani efekat detektivskih serija, odnosno pogrešno verovanje mnogih ljudi da su stvari poput analize tragova ugriza legitimni dokazi. Skoro polovina slučajeva kojima se bavila organizacija „Projekat nevinost” uključuje pogrešno primenjenu forenzičku medicinu, kaže Nojfeld u seriji. Ovo je tačno i u Bruerovom slučaju, koji je osuđen za silovanje i ubistvo trogodišnjakinje samo dve godine nakon što je skoro identičan zločin u istom okrugu poslao u zatvor još jednog nevinog crnca, Levona Bruksa. Slučaj protiv njega bio je zasnovan gotovo samo na analizi ugriza. Rodžer Ros Vilijams, režiser prve tri epizode (a ujedno i izvršni producent), otputovao je u Misisipi kako bi intervjuisao “stručnog svedoka” koji je Bruera poslao na doživotnu robiju, dr Majkla Vesta, samoproglašenog forenzičkog odontologa. Slučajevi Bruksa i Bruera bili su među prvima koji su organizaciji „Projekat nevinost” sredinom dvehiljaditih godina skrenuli pažnju da je postoje ljudi osuđeni na doživotni zatvor na osnovu pseudonaučnih dokaza. „Tragove ugriza”, koji su obojicu poslali u zatvor, najverovatnije su napravile ribe, jer su žrtve u oba slučaja pronađene u vodi. A ipak, kako se u ovoj seriji tvrdi, dokazi zasnovani na analizi tragova ugriza i dalje su dozvoljeni u svih 50 američkih država. „Kako je moguće da je nešto proglašeno pseudonaukom a i dalje se smatra za prihvatljiv dokaz?”, pita se Vilijams. „Stvar je u tome što kada bi sve države odbacile analizu ugriza kao dokaz, imale bi obavezu da ispravljaju mnoge slučajeve, što je ogroman problem za krivično-pravni sistem.”

Svedočenje očevidaca je nešto što je još više ukorenjeno u američkom krivičnom pravosuđu, uprkos mnogim dokazima o nepouzdanosti ljudskog pamćenja. „Čak i najdobronamerniji, savestan svedok ponekad ubedi sebe u nešto što jednostavno nije istina”, kaže Liz Garbus, izvršna producentkinja serije koja je takođe režirala epizodu o očevicima, pod nazivom “Stvaranje sećanja”.

Garbus se fokusirala na slučaj Tomasa Hejnsvorta, koji je uhapšen 1984. godine, kada je imao 18 godina. Uhapšen je dok je išao u prodavnicu zato što ga je jedna žrtva seksualnog napada identifikovala kao počinioca. Druge žrtve su potvrdile njegov identitet kada im je pokazana njegova fotografija.

Verovanje očevicima prevladalo je nad mnogim nedoslednostima u ovom slučaju, poput toga da je Hejnsvort bio niži od opisanog napadača. Osuđen je na 74 godine zatvora. U zatvoru je proveo 27 godina pre nego što je 2011, pomoću DNK dokaza oslobođen.

Scena C 3

Karilo je 1991. godine za ubistvo osuđen, kao Hejnsvort, isključivo na osnovu svedočenja očevidaca. „Dosije: Nevinost” pokazuje kako Karilov slučaj otkriva još jedan razlog zbog kog su svedočenja nepouzdana, a to je mogućnost da svedočenjem manipuliše policija. Karilo, koji je tada imao 16 godina, bio je član latinoameričke bande koja je bila u sukobu sa bandom koju su činili pretežno crnci. Svedoci zločina bili su upravo članovi ove suparničke bande.

Losanđeleska policija želela je da zaustavi delovanje bandi i uhapsi što više članova, što je rezultiralo time da su naveli jednog svedoka da identifikuje Karila kao ubicu, koji je zatim ubedio svoja četiri prijatelja da urade isto. Čak i kada je glavni svedok oporekao svoju izjavu uoči drugog suđenja Karilu, tužilaštvo je nastavilo sa slučajem. Karilo je odslužio 22 godine pre nego što su sva četiri svedoka povukla svoja svedočenja, primorana od strane advokata iz „Projekta nevinost” da preispitaju svoje pretpostavke.

U Karilovom slučaju tužioci i policija borili su se do kraja da dokažu svoje optužbe, što vidimo i u većini drugih slučajeva u seriji. Sva tri producenta serije ističu kako je to pokazatelj sistema koji podstiče pobedu nauštrb istine i pravde. „Kada cilj opravdava sredstvo, to može dovesti do užasnih stvari.

Ako smatrate da ste uhvatili kriminalca, uradićete sve što možete da ga zadržite iza rešetaka, čak i na prljav način”, kaže Gibni.

Povezane vesti – Njena Kina

Gibni se bavi Holmanovim slučajem, u kojem su tužioci sakrili dokaze koji su mogli da dokažu njegovu nevinost. U pitanju je kriminalna prošlost jednog od svedoka koji su Holmana identifikovali kao počinioca ubistva. Iznuđena svedočenja i prikrivanje dokaza su glavne metode neprofesionalnog postupanja tužilaštva, “koje se ne mogu ispraviti jer sistem ne dozvoljava da budu ispravljene”, kaže Gibni.

Dokumentarna serija prikazuje osvetoljubiv i nepokolebljiv sistem koji gotovo da je otporan na promene. Tempo kojim se promene sprovode je mučno spor. Prosečno vreme koje je organizaciji „Projekat nevinost” potrebno za jedan slučaj je pet godina. Kroz svedočenja iz prvog lica i korišćenje fotografija i uspomena, ova serija pokušava da nam približi iskustva nepravedno osuđenih ljudi i godina koje su izgubili.

Mada je skoro nemoguće zamisliti kakav je osećaj provesti nevin čak i mesec dana, a kamoli decenije, iza rešetaka. Serija, kao i organizacija „Projekat nevinost” predlažu načine da se u budućnosti osigura adekvatno sprovođenje pravde kao što su stroži standardi za forenzičke dokaze, manje oslanjanja na samo svedočenje očevidaca i kazne za tužioce koji skrivaju dokaze ili praktikuju druge nedolične radnje.

“Mislim da nada leži u činjenici da znamo kako da popravimo sistem”, kaže Liz Garbus. “Znamo da treba da postoji nadzor nad tužilaštvom, umemo da razlikujemo nauku i pseudonauku. Imamo mogućnosti da popravimo sistem, radi se o volji.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar