Dušan Cicvara: "Žao mi je što Delon nije snimio film o 'aferi Marković'"

Objavio je romane “Itd o Bgd“, “Plemenito đubre“, “Poslednji zadatak Lole Klos“ i “Sanja od papira“, zbirku pesama “Ružniji od vojnog poziva“, kao i zbirku kratkih srpskih šok priča “Slešer trejler“.

U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Dušan Cicvara između ostalog govori i o svojoj upravo završenoj antologiji “Krimići iz našeg sokaka“, gde je okupio najbolje srpske autore krimi žanra u poslednjih sto i više godina.

“Krimići iz našeg sokaka ‒ Od Lazara Komarčića do Đorđa Bajića“ Vaša je prva publicističko-esejistička knjiga. Zašto baš ta tema, tema krimi literature u srpskoj književnosti?

“Zato što do današnjih dana lažni moralisti i tzv. književni elitisti nisu raščistili sa predrasudama prema ovom žanru. U svetu krimići, trileri, psihološki trileri, pa na kraju i horori, ne čitaju se samo na plažama, u banjama, na zimovanjima ili u vozovima i avionima. To isključivo govore oni koji sem možda romana ’Zločin i kazna’ nisu pažljivo iščitali nijedan krimić ili triler. Da krimići služe samo za razbibrigu, uglavnom govore oni koji još uvek književnost dele na umetničku i petparačku. Ali, zar predivna pesma ’Bauk’ Johana Volfganga Getea nije horor? Zar to nisu i ’Tri hajduka’ Jovana Jovanovića Zmaja? U obe ove pesme naći ćete brojne elemente užasa i strave. Da se vratim krimićima. U svetu krimi romani ozbiljno se izučavaju, o tim romanima pišu se blogovi, održavaju sajmovi i festivali. Najpoznatiji Sajam kriminalističke proze održava se Lionu. Od festivala najpoznatiji je Festival Agate Kristi koji se svake godine održava u njenom rodnom gradiću Torkiju, u jugozapadnoj Engleskoj. Iz tih razloga odlučio sam da se na jedan ne akademski, naučni, već čitaocima zanimljiv i jasan način pozabavim počecima i razvojem srpskog kriminalističkog romana. Mnogi danas zaboravljeni pisci to svakako zaslužuju.“

Čini mi se da poslednje dve decenije, kada je reč o krimićima, u Srbiji i nije baš sve tako crno?

“U pravu ste, nije toliko crno, ali može bolje. Dopalo mi se kada sam slušao Vladislavu Gordić-Petković, koja je bez predrasuda i lepo govorila o romanu Ota Oltvanjija ’Polja meduza’. Roman Vladana Matijevića ’Pakrac’ nagrađen je ’Beogradskim pobednikom’, a bio je i u najužem izboru za Ninovu nagradu. Debitantski roman Mirjane Drljević ’Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo’, takođe je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu. Ali o boljem odnosu u Srbiji prema kriminalističkim romanima i trilerima govoriću tek kad Ninovu nagradu za roman godine budu dobili Miodrag Majić, Đorđe Bajić, Anja Mijović, Vladimir Vujinović, Vanja Bulić ili Đorđe Đ. Vlajić čiji je izvrstan krimić ’Polaroid’ takođe nepravedno zapostavljen. Na kraju, poslednji i jedini krimić koji je dobio Ninovu nagradu je ’Večernji akt’ Pavaa Pavličića. A to se desilo sada već davne 1981. godine.“

Konkretno, kada se u Srbiji započelo sa pisanjem krimića, odnosno romana i priča kriminalističkog žanra?

“Već u drugoj polovini devetnaestog veka u Srbiji su objavljivani ’romani za groš’, koje su pisali francuski i engleski romansijeri. Njih su kupovali i čitali mnogi naši prozaisti. Na primer, za Lazara Komarčića znamo da je pisac prvog srpskog ilustrovanog naučnofantastičnog romana ’Jedna ugašena zvezda’. Ali, Komarčić je isto tako i autor prvog srpskog kriminalističkog romana ’Dragocena ogrlica’, objavljenog 1880. Doduše, on je radnju svog romana iz Srbije izmestio u Francusku, konkretnije u glavni grad te zemlje Pariz.“

Zašto je Komarčić to učinio?

“Lazar Komarčić je kao novinar pratio ’aferu Kolarac’. Naime, roman ’Dragocena ogrlica’ vuče paralelu sa skandalom oko testamenta jednog od najvećih srpskih dobrotvora Ilije Milosavljevića Kolarca. Nakon iznenadne smrti svog sinovca, Kolarac je odlučio da kompletno bogatstvo ostavi svom otečestvu. Svoju poslednju volju Kolarac je saopštio 20. juna 1877. godine. Njegov testament na sve moguće načine pokušali su da ospore bliži i dalji rođaci, govoreći da je testament falsifikovan, i da ga je Kolarac diktirao ’s uma sišavši’. Sudski proces oko Kolarčevog testamenta trajao je punih pedeset godina i okončan je tek 1927. godine. Takođe ne smemo da zaboravimo i na književno stvaralaštvo jednog od najobrazovanijih ljudi svoga doba, osnivača ’škole za žandare’ i časopisa ’Policijski glasnik’, Tanasija Tasu Milenkovića. Tasa Milenković je pisac prve pripovetke o maloletnim delinkventima ’Deca kesaroši’ iz 1880. godine i prvog srpskog urbanog krimića ’Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu’. Koliko je Tasa Milenković danas skrajnut svedoči i činjenica da je profesor Jovan Pejčić, koji je za obimnu knjigu Grigorija Čhartišvilija ’Pisac i samoubistvo’ (’Informatika’, Beograd, 2006) na kraju knjige napisao trinaest odrednica o srpskim piscima koji su sebi oduzeli život, izostavio Tasu J. Milenkovića. Izučavajući život i književno delo Tase J. Milenkovića, zapitao sam se kako bi Amerikanci postupili da je kojim slučajem osnivač prve privatne detektivske agencije na tlu Sjedinjenih Američkih Država, Alan Pinkerton, pored svog posla pisao pozorišne kritike, pripovetke, novele i romane. Ne treba biti posebno pametan pa zaključiti da bi se Pinkertonova proza i danas štampala u milionskim tiražima i da bi bio protagonista mnogih, i to ne samo biografskih filmova.“

Alen Delon ispraćen u najužem krugu, obožavoci pred kapijom ostavili cveće (FOTO)

Sahrana na imanju

Sahrana na imanju

Scena 24.08.2024. 19:41

Alen Delon ispraćen u najužem krugu, obožavoci pred kapijom ostavili cveće (FOTO)

Kojim ste se kriterijumima rukovodili prilikom odabira knjiga koje ćete uvrstiti u svoju antologiju srpske krimi literature?

“Detektivskim. Pored čitaocima poznatih autora koje nisam mogao da preskočim, tragao sam za knjigama o kojima se malo ili ništa ne zna. Namerno u knjigu nisam uvrstio roman ’Podzemni klub’, koji je objavljen u Pančevu dvadesetih godina prošlog veka. Naime, roman je napisao Harald Jonson, a preveo ga je na srpski Miloš Crnjanski. Neki istraživači Crnjanskom osporavaju autorstvo, dok profesor Milo Lompar u svojoj opsežnoj monografiji posvećenoj Crnjanskom navodi da je Crnjanski pravi autor. Ja nisam znao kom carstvu da se privolim i zato ga nisam uvrstio. Zanimali su me i pisci koji se pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina nisu skrivali iza pseudonima. Takav je bio hrvatski romansijer i scenarista Milan Nikolić. Zanimljiva je i činjenica da je pod svojim pravim imenom i prezimenom 1959. godine dramski pisac i scenarista prvog našeg televizijskog sitkoma ’Ceo život za godinu dana’ Aleksandar Žak Popović objavio kriminalistički roman ’Ubistvo u trouglu’.“

Šta mislite o planetarnom fenomenu skandinavskih kriminalističkih romana koji su poslednjih godina veoma popularni i kod nas?

“Kriminalistički romani i trileri su ne samo ogledalo ljudskih duša, već i vremena u kojem njihovi stvaraoci žive i rade. Ne samo skandinavski, već i frankofonski i ruski pisci krimi proze, nisu samo kopija anglosaksonskih krimi romana. Pre dvadeset i dve godine u Rusiji, zemlji koja je iznedrila Čehova, Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva, Bulgakova i Pasternaka, najpopularniji roman bio je ’Antikiler’ autora Danijela Koreckog. Ova ruska kriminalistička verzija čuvenog ’Kuma’, po kojoj je i sin Andreja Končalovskog, Jegor, snimio istoimeni film, za samo nedelju dana bila je prodata u pet miliona primeraka. Na kraju krimići i trileri potvrđuju Aristotelovu tezu da tragedija, odnosno drama, može bez likova, ali nikako ne može bez radnje. Znači prvo se konstruiše radnja pa se razrađuju likovi, koji se neprestano bore sa sopstvenim demonima. Da skratim, od Amerikanaca u dramaturškom, zanatskom smislu treba uzeti ono najbolje, a bez cenzure progovoriti o manama i vrlinama naroda kome rođenjem pripadaš. Skandinavci to čine, dok na prostorima naše nekadašnje države to najveštije rade, pored već pomenutog Pavaa Pavličića, Goran Tribuson, Robert Naprta, Iva Koleda i Jurica Pavičić.“

Često koristite sintagmu “potcenjivački odnos“ prema ne samo krimićima i trilerima, već uopšte prema žanrovskoj prozi koju pišu srpski pisci. Koji su koreni tog “potcenjivačkog odnosa“?

“To je poteklo od sukoba između Lazara Komarčića i Jovana Skerlića. Komarčić je isticao da pisac mora da misli i na čitaoce, i da se ako to može, prilagodi ukusu čitalačke publike. Tim stavom prvo se zamerio neprikosnovenom kritičarskom autoritetu Jovana Skerlića, a samim tim i vladajućem elitističkom književnom establišmentu. Budući književni kritičari, esejisti i teoretičari književnosti nekritički su podržavali taj Skerlićev racionalističko-elitistički pristup. Isključiv kakav je bio, Jovan Skerlić u svojim kritikama nije štedeo ni Vladislava Petkovića Disa, Isidoru Sekulić, Dragutina Ilića, dok Tanasija Tasu J. Milenkovića uopšte nije ni tretirao kao pisca.“

Nedavno nas je napustio Alen Delon, ikona francuskog i svetskog filma. Za nas Srbe, Delon je posebno zanimljiv i zbog “afere Stevica Marković“ o kojoj se pisalo i u srpskoj krimi literaturi?

“Želeo bih da se snimi, ako ne film, a ono barem TV serija po kultnoj romansijerskoj trilogiji ’Gorila’ Dušana Savkovića koja govori o Stevici Markoviću koji je bio Delonov prijatelj i telohranitelj. Sedamdesetih godina prošlog veka to je nameravao da snimi Vladan Slijepčević, a Stevicu je trebalo da glumi Dragan Gaga Nikolić. Sad čujem da Dragan Bjelogrlić namerava da snimi film o Stevici Markoviću. Iskreno se nadam da će uspeti da ga realizuje. Takođe, Poljak, Andžej Žulavski napisao je scenario o ’aferi Marković’ pod nazivom ’Akcija’. Na kraju bih citirao nemačkog novinara Rejmona le Vizera koji je rekao da je ’Afera Delon tvrđava koja nikada neće biti osvojena’.“

Delon je u svojoj karijeri režirao dva krimi filma, ali nije pokušao da snimi film o “aferi Marković“?

“Da, Alen Delon je režirao dva krimića, filmove ’Za kožu policajca’ i ’Borac’. Šteta što se kao reditelj nije usudio da režira film o ’aferi Marković’. Očigledno da Delon nije bio spreman da tu žabu proguta.“

Pre nekoliko godina bili ste i scenarista filma o urbanoj legendi Beograda, Žiki Obretkoviću. Kako ste Vi doživeli ovog više nego zanimljivog čoveka?

“Žika Obretković bio je dobar duh Beograda i velika atrakcija za turiste koji su posećivali glavni grad Srbije. Žika je govorio ono što su mnogi mislili, ali iz egzistencijalnog straha nisu smeli javno da izuste. Žiki su sve to odbijali na otkačenost. Što se filma tiče, danas mi je žao što tada nisam dovoljno verovao u sebe samog. Inače, naziv filma o Žiki Obretkoviću je ’Grand legenda u celini i celosti’.“

Brižit Bardo o odlasku Alena Delona: "Gubim prijatelja, alter ego, saučesnika"

Tuga.

Tuga.

Scena 18.08.2024. 20:28

Brižit Bardo o odlasku Alena Delona: "Gubim prijatelja, alter ego, saučesnika"