Njena Kina

Njena Kina


Malo je posvećenih ljubitelja knjige koji su čuli za autora Sai Zhenzhu, a samo retki znaju da je to ime književnice Perl Bak, prve Amerikanke koja je 1938. dobila Nobelovu nagradu za književnost i jedne od malobrojnih koja je pisala na engleskom a mislila na kineskom. Biblioteci svetske književnosti ostavila je bezmalo 150 romana, drama, eseja, ali za generacije koje su odrastale u tim godinama ona je bila više od književnice. U vremenu bez interneta I televizije koja tek osvaja meridijane, Perl Bak je bila jedini ekran kroz koji se moglo proviriti u svet tog Dalekog istoka, njihovu istoriju, svakodnevicu, razmišljanja. Spoznati njihovu mudrost i otkriti strpljivost i skromnost koja je bila potpuna nepoznanica Amerikancu ili Evropljaninu.

Rođena 26. juna 1892. u Hilsborou, u Zapadnoj Virdžiniji, u porodici prezviterskih misionara, veliki deo detinjstva i života provela je u Kini, a njeni roditelji su bili na dvanaestogodišnjem odsustvu sa dužnosti od njihovih aktivnosti u Sinkjangu, u Kini, u vreme njenog rođenja. Sajdenstrikeri su se vratili u Hilsboro nakon gubitka sve dece, osim dvoje, zbog tropske bolesti. Uprkos njihovom iskustvu, vratili su se u Kinu kada je Perl imala samo pet meseci. Za razliku od drugih stranih porodica, sajdenstrikeri su živeli u kineskom selu.

Povezane vesti – Lakše je opiti se televizijom nego vinom

Perl je progovorila kineski pre nego što je počela da uči engleski jezik. Njene dnevne lekcije uključivale su jutarnje časove sa majkom i popodnevne časove sa tutorom kineskog jezika. Perl se prisećala da se nikada nije osećala drugačije od kineske dece. Ali kada je imala devet godina, porodica je bila primorana da pobegne u Šangaj tokom Bokserskog ustanka protiv stranaca 1900. godine. Oni su se vratili u Kinu kada je pobuna završena, ali je Perl pohađala internat u Šangaju sa petnaest godina.

Sa 17 godina preselila se u Sjedinjene Američke Države i počela školovanje na ženskom Rendolf- Mejkon koledžu  u Virdžiniji. Nakon diplomiranja 1914. godine, postala je asistent na koledžu, ali se ubrzo vratila u Kinu kako bi se brinula o svojoj bolesnoj majci.

Perl se 1917. udala za Džona Losinga Baka, američkog poljoprivrednog stručnjaka, sa kojim se nastanila u severnoj Kini. Od 1921. do 1934. uglavnom su živeli u Nankingu, gde je njen suprug predavao teoriju poljoprivrede, a ona  povremeno predavala englesku književnost na više univerziteta u gradu, iako je većinu svog vremena provodila brinući se o mentalno zaostaloj ćerki i iznemoglim roditeljima.

Godine 1925. Bak se vratila u SAD kako bi nastavila studije na Univerzitetu Kornel, gde je 1926. stekla diplomu mastera za engleski jezik. Kada se vratila u Nanking sledeće godine, jedva je izbegla revolucionarni vojni napad na grad. U međuvremenu, zbog finansijskih problema u porodici, rešila je da počne da piše.

U to vreme njena iskustva iz kineskog života i poznavanje političkih i društvenih normi već su bila dovoljno sazrela da sagleda razmirice i predrasude u sudaru ovih svetova.

Njen prvi roman „Istočni vetar, zapadni vetar“ 1930. bio je studija sukoba između stare i nove Kine. Naredni je bio „Dobra zemlja“ 1931, intenzivan roman o načinu života seljaka u Kini, za koji je dobila Pulicerovu nagradu. Godine 1933. Bak je dobila drugu master diplomu, ovog puta na Univerzitetu Jejl, a 1934. prijavila je stalno mesto boravka u Sjedinjenim Američkim Državama. Naredne godine se razvela od Džona Baka i udala se za Ričarda J. Volša, svog izdavača.

U naredne tri decenije književnica je osim pisanja bila zaokupljena promovisanjem  rasne tolerancije i pomaganjem deci. Godine 1941. osnovala je Udruženje „Istok i Zapad“, potom 1949. „Kuću dobrodošlice“, agenciju za usvajanje azijsko-američke dece, a 1964. Fondaciju “Perl Bak” koja pomaže azijsko-američkoj deci i njihovim majkama koje žive u inostranstvu.

Niko nije više od Perl Bak pisao o dalekoj, i ostatku sveta gotovo nepoznatoj Kini, a sve njene knjige su odmah po izlasku iz štampe postali bestseleri.

“Zmajevo seme”, ”Paviljon žena”, ”Obećanje”, “Tvorac grad”, ”Duga ljubav”, “Istočni vetar,  zapadni vetar”… Geopolitički vetrovi koji duvaju današnjim svetom mogli su se bar u nekoliko slova prepoznati i u njenim delima kao što je, recimo, dijalog iz romana “Skriveni cvet” (edicija “Džepna knjiga” 1955).

Povezane vesti – Zaostavština jedne misterije

“Ne možemo silom održati imperiju“, izjavio je Takaši Macui kada su ga pozvali pred komitet za ishranu. „Engleska je tako učinila“, izjavio je jedan general. „Ali vremena se menjaju“, protestovao je gospodin Macui. „Indija pre trista godina ne može da služi kao primer za današnju Kinu. Kinezi neće pristati da im Japan gospodari. Oni nikada nisu bili ropski narod.“

„Ako sami ne nastavimo politiku izgradnje jedne imperije“, uporno je tvrdio general, „sami ćemo postati kolonija. Ne mislite da je Zapad odustao od želje za jednom imperijom. Snaga Sjedinjenih Država raste. Amerikanci sanjaju o imperiji.“

„Oni sanjaju o trgovini“, rekao je gospodin Macui uporno.

„Trgovina, trgovina!“, grohotom se nasmejao general. „Sve imperije počinju trgovinom. Englezi su otišli u Indiju radi trgovine, ali se to završilo imperijom koja je trajala tri stotine godina. Ako mi ne zauzmemo Aziju, uradiće to Amerikanci.“

“Ne smete zaboraviti, gospodine, da je danas tu i Rusija”, reče polako g. Macui. ”Rusije se treba više bojati no Amerike.” General je odgovorio tako glasno da su njegove reči odjeknule po celoj sali. ”Mi ćemo ih osvojiti odjedanput, ako dopustite!”

Povezane vesti – INTERVJU MARIJA BERGAM: Za uspeh nisu presudni ni sreća ni veza

Perl Bak je umrla od raka pluća 1973. godine, njen poslednji roman „Večno čudo“ otkriven je u rukopisu 2013. godine. Za svoj humanitarni rad i zalaganje za jednakost među ljudima dobila je više od tri stotine nagrada. Međutim,  nije dočekala da dobije dozvolu da poseti Kinu. Posle pobede komunista u Kini 1949, naglo su zahladneli odnosi između Amerike i azijske sile. Književnici je bilo zabranjeno da  dođe u zemlju koja je od nje stvorila pisca i u kojoj su grobovi njenih roditelja, braće i sestara. Do pred samu smrt pokušavala je da dobije dozvolu da poseti Kinu. Svaki put je odbijena. Tek krajem osamdesetih, otvaranjem Kine prema svetu, vlasti su priznale da dela Perl Bak imaju i komercijalnu i literarnu vrednost.  Turisti su pohrlili da vide kuće u kojima je živela i ulice kojima su šetale njene mudre junakinje poput Olan ili Dunjinog cveta. Perl Bak nije doživela da joj nova Kina oda priznanje i zahvalnost. Bezmalo pola veka nakon njene smrti svet počinje da shvata njenu poruku koju je ostavila u svom autobiografskom delu “Mojih nekoliko svetova” – da je svet naš pravi dom, dom svih ljudskih stvorenja, bez obzira na stvarno prebivalište svakog od nas. ”Kuća, komadić zemlje, može se nalaziti ma gde, ali ljudi su u srcu i težnjama svuda isti. Moji susedi ovde u Pensilvaniji nisu drugačiji od mojih suseda u Aziji, sem u ponečem zaista sitnom i nevažnom. Imamo iste nade i strepnje, iste snove o dobroti i miru.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar