Dr Irina Tomić: "Umetnost je spas i oružje"

Izložba kroz 300 eksponata obuhvata dela različitih umetničkih žanrova nastala u uslovima okupacije u gradu, na borbenim linijama, u zatočeništvu i logorima, u periodu od nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila do kapitulacije Nemačke 9. maja 1945. godine. Autor dr Irina Tomić, istoričarka umetnosti, na izložbi je radila deset godina. Među izloženim radovima je veliki broj onih koji su više decenija bili u „senci“ ili nisu izlagani. A prema rečima dr Irine Tomić, ova postavka je značajna za srpsku kulturu i tek je početak bavljenja ovom teškom i zahtevnom temom, uz vraćanja dostojanstva toj umetnosti.

Izložba se sastoji iz više celina koje obuhvataju dela nastala „na slobodi“, gde se sloboda shvata vrlo uslovno jer je ipak reč o periodu okupacije, zatim u zarobljeničkim i koncentracionim logorima, na slobodnoj teritoriji u okviru partizanskog pokreta, ali naše prvo pitanje za dr Irinu Tomić jeste da li iz svega može da se izvuče neka zajednička nit, nešto što sve to povezuje.

„Povezuje ih to što je umetnost i spas i oružje. To je jedino što je konstantno prisutno tokom Drugog svetskog rata, gde je umetnost bila sa jedne strane način da se preživi situacija, odnosno vreme u kome se dogodilo to što se dogodilo u Srbiji, za koju znamo da je jedina zemlja koja je u gradovima imala koncentracioni logor. Što se tiče umetnosti kao oružja, ona je bila prisutna posebno u propagandnoj umetnosti. Na prvom mestu bila je izuzetno dobro organizovana u okviru celokupne nacističke propagande, u saradnji sa vladom koja je bila za vreme okupacije. Tu se neke vrlo interesantne teme ističu, koje, moram priznati, nisam očekivala da ću naći.“

Na primer.

„Na primer, ističe se srpski srednji vek, svetosavlje, ističe se taj deo naše istorije, a onda se preskače mnogo toga. I ističe se posebno nacionalna nošnja, nacionalni identitet...“

I sve to je trebalo da bude brana komunizmu, partizanskom pokretu...

„Jeste. A sa druge strane imamo partizanski pokret koji prvi put pušta žene da budu borci, ravnopravne sa muškim borcima. I to mi je bilo božanstveno. Tokom Prvog svetskog rata žene su, iako su želele, sigurna sam, da ulaze u borbu direktno...“

I bilo je pojedinačnih slučajeva.

„Bilo je pojedinačnih slučajeva kao što znamo, ali ovo je veliki trenutak kada je napravljena atmosfera da i žene mogu direktno da ulaze u borbu. To je bilo vrlo značajno. Tako je umetnost svakako bila, u pozitivnom ili negativnom smislu, oružje. S  jedne strane imamo nacistički plakat koji je delom nastajao u Srbiji, a delom je ’kopipejstovan’ iz Berlina za naše podneblje, tamo prevođen... Sa druge strane imamo partizanski plakat koji ima za cilj, isto kao i nacistički plakat, da okupi što više pristalica. Iako je partizanski plakat, ovako gledano, bio siromašniji, ljudi su se mnogo više prepoznali u tom konceptu koji je rastao u međuratnom periodu. A posebno je bio dobro definisan za vreme Drugog svetskog rata. I mislim da je veoma značajno insistiranje na obrazovanju i na kulturnom uzdizanju pojedinaca, bez obzira na njihovo poreklo i na to da li su bili pismeni ili ne.“

Što bi rekli današnjim rečnikom, bio je bolje „targetiran“.

„Da, da. Umetnost igra vrlo značajnu ulogu, nekada sasvim praktičnu, a nekada potpuno neuhvatljivu nit koja vodi čoveka da preživi dan u nemogućim uslovima.“

Kada govorimo, recimo, o nacističkim plakatima, video sam nekoliko, čini mi se, koji su upereni protiv ravnogorskog pokreta.

„Da. O tome će bolje pričati moje kolege istoričari, oko toga kako je sve to funkcionisalo. Ali, prolazeći kroz dnevnike pojedinih boraca bilo mi je veoma interesantno da je početkom rata bilo združenih četničkih i partizanskih četa koje su se borile protiv zajedničkog neprijatelja. U jednom trenutku se to promenilo i na kraju smo za vreme oslobođenja Beograda imali one strašne crne trojke koje su harale. Šta je to bilo što je prelomilo tu čitavu situaciju, to ostavljam mojim kolegama istoričarima. Ja mogu samo da gledam kroz umetnost i zaista se nadam da će se pojaviti neka dela iz ravnogorskog pokreta da bismo i to mogli da uvrstimo u celokupnu umetnost nastalu za vreme Drugog svetskog rata.“

Da li je moguće da se do sada nisu pojavila takva dela?

„Neobično je, priznajem, ali mislim da se ona nalaze, ako postoje sačuvana, u nekim privatnim zbirkama, u porodičnim zaostavštinama. Nadam da će ovaj mali apel koji sam poslala danas uroditi plodom i da će se pojaviti još neka dela.“

Jer prosto deluje neverovatno da ne postoji ništa od toga.

„To je za mene bilo najveće iznenađenje. Očekivala sam da će svašta da ispliva iz tog, da kažemo, dela postojanja našeg naroda u tom trenutku. Ali za sada još nema ništa, za razliku od svih ostalih koji su ostavili pa makar samo u tragovima neka dela koja su nam dostupna i danas.“

Koliko je razlog tome, ako pravimo paralelu, sudbina nekih drugih umetnika? Bilo je, na primer, glumaca, koji su prošli golgotu posle Drugog svetskog rata zbog toga što se bave svojim poslom tokom okupacije. Bilo je i slikara koji su streljani posle Drugog svetskog rata. Da li su možda i zbog toga neki ljudi odlučili da te stvari sklone, da se ne vidi šta su radili, da li su radili...

„Sigurno je da je bilo i toga. Recimo, u samom katalogu koji prati izložbu pomenula sam neobične slučajeve poput Mihaila Milovanovića, koji je stradao od strane partizana samo zato što je znao nemački jezik i ispostavilo se da je studirao u Minhenu sa rođakom gospodina koji je bio zadužen u Užicu, za tu njihovu postaju. I on je ubijen bez bilo kakvog suđenja samo zato što nije hteo da pristupi komunističkom pokretu i njegova dela uopšte nisu sačuvana.“

On je bio, ako se ne varam, i slikar Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu.

„Jeste. I zbog toga je, u stvari, bio optužen i tek je rehabilitovan 2007. godine, što je porazno, moram priznati, s obzirom na to da je pomagao ljudima da se izbave, da ne budu zatvoreni bez razloga, samo zbog nekih hirova tog vremena. Jer malo je falilo za bilo koga da nastrada u tom trenutku.“

Imamo i slučaj i Branka Popovića koji je bio slikar i dekan Tehničkog fakulteta, i u svemu tome, u njegovoj sudbini je čak neku ulogu odigrao i Đorđe Andrejević Kun.

„Jeste. Ima tu raznih priča koje se odnose na upozorenja i da li će mu imovina biti oduzeta ili ne... U ovom trenutku više sam se bavila jednim drugim kontekstom, tako da bih više govorila o Kunu u umetničkom smislu, kada je on jedno vreme ’na slobodi’, kada se prerušava. Imate jedan njegov autoportret gde ga jedva prepoznajete. A onda ga imamo onako rasplinutog, u punom jeku, kada pravi umetnost na slobodnoj teritoriji. Prvi ateljei nastaju na slobodnim teritorijama, pri tome prvim slobodnim teritorijama u Evropi, te imamo mnogo razloga da budemo ponosni na ono što je ostalo iza tih strašnih vremena.“

Govorili ste o partizanskim plakatima i propagandi koji su bili fokusirani na obrazovanje, na edukaciju... Koliko je zapravo komunistički pokret prepoznao važnost umetnosti?

„Veoma je prepoznao. I meni je fascinantno jer sam bila ubeđena da ću naleteti na jednu vrstu da kažemo verske nepodnošljivosti, međutim, naprotiv, došlo je do toga da su u partizanskom pokretu sve vere bile potpuno prisutne i dozvoljene i nije bilo nikakvih sukoba. I bilo mi je veoma drago, pogotovu zbog onoga što nastupa posle. I ono što bih izdvojila kao ekstremno zanimljiv fenomen jeste stvaranje kulta narodnih heroja, koji postaju jedna vrsta supstitucije, čak i za svetitelje, kako Dedijer kaže u jednom od svojih tekstova. Postaju i jedna vrsta nacionalnih heroja kao što smo imali tokom istorije Marka Kraljevića, Miloša Obilića. I tu nastaje potpuno drugi koncept kulture koji nismo imali u tom obliku do tada, u različitim vidovima umetnosti, ne samo u likovnom smislu, nego i poezije kada nastaju nove narodne pesme.“

Taj koncept kulture nastavljen je i posle rata?

„Jeste, samo što se menjao, zato što je usledila obnova i naravno imali smo krizu sa Informbiroom, i potpuno menjanje politike od Sovjetskog Saveza prema Zapadu, što je onda donelo sasvim drugu atmosferu i što je otvorilo puteve modernoj umetnosti da uđe na velika vrata.“

Da li je to, zapravo, još jedan pokazatelj koliko, nažalost, umetnost nekad zavisi od politike?

„Znate kako, uvek zavisi i od politike u određenom smislu. Svi umetnici žele da dobiju neke konkurse i da imaju neka sredstva da bi ostvarili svoje radove. Ali samo na osnovu uzorka umetnika koji su stvarali u ovom periodu možemo da vidimo koliko oni zadržavaju potpunu autonomiju, bez obzira na situaciju. Meni su posebno interesantne, na primer, karikature koje su nastale u zarobljeničkim logorima, za časopise u zarobljeničkim logorima, to je zaista fascinantna, uopšte, ideja humora na tim mestima.“

To su bili logori u Srbiji ili...

„Ne, to su bili logori van Srbije. Vrlo je bitno razumeti da se srpska umetnost ne razvija samo na teritoriji Srbije. Razvija se na oslobođenim teritorijama, na teritorijama gde su bili koncentracioni i zarobljenički logori, bilo da je Austrija, Nemačka, Italija i mnogi drugi prostori na kojima su se nalazili.“

U tom smislu koliko su iznenađenje karikature koje ste pomenuli?

„Karikature su predivno iznenađenje jer pokazuju upravo tu borbenost duha i nepredavanje jednoj melanholiji i strahoti koja ih okružuje. To je želja za životom.“

To je ta umetnost kao spas.

„Da, umetnost kao spas. Najviše bih izdvojila Miloša Bajića i Vidu Jocić, ali posebno Miloša Bajića koji je, jedne noći dok je bio u Mauthauzenu, našao aparat za gašenje požara, ispraznio ga, u njega stavio svoje crteže, zakopao ih je i posle oslobođenja ih je otkopao. Njih možete videti na ovoj izložbi. To je toliko značajan trenutak za našu istoriju, da su ti crteži preživeli i da je on rizikovao život svakog dana stvarajući bilo koja od tih dela.“

Nas su kao decu organizovano vodili u Muzej Banjičkog logora. Ostalo mi je u sećanju da su tu bile i neke figurice koje su logoraši pravili od kore hleba. Koliko smo zaboravili na to, koliko ljudi znaju gde se nalazi Muzej Banjičkog logora i koliko ga posećuju?

„Mislim da ga nedovoljno posećuju, a da on zavređuje mnogo veću pažnju nego što je ima. Mislim da je veoma bitno da se podsetimo u kakvim uslovima se može stvarati, čak i u nemogućim, da ti radovi mogu da opstanu i da nam donesu jednu vrstu optimizma i razrešenja, možda, nekih događanja koja nas okružuju. U okviru postavke napravili smo deo gde je ogroman tapet sa uvećanim Bajićevim radom i jedan njegov rad koji je uramljen. I kada stanete ispred tog rada bukvalno se ogledate i postajete jedan od onih koji su tu prikazani, što nam govori o tome da svi mi možemo da doživimo tako nešto. Mi ne znamo šta nam budućnost donosi. I da se vratimo sada u istoriju i da pitamo sve ove umetnike da li bi pretpostavili šta će se dogoditi, ne bi uopšte ni sanjali šta je ono što ih je čekalo, ali uspeli su da većim delom prežive ili da nam barem ostave deo onoga što su stvarali.“

Koliko su bili svesni, kada su se odlučivali kojim će putem da krenu, u šta ulaze?

„Naravno. Imamo dosta onih koji su se ranije već opredelili gde će otići, ako dođe do ratnog stanja. Oni nisu imali nikakve dileme oko toga. Oni koji su ostali ’na slobodi’ i koji nisu želeli da se umešaju u politiku držali su se prilično po strani. Imamo primer Bete, odnosno Babet Vukanović, koja odbija saradnju sa Nemcima, iako je Nemica poreklom, i drži se prosto svojih puteva. I ona pravi karikature Petra Dobrovića usred rata. Njihov stav se može videti donekle na osnovu njihovih dela. Ali glavno je na koji način su se oni nosili sa tom novom svakodnevicom, gde su polako izlazili iz svojih ateljea s vremena na vreme, odlazili na Senjak, na Dedinje, na Adu, i pokušavali da prošire svoje delovanje bez obzira i na policijski čas i na sve ono što je bilo prisutno i u Beogradu i svim gradovima u Srbiji, tokom okupacije.“

Da li su neki od njih strahovali od posledica, šta će biti posle oslobođenja?

„Svakako da jesu. Bilo je onih koji su postradali vrlo brzo, bez suđenja kakvo bismo očekivali da vidimo. To je, čini mi se, deo vremena koje nisam pozvana da komentarišem na taj način i mislim da su kolege istoričari mnogo adekvatniji za to pitanje.“

Bilo je onih koji su završili na Sudu časti ULUS-a.

„Jeste. Ja volim da ističem primer Dragoljuba Aleksića koji je bio akrobata, koji nikada nije snimio film, bavio se zavarivanjem metala, pravljenjem raznih nekih predmeta, između ostalog i sandala od iverice kako bi zaradio za pravljenje prvog srpskog tonskog filma. Taj entuzijazam apsolutno nismo mogli ni da očekujemo da će da bude prisutan za vreme rata. Za filmske trake trampio se sa Nemcima, sa onim koji su to hteli, za slaninu, kobasice, rakiju... To su ti neverovatni slučajevi gde jedan čovek sa svojim prijateljima pravi beskrajno bitnu kinematografsku celinu usred rata. Dakle, 1942. godine počinje da radi i 1943. godine je premijera, usred okupacije, i to u bioskopu pored bioskopa gde se odigrava projekcija nemačkog filma. Ljudima je to toliko značilo, to su bile ovacije, film je doživeo, iako je bio zabranjen u prvom trenutku, malu turneju tokom rata, ali su ga iz bezbednosnih razloga alternativno zakopali i do 1946. godine je bio pod zemljom. Posle rata svakako da je Dragoljub Aleksić bio na sudu i tada je konačno doneta odluka da nije sarađivao sa okupatorom i bio je pušten. Ali je zbog te sumnje da je možda na neki način bio u kolaboraciji, taj film bio skrajnut sve do 1968. godine i Makavejeva.“

Deset godina ste radili na izložbi, skupljali materijal. Koliko je bilo teško i koliko je bilo izazovno? Šta su bili kriterijumi šta ćete da uzmete, šta nećete da uzmete? Pretpostavljam da je bilo vrlo velikih dilema da se nečega morate odreći.

„Nema tog prostora, nažalost, u Srbiji koji može primiti sva dela koja su nastala tamo i koja bih želela da ljudi vide. Ali napravili smo celine od uzoraka svakog od fenomena koji se negde pojavio. Koliko je zahtevna tema mogu da kažem da sam u suštini skoro dve godine provela, zahvaljujući profesoru Aleksandru Baucalu, proučavajući taj period na jedan poseban način. A onda to nije bilo dovoljno, nego sam bila tri godine na posebnoj obuci za sistemskog psihodinamskog organizacionog konsultanta analitičara, i taj rad je odbranjen baš na temu logora kao institucija i trenutno je u štampi knjiga koja se bavi celokupnom traumom i opstankom ljudi. Ono što je vrlo značajno razumeti jeste da je dobar deo autora koji su preživeli Drugi svetski rat doživeo slom baš nakon oslobođenja. Tako, prosto, traume i posttraumatski stres funkcionišu.“

Tada čovek pukne.

„Da. Tako da ovde imamo fantastična dela Miloša Bajića koja su nastala mnogo godina nakon rata, u ciklusu Mauthauzen, koja su nastala na osnovu originalnih crteža koje je napravio tamo i koje je zakopao, a kasnije otkopao. On je tek mnogo kasnije imao snage da se ponovo suoči sa tim periodom koji ostavlja ozbiljnog traga. Većina svedoka, kojih nažalost sada ima sve manje, nije volela da govori o tom periodu, pogotovo oni koji su se nalazili u još strašnijim uslovima, ne kao u zarobljeničkim logorima, nego baš u koncentracionim logorima. Tu posebnu počast odajem Vidi Jocić koja je jedva ostala živa, koja je posle oslobođenja bila bez ijedne dlake na telu, bez mogućnosti govora, pa se oporavljala šest meseci da bi uopšte mogla da funkcioniše, koja tada tek počinje da studira i počinje da stvara svoja fantastična dela.“

Ako se bavimo umetnošću koja je nastala u logorima, da li se mogu razaznavati određene faze, dela koja su nastajala ranijih godina, dela koja nastaju kasnije, kada se već možda naslućuje kraj rata?

„Znate kako, oni nisu bili sigurni ni u šta. Psihologija čoveka koji je u logoru je zastrašujuća jer oni su bili svedeni na brojeve. Vi gubite identitet i ostaje vam samo goli život, kako je mnogo njih izjavilo, pogotovu psihoanalitičari koji su bili u koncentracionim logorima. Oni su želeli da veruju, ali nisu verovali da će se spasti. Imali su jednu vrstu nade do kraja, do poslednjeg trenutka. Mnogi nisu ni dočekali kraj rata i oslobođenje, ali one koji su dočekali tek je čekao ozbiljan rad na sebi i na onome što bi onda počelo da im se vraća.“

Da li su kroz taj rad zapravo sebe lečili od trauma koje su doživeli?

„Svako umetničko delo je komunikacija autora sa samim sobom, ali istovremeno je komunikacija sa okolinom. Miloša Bajića volim da pomenem zato što je njegovo delo služilo i kao materijal prilikom suđenja određenim ljudima koji su bili vrlo nasilni u Mauthauzenu, tako da je interesantno da kako umetnost nastala za vreme Drugog svetskog rata nije samo oružje, ne samo da je spasonosno, nego ima i karakter svedočanstva koje se koristi čak i u pravnom sistemu.

Ova izložba je meni posebno značajna i jer mi svakako kroz nju predstavljamo umetnike koji su svima poznati, ali ima mnogo onih čija imena ni do dana današnjeg ne znamo. Imamo anonimne umetnike koji su doprineli našoj umetnosti. Njihova dela su podjednako vredna kao i dela velikih umetnika. Jer kreativnost i maštovitost u tim uslovima u kojima su bili je nešto što treba podržati, nagraditi i na sve moguće načine čuvati kao poseban dragulj koji imamo u našoj umetnosti.“

Vratio bih se na nemačke propagandne postere i plakate. Zbog čega su potencirani srpski srednji vek, narodne nošnje, svetosavlje?

„Pa, nacionalsocijalistička partija. Vrlo jasno, zna se na čemu će se insistirati, pogotovo što je njihova preokupacija na našim terenima bila i arheološkog karaktera. Za dosta artefakata koje su otkopali tada nećemo ni saznati gde su završili. I to je ta zamena teza koju kao posebno poglavlje stavljam u ovaj katalog, to je lažna normalnost na kojoj se insistiralo od strane okupatora, arheološka iskopavanja od početka rata gde se uključuju i naši studenti, u današnjem Narodnom muzeju Srbije, tadašnjem Muzeju kneza Pavla, pravi se poseban kurs za arheologe, istoričare umetnosti, zoologe... To je bilo, sa strane gledano, divno. Odjednom se pravi jedan značajan koncept. Međutim, sve je to bio samo privid. Oni su pravili to da bi mogli što više ljudi da uključe u svoja iskopavanja i da što više dela odnesu sa sobom... Još ne znamo šta je sve otišlo odavde. Znamo za poneka dela koja su bila popisana u zbirkama, ali za ono što je bilo iskopavano, to ne možemo znati. Njihova težnja da dokažu neke svoje teorije bila je prisutna i ovde i dobar deo materijala za dokazivanje tih neosnovanih teorija iskoristili su baš na osnovu onoga što su našli kod nas.“

Kao što ne znamo brojne „logorske“ umetnike koji su ostali anonimni, ne znamo ni one koji su radili te nacističke plakate, sem jednog, koliko sam uspeo da vidim.

„Jeste, veoma je malo onih čije se ime zna, to je nešto nalik na ono što su Rimljani imali – damnatio memoriae – što znači da oni koji su u tome učestvovali treba da budu potpuno izbrisani. Naravno, to nije stav ni mene ni ljudi u SANU i zbog toga nam je žao što nismo uspeli da dođemo do tog jednog plakata koji mi je bio bitan, koji je baš radio jedan od umetnika koji je pogubljen posle rata.“