Scena
10.09.2025. 02:05
Scena
17.02.2026. 20:21
Mihailo Paunović
Preporuka za gledanje
Novi film "Nirnberg" – analiza čoveka umesto suđenja
Ako postoji tema za koju zasigurno možemo reći da je već dovoljno puta obrađena kroz film, onda je to Drugi svetski rat, kao i svi događaji koji su mu prethodili ili usledili. Međutim, sa druge strane, to je možda upravo i jedina priča koju nikada ne smemo do kraja ispričati. Razmere stradanja u ratu, kao i zločini koji su počinjeni, toliko su teško shvatljivi da je nemoguće ikada staviti tačku na događaj koji je zauvek promenio čovečanstvo.
U toj krvavoj priči o posrnuću čoveka pre svega, pa tek onda država i sveta uopšte, uvek je moguće pronaći neku novu sudbinu ili ugao koji do sad nismo uopšte ili nismo dovoljno shvatili. Pa čak i ako jesmo, podsetnik nam služi kao opomena, a čini se da nam je danas opomena potrebnija više nego ikad od završetka Drugog svetskog rata. Spisak ostvarenja koja su dokumentaristički ili na visokom umetničkom nivou, čovečanstvu pružili uvid u najveće stradanje moderne istorije sveta je podugačak. Ne postoji velika bitka ili događaj iz ovog perioda koji nije ekranizovan.
Suđenje u Nirnbergu po završetku rata svakako je jedan od tih događaja, ali i pored svega već viđenog, novi film Džejmsa Vanderbilta "Nirnberg" koji se trenutno prikazuje u bioskopima, u svojim kadrovima, pored prepoznatljive ratne estetike, analizira ima li šta ljudskog u zlu vodećih ljudi Nacističke Nemačke, ili je pak svako zlo svojstveno čoveku, i ono ne prepoznaje države i politike? Jer, kako se citira u samom filmu: "Jedini pokazatelj onoga šta čovek može da učini jeste ono što je već učinio.“
Umesto toga, film bira skromniji ali dovoljno uznemiravajući pristup – psihološki portret zla u čoveku. Za razliku od klasičnih sudskih drama "Nirnberg" se ne fokusira prvenstveno na pravni aspekt suđenja, već na lični i mentalni sukob između američkog vojnog psihijatra Daglasa Kelija i Hermana Geringa, nekadašnjeg drugog čoveka Trećeg rajha. Upravo u tom odnosu film pronalazi svoje težište – ne u pitanju krivice, koju je istorija već presudila, već u pokušaju razumevanja: kakav je to um sposoban da racionalizuje masovni zločin?
Priča prati momente nakon pada Adolfa Hitlera i konačnog kraha Trećeg rajha, kada saveznici uspevaju da zarobe dvadesetak značajnih nacističkih lidera među kojima i Hermana Geringa. Umesto da ih pogube i pritom potencijalno stvore mučenike i heroje od njih, prvi put u istoriji dolazi se do ideje o suđenju međunarodnog tribunala za ratne zločine. Iako je sama ideja te 1946. bila inovativna i nedovoljno istražena, sam proces u Nirnbergu predstavlja preteču međunarodnog prava kakvo danas poznajemo, ili bi makar trebalo da poznajemo.
Upravo je tajming samog filma od velikog značaja jer, čini se da se, pored sveopšte ratnohuškačke atmosfere u svetu, civilizacija sve više udaljava od postavljenih čvrstih postulata međunarodnog prava koji bi trebalo da preveniraju slične ratove u budućnosti. Upravo u toj krizi danas, autori vide značaj ove priče s kraja Drugog svetskog rata. Pored opomene o zakonu i pravu, daju i upozorenje o čoveku. Naime, kako bi sprečili da zarobljenici počine samoubistva i izbegnu suđenje, američke snage angažuju psihijatra Daglasa Kelija koji sa velikom znatiželjom počinje sve više da upoznaje um Hermana Geringa. Pored procene mentalnog stanja on vrši i analizu, pokušavajući da shvati odakle dolazi zlo u tom čoveku. Kako se suđenje približava, tužioci uviđaju da bi optuženi mogli da se izvuku pa tako koriste beleške doktora Daglasa za formiranje optužnice. Način na koji je prikazan sam Gering je zanimljiv jer, umesto strašnog nacističkog lidera, upoznajemo običnog čoveka sa snažnim uverenjima.
Dok publika zajedno sa doktorom sve više upoznaje optuženog, tako uviđa da ovo nije priča o monstrumu, već o čoveku koji je poverovao u propagandu i da je to opasnost koja preti svakom čoveku. Iako u filmu nema velikih umetničkih izražaja, dvojac Rasel Krou i Rami Malek, koji tumače Geringa i doktora Kelija je odličan i oni definitivno čine sam stub filma.
Iako danas znamo sve o zločinima u ratu, kao i o strašnim logorima smrti, film podseća da se u momentu suđenja, čovečanstvo tek prvi put suočilo sa istinom. Svet je prvi put ugledao fotografije i snimke iz logora upravo u toku procesa, pa tako samo shvatanje psiholoških portreta nacističkih lidera postaje sve mučnije kako se film približava kraju. A kao svaka priča o Drugom svetskom ratu, tako i ova nema pravi kraj i tačku, već samo uzvičnik i upozorenje. Herman Gering bio je čovek koji danas ne mora da bude sakriven iza strašne uniforme kao 1939, a istina je, kako jedan od likova u jednom momentu zaključuje – da se zločin desio zato što su ljudi dozvolili da se desi.
Komentari
