Fest iz inata

Fest iz inata

Screenshot_1


Tih dana beogradskim ulicama je vladala neuobičajeno velika gužva. Ljudi su se tiskali pred bioskopima, doterane devojke su, uprkos hladnim januarskim danima, veoma elegantne promicale trotoarima, fotografi su pokušavali da priđu što bliže salama poznatih restorana, novinari kulturnih rubrika nestrpljivo su dežurali pored telefona. U Beograd su prvi put stigli Silvija Majls, Liv Ulman, Rita Tašingem, Marija Šel, Denis Hoper, Danijel Olbricki… U Dvorani Doma sindikata prikazan je film “Meš” Roberta Altmana i zvanično je počeo prvi Međunarodni filmski festival. Bila je to 1971. godina i od 8. do 16. januara prikazana su 73 filma koje je videlo oko 105.000 gledalaca.

“Politikina” revija repriznih filmova je zahvaljujući ondašnjem gradskom funkcioneru Milanu Vukosu prerasla u Fest, a idejni tvorac bio je Milutin Čolić, publicista, novinar i filmski kritičar “Politike”, koji je pet godina bio direktor i glavni selektor Festa. Sećajući se tog prvog Festa, Čolić je u intervjuu za “Dugu” 1975. godine rekao da je to sve bilo ne samo smelo, nego je sve bilo avantura do te “mere smela da je bila gotovo neodgovorna. Tako su nam bar govorili, ali kako mahom biva, sve što počinje, podrazumeva i rizik i sumnju, pa čak i optužbu. Kad ovo kažem, podsećam da je, recimo, Udruženje filmskih radnika Srbije, povodom naše inicijative da osnujemo Međunarodni festival, sazvalo vanredni plenum sa ciljem da se u javnosti, a osobito kod onih što pare daju, ukaže na taj naš avanturizam. Međutim, kad se nešto hoće, pa makar za to postojali najminimalniji uslovi, onda se naiđe na razumevanje grada, Gradske skupštine, posebno Branka Pešića i Milana Vukosa. Uspeli smo nekako, zato što je podozrivost kojom smo bili okruženi podsticala u nama inat, prkos. Tim pre što je Fest i rezultirao, da tako kažem, iz jednog inata”, rekao je Čolić.

“Jer bilo je to doba krize filma. A razlog te krize bio je, pored objektivnih okolnosti, i subjektivne prirode, jer nije samo dovoljno jedan film dobro napraviti, nego je neophodno takav film dobro prezentirati publici i o njemu obavestiti gledaoce. I što je najvažnije, poštovati gledaoca, poštovati njegov ukus, njegovu potrebu, njegovu dobru volju i čistotu percipiranja. A naši filmski ljudi često to nisu radili, čak su govorili da publika nema kriterijum, da ona zapravo i želi šund, kič, što je ogromna zabluda. Niko nema tako spontano, intuitivno i nagonsko, rekao bih, osećanje autentičnih, pravih vrednosti kao što ih ima baš ta obična publika”.

Povezane vesti – “SKUPLJAČI EMOCIJA” Film “Otac” Srdana Golubovića otvara 48 Fest

Komentarišući moto prvog Festa “Hrabri novi svet”, Čolić je objasnio da je to stalni moto koji je preuzet iz Hakslijeve istoimene knjige i u realizaciji ima metaforično značenje. “Hoću reći, nastojimo da naš program u svojim vitalnim opredeljenjima, po svojim humanističkim vokacijama i vizijama, u svojoj borbenosti bude i hrabar i nov. Jer filmom koji nije dobar ne može se dokazati nikakva deviza, nikakav moto, nikakvo geslo. Dobar film po meni je pre svega human film. Zatim film strepnje i borbe za dobro čoveka, spremnosti da se za njega nešto učini. Dobar film ne može biti ako nije angažovan, politički angažovan, ako nije vizionarski, ako nije prkosan i ako nije estetičan, to jest ako nije ubedljiv u svojim idejama, ako nije umetnički oplemenjen, motivisan i uznesen.”

Sledeći misao svog idejnog tvorca 1993. i 1994. nije održan, a 1997. je prekinut u znak protesta protiv policijske intervencije na Brankovom mostu.

Milutin Čolić, jedan od osnivača i prvi selektor Festa, preminuo je 22. februara 2009. u Beogradu u 90. godini. Ostao je upamćen i kao direktor i selektor koji za pet godina direktorovanja nije imao kancelariju, sekretaricu, službena kola i nije potrošio ni jedan jedini dinar za reprezentaciju.

Shutterstock

Shutterstock

Najveći deo karijere posvetio je pisanju za “Politiku” u koju je stigao aprila 1952. godine kada mu je glavni urednik poverio posao pozorišnog kritičara u kulturnoj rubrici. Tada je on bio jedini pozorišni kritičar u Beogradu, ali ne zaustavlja se na tome.
Najzaslužniji je i što se Festival jugoslovenskog dokumentarnog filma sa JU filmskog festivala u Puli preselio u Beograd, a tu njegovu ideju podržali su tadašnji članovi Festivala dokumentarnog filma Dušan Matić, pesnik, i Meša Selimović, književnik. Učestvovao je u osnivanju Filmskog festivala glumačkih ostvarenja u Nišu, a po njegovoj ideji i konceptu osnovan je i Filmski festival u Herceg Novom.

U više navrata bio je član žirija na svim domaćim filmskim festivalima, ali i na međunarodnim filmskim festivalima u Moskvi, Karlovim Varima, Parizu, Manhajmu. U žiriju kritike bio je na festivalima u Veneciji, Minhenu, San Sebastijanu, Berlinu i Kanu. Bio je organizator Međunarodnog simpozijuma Festa sa velikim brojem učesnika, a njihove referate je priredio u šest knjiga. Pored toga, napisao je knjigu putopisa, „Jugoslovenski ratni film” u dva toma, monografiju o Ljubiši Samardžiću, knjigu rukopisa „Od polarnog kruga do Hirošime”, monografiju o Krstu Škanati, knjigu članaka, eseja i kritika „Pogled s galerije”, knjigu intervjua sa svetskim i jugoslovenskim umetnicima, „Filmske portrete” 17 reditelja, 10 glumaca, snimatelja, kritičara, estetičara i producenata od filma “Slavica” do 2000. godine.

Povezane vesti – Kako zavesti Oskara

Čovek koji je znao sve o filmu nije ga doživljavao samo kao umetnost već kao svojevrsno svedočenje. „Među najbolje filmove ubrajam ‘Krstaricu Potemkin’ Ejzenštajna, ‘Veliku iluziju’ Renoara, ‘Građanina Kejna’ Velsa, ‘Kradljivce bicikla’ De Sike, ‘Kratak susret’ Lina, ‘Devičanski izvor’ Bergmana, ‘Viridijana’ Bunjuela, ‘Sumrak bogova’ Viskontija, ‘Rubljova’ Tarkovskog, ‘Konje ubijaju, zar ne?’ Polaka. Ovo nije nikakav redosled filmova hronološki ili po kvalitetu, već su to filmovi za sva vremena. Oni simbolizuju doba u kome su nastali, ili su izraz ili stil ljudskog duha, ali ipak nisu vezani samo za jedan period već vrede za sva vremena.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar