Filmski snimatelj

Uvek me je kao novinara ubijala ta skromnost mojih prijatelja, mojih sagovornika. Tako sam tri godine zore dočekivao u Skadarliji, najčešće u bašti restorana „Tri šešira“, sa Dušanom Lukićem, poznatijim kao Sveti Luka, profesorom engleskog jezika u Prvoj beogradskoj gimnaziji, koji je na panoima prekoputa izlagao svoje apstraktne slike. Sedimo tako jedne noći 1971. godine u bašti „Tri šešira“, a on onako usput kaže kako je na nekom skupu u SAD žestoko polemisao sa Hjubertom Hamfrijem, senatorom iz Minesote i potpredsednikom Amerike, o situaciji u Jugoslaviji. Kaže, s ponosom, „nije se dala ova tvrda bosanska glava da mu tamo neki Hamfri priča o njegovoj otadžbini laži i neistine“.

Ja ga belo gledam i mislim šta ovaj trabunja. Drugi put veli „kad sam bio na prijemu kod Džona Kenedija“… Stani, čoveče, kad si bio kod Kenedija? Treći put pomenu boravak na Sinaju kao vojni prevodilac i kad je pomogao indijskom predsedniku Džavaharlalu Nehruu, kome je od vrućine pozlilo prilikom posete mirovnim snagama UN. Opet bulazniš, prijatelju, ponovo pomislih. A on me odvede u svoj slikarski atelje na Novom Beogradu, u onoj dugačkoj stambenoj zgradi prekoputa tadašnjeg Radničkog univerziteta, pa mi lepo, tras, pa tras, na sto tresnu zajedničku fotografiju sa Nehruom snimljenu na Sinaju, zatim pozivnicu za prijem u Belu kuću, pa pismo Hjuberta Hamfrija, pa osmomilimetarski film o boravku u bašti Bele kuće u Vašingtonu. Reče da je u Ameriku došao kao šekspirolog na godinu dana po preporuci Milke Minić, tadašnje ministarke prosvete Republike Srbije. To je bilo početkom šezdesetih godina prošlog veka.

Ostadoh zabezeknut. Sediš godinama sa čovekom za istim stolom, on izlaže slike u Skadarliji, a ja smišljam teme za novine i o svom bliskom prijatelju u stvari vrlo malo znam. Zapravo, kad malo bolje razmislim, ništa bolji nisam ni ja. Odem krajem šezdesetih godina u zavičaj, u Novi Pazar. Društvo se obraduje, zasednemo u nekom lokalu, stigne meze, vinjak i počnu razgovori. Najčešće o poznatim ljudima, tamo iz prestonice. Tako su jedne večeri počeli da naglabaju neistine i sve same tračeve o čuvenom Zuki Džumhuru. Ja neko vreme strpljivo slušam, a onda ih prekinem u diskusiji i kažem da su sve to što pričaju nečije izmišljotine o tom čoveku. A oni ni pet ni devet, a otkud ti pa znaš da su to izmišljotine. Pa tako što radimo i istoj redakciji i što mi je on drugar, da ne kažem prijatelj, iako sam mnogo mlađi od njega.

„Ih, naš Bucko da bude prijatelj sa Zukom, to je nemoguće!“, skoči nekoliko njih da me ubeđuje da sad ja lažem. Da bih ih nekako uverio, rekoh da sam jedne noći zaglavio s njim u „Šumatovcu“ i da me je poveo svojoj kući u Vasinoj broj 14, i to posle ponoći. Probudio je suprugu Veziru i majku Vasviju i tražio da nam posluže večeru. Donele su nam tepsiju sa pirijanom i sa puno pilećih bataka. Mene je stid pojeo jer sam se opirao odlasku u posetu u tako pozne sate, pogotovo što dolazimo iz kafane i malo pripiti. Nisam voleo pijane goste ni u svojoj kući. (Ipak sam ovu neprijatnu posetu pokušao da ublažim kada sam mnogo godina kasnije Zuka i Veziru pozvao na ručak u svoju kuću u Novom Pazaru. On je tada snimao rado gledani serijal „Hodoljublje“, posle požara u fabrici obuće „Ras“. Tada je i u Petrovoj crkvi naizust izgovorio oproštajne reči Stefana Nemanje koje je on na istom mestu izgovorio pre mnogo vekova, kada se odrekao trona u korist svog sina Stefana Prvovenčanog i potom otišao sa mlađim sinom Savom na Svetu Goru, u Hilandar). Oni me gledaju s nevericom i počnu da mi se u lice smeju, govoreći kako ih masno lažem. I tada sam zauvek digao ruke od takvih priča i sa najbližim prijateljima i u Novom Pazaru i u Beogradu.

Povezane vesti - Književno popodne u Sjenici

Jer, šta bi mi rekli kad bih počeo da pričam o ručku sa Djukom Elingtonom u Klubu književnika, susretu sa Šarlom Aznavurom i njegovim ocem u VIP salonu na aerodromu. Ili sa rok pevačem Antoanom, operskom divom Anom Mofo, džez pevačicom Sarom Von, o tri dana ludovanja u Dubrovniku sa Bobom Gučoneom, vlasnikom čuvenog magazina „Penthaus“, druženju sa legendarnom Žozefinom Beker u Skadarliji i u hotelu „Slavija“, najčuvenijom plesačicom između dva svetska rata, koja je poželela da se ponovo sretne sa Sofkom Nikolić, pevačicom starogradskih pesama iz istog doba, pa smo morali da krenemo u potragu za njom ne znajući da li je ona tada, krajem šezdesetih godina, bila još živa. Srećom, agilni ljudi iz „Jugokoncerta“ našli su je živu i zdravu u Bijeljini i doveli je Žozefini na noge u Beograd.

Ili o tome kako sam u proleće 1967. godine, lenčareći na otomanu u kuhinji u Novom Pazaru i gledajući „Dugo toplo leto“, u to vreme najgledaniju seriju kod nas, govorio sebi da sam nikakav novinar kad ne mogu da otputujem u Los Anđeles i napravim veliki, veliki intervju sa Rojom Tinisom, poznatijim kao Ben Kvik, glavnim junakom serije, zbog koga su ulice u ondašnjoj velikoj Jugoslaviji svako veče bile prazne kao da je policijski čas u vreme pandemije. Uh, kako sam bio ljubomoran na Zvonimira Tušeka, koji se javljao „Večernjim novostima“ iz Holivuda i pisao o Benu Kviku, ili na bivšeg tenisera Iku Panajotovića, koji je za neke druge novine izveštavao o najsitnijim detaljima iz života Roja Tinisa i njegove partnerke Nensi Meloun (čini mi se da se baš tako zvala ta glumica). A ja sam bio samo mali dopisnik iz Novog Pazara za mnoge listove. Niko i ništa. Ostala mi je samo mašta na raspolaganju.

Eee, ne zna se šta donosi dan, a šta noć. Iduće godine, u julu 1968. godine, ja sam kao novinar „Politike“ bio na večeri sa Benom Kvikom, njegovom suprugom i taštom, u pivnici kod Doma kulture „Vuk Karadžić“. Organizator večere „Jugokoncert“ je zatvorio pivnicu i tu je sem gostiju iz Amerike i mene bio još samo Velisav Tomović, foto-reporter „Večernjih novosti“. Sedeo sam tačno prekoputa Bena Kvika i gledao ga umornog. Tog dana ga je masa Beograđana, možda ih je bilo i više od 5.000, sačekala ispred diskoteke „Cepelin“ na stadionu „Tašmajdan“. Svi su se gurali da ga bolje vide, dotaknu, nešto dobace… Mnogi su se peli na parkirane automobile i ulubili krovove vozila. Ben Kvik se jedva spasao tolike ljubavi Beograđana.

I kome ja sad da pričam o tome. Nikome. A sve sam ovo gore napisao zbog Stevana Labudovića, legendarnog snimatelja „Filmskih novosti“, čoveka koga su u državi Alžir jednom godišnje, njega i njegovu suprugu Ružicu, dočekivali kao šefa najprijateljskije države. Svake godine sve do njegove smrti 25. novembra 2017.

Stevan Labudović i Tito

Bila je možda sredina 2005. godine kada me, hajde da ga tako nazovem, moj mentor i jedan iz plejade „Politikinih“ novinarskih legendi Borko Gvozdenović nazvao i predložio da se susretnem sa Stevanom Labudovićem. Kaže Borko, možda ću nešto i da „iskopam“ zanimljivo za moju stalnu rubriku u listu „Politika“. Da mi Stevanov broj telefona i poželi sve najbolje. Tako i bi. Pozovem Labudovića i nije nam trebalo pet minuta da se dogovorimo za susret u restoranu „Šeher“ na Topčiderskom brdu. Obećao je da će mi nešto ispričati što dosad nikome nije rekao.

Sve je počelo kako treba da bude, ja pitam, a on odgovara o svom životu koji je bio više nego zanimljiv. Razgovarali smo kao dva potpuna neznanca sve dok slučajno u razgovoru nije pomenuo Libiju. Ja poskočih. Otkud Libija, kad je bio tamo, koje godine i kad mi je odgovorio ne izdržah da ne viknem usred mirnog „Šehera“, negde oko podneva: „Ti li si ta ptica koju sam hranio u Tripoliju!“ Sad se na moje reči on ispravi na stolici, kao da se ukoči, pa reče: „Koga se, bre, ti hranio?“ A ja likujem: „Tebe, tebe, ptico!“

Sve se brzo razjasnilo. Ja sam u Libiji tada radio kao poslovni sekretar građevinske firme „Komgrap“ iz Beograda, koja je u centru glavnog grada Tripolija rekonstruisala poznati hotel „Waadan“. Mi smo u to vreme 1987. i 1988. godine bili kao utočište za mnoge goste iz Beograda. Jeste, petkom je dosadu i učmalost razbijalo druženje u Klubu Jugoslovena, ali tamo nije bilo alkohola niti pravog opuštanja. Libija je kao prava muslimanska zemlja zabranila upotrebu alkohola, a naši ljudi su se snalazili kako su znali i umeli. Tada je u Libiji bilo oko 20.000 Jugoslovena. Mi smo rakiju od pomorandži po ceni od 10 dolara kupovali od radnika „Energoprojekta“, koji je nedaleko od Tripolija podizao Pomorsku akademiju. Doduše, neki naši su pokušali da uz pomoć bojlera dođu do nekog litra ljute, ali je to bilo sporo i traljavo. Ispod radničkih stanova „Energoprojekta“ je bila prava destilerija, kao u vreme prohibicije u Americi, tako da je policija prilikom upada u te prostorije pronašla 3.000 litara spremnih za distribuciju našim ljudima, a bogami i mnogim Libijcima.

Tako se jednog dana na gradilištu hotela pojavila veća grupa novinara, snimatelja i još nekih ljudi iz Tanjuga, koje je predvodio njihov dopisnik iz Libije Dejan Lukić. Bio je među njima i Stevan Labudović, kao snimatelj „Filmskih novosti“ sa velikim iskustvom na tom poslu, i prvi foto-reporter Tanjuga Žika Vučić. Sve njih je u Libiju poslao Mihailo Šaranović, direktor Tanjuga, sa zadatkom da za izvesno vreme ovom novinarskom žanru obuče Libijce zaposlene u njihovoj novinskoj agenciji Džana. Gosti su bili smešteni u najvećem i najlepšem hotelu na obali mora, ali im je nešto falilo – piće i druženje, a bogami i domaća hrana. Sve su to našli na našem gradilištu. Nije im smetala radnička menza smeštena u bivšem hotelskom hamamu, niti mušema na dugačkom sklepanom stolu, niti sedenje na radničkim klupama.

Mi smo već navikli na dolazak naših ljudi na naše gradilište. Dolazila je cela ekipa koja je snimala film o Gadafiju, Dragan Havzijević i Miki Stojčević, danas jedan od najpoznatijih ratnih reportera, zatim nam Dejan Lukić jednog dana dovede i glumicu Olgu Biseru, koja je u jednom od filmova u serijalu o Džejmsu Bondu („Aj em Bond, Džejms Bond“) bila u epizodnoj ulozi lepotice pored Rodžera Mura. Lepa Mostarka, devojačkog prezimena Vukotić, udata u Beogradu za izvesnog Popadića a potom razvedena, došla je u Tripoli po preporuci Šaranovića jer planira intervju sa vođom libijske revolucije Moamerom Gadafijem za italijanski magazin „Espreso“. I Dejan Lukić je ni pet ni devet utrapi nama, da joj se nađemo pri ruci, budući da ima mnogo važnijeg posla, iako mu je to bio radni zadatak koji mu je naložio njegov glodur.

Povezane vesti - Brankova Magdalena

Šta ćemo, kud ćemo, mi joj nekako pomognemo. Moj direktor gradnje Dragan Radovanović je već tri puta bio na večeri kod majora Džaluda, inače Gadafijeve desne ruke koji je bio i njegov zamenik. To nekako iskoristimo i Olga Bisera dobije termin. Pomogao sam joj oko nekih pitanja za šefa Libije, a ona se za to vreme raskomotila u mom stanu na Ben Ašuru gde je prala veš, jer u hotelu navodno nemaju mašinu za goste, bar je tako rekla. I okačila bi donji veš na štrik na terasi da se suši. Srećom, supruga mi još nije stigla u posetu pa nije mogla da vidi to čudo na trećem spratu stambene zgrade u elitnom delu grada. Olga Bisera je dobila intervju i objavila ga u „Espresu“. Posle nekoliko meseci ponovo se pojavila u Tripoliju sa velikom grupom novinara koji su došli da prisustvuju konferenciji za štampu u hotelu „Grand“, gde je i ona bila smeštena kao i prvi put. Sela je u prvi red, „nacrtala“ se tako da je vođa revolucije vidi i da je pozdravi, a ona tako dokaže „kolegama“ koliko je bliska sa Gadafijem. Na njenu žalost, on je nije uopšte primećivao. Ona samo što nije poludela zbog toga. Posle sam saznao i razlog za takvo Gadafijevo ponašanje. Neko mu je rekao da nije trebalo da daje intervju lepotici koja je bila na duplerici magazina „Penthaus“ kao „najlepše dupe Evrope“.

Tako je i Stevan Labudović dok je boravio u Libiji često navraćao kod nas na gradilište, gde je mogao da jede pihtije, sarme, dunđerski pasulj. I sada smo se sreli u „Šeheru“ posle skoro 20 godina kao neznanci. Zato je bila takva moja reakcija. I odmah je iskrsao problem. Kako pisati o ovom čoveku koji ima atribute istorijske ličnosti, a on to sa indignacijom odbija. Gde i kako smestiti takvu ličnost? Nije bio vođa nikakvog ustanka, ne dolazi iz Jasne Poljane, nije se krio u drvarskoj pećini. A opet, u Istorijskom muzeju u gradu Alžiru njegove lične stvari iz oslobodilačkog rata u toj zemlji čuvaju se kao relikvije. Priređivao je izložbe pod nazivom „Kamerom do pobede“ povodom jubilarnih godišnjica alžirske revolucije. Autor fotografija je Stevan Labudović, snimatelj „Filmskih novosti“.

Alžirski predsednik Huari Bumedijen i Labudović

Otac Milutin mu je bio knjižar u Beranama, u Crnoj Gori, a on gimnazijalac. Radoznao za novitete, uspeo je da ubedi oca da mu, u prvim posleratnim godinama, kupi bakelitni foto-aparat „kodak“ za ondašnjih 75 dinara. Otišao je prekoputa i u fotografskoj radnji Hamdije Adrovića počeo da uči zanat. Nekako u to vreme Komitet za kinematografiju je raspisao konkurs za kamermane. Beranski gimnazijalac šalje molbu i biva primljen između 600 kandidata. Predsednik konkursne komisije bio je Aleksandar Vučo, književnik. Tako je Stevan Labudović napustio grad kao učenik sedmog razreda gimnazije i to u januaru 1948. godine, posle prvog polugođa. Počeo je da radi kao asistent snimatelja u studiju za dokumentarce „Zvezda film“. Kasnije su od jednog dela ovog studija nastale „Filmske novosti“, žurnal koji se u bioskopima širom Jugoslavije uvek prikazivao pre projekcije filma. Tako je počela njegova karijera filmskog snimatelja, iako to nije želeo da bude, već samo pomoćnik. Ipak je to vreme bilo krcato dramatičnim događajima i on je to silom prilika postao. Počeli su da ga šalju da snima i Titova putovanja.

Od 1954. godine u Alžiru je besneo rat. Francuzima se nije ostavljala tako velika kolonija koju su osvojili tek 1837. posle sedmogodišnjeg ratovanja. Izbeglička vlada, formirana u Kairu, a potom preseljena u Tunis, tražila je pomoć od Jugoslavije. Između ostalog, i jednog kamermana, neophodnog za propagandu alžirske revolucije. Po preporuci Vede i dr Zdravka Pečara izbor je pao na Stevana Labudovića. I već 1959. godine snimatelj „Filmskih novosti“ Stevan Labudović je na ratištu, na tunisko-alžirskoj granici.

– Svaki dan proveden tamo je zasebna priča. Sećam se bitke kod Anabe. Danima i noćima nismo spavali jer su Francuzi tukli naše položaje iz artiljerijskog oruđa. Tenkovima su jurišali na prve borbene linije. Svuda oko mene je praštalo. Ljudi su ginuli, a ja sam koračao preko bojnog polja kao da mi metak ništa ne može. Hodao sam i spavao. I sanjao da u nekom rimskom bioskopu gledam ratni film. U jednom trenutku geler mi je odneo kapu sa glave, pa su me Alžirci gurnuli u neku uvalu. Kad je pucnjava utihnula, pitao sam borce gde mi je kapa. Kazali su mi da je ostala u onoj rupi. Rekao sam im da sam u Alžir ušao sa kapom na glavi, pa ću iz ove zemlje tako i izaći. Vratio sam se do one uvale tražeći kapu i pored protivljenja alžirskih ustanika. Našao sam je i doneo u Beograd – s velikim osmehom i potvrdnim klimanjem glave ponosito Labudović ispriča jedno parče svog uzbudljivog života. Ta kapa je kasnije sa uniformom koju je Stevan Labudović nosio tokom boravka u Alžiru, kamerom „arifleks“, stativima, zapisima, dozvolama, značkama i drugim ličnim stvarima završila u Istorijskom muzeju u gradu Alžiru.

Labudović na alžirskom frontu

Posle mi je ispričao kako je Ben Bela, prvi predsednik Alžira posle rata, na mitingu u Oranu pomenuo doprinos Stevana Labudovića pobedi Fronta za nacionalno oslobođenje. Sa drugim predsednikom Huarijem Bumedijenom postao je kum. Kad se Stevanu rodila kćer, Bumedijen joj je dao ime Ida. I ne samo to. Nudio mu je alžirsku penziju, vilu, sve počasti i privilegije koje sleduju tamošnjim najvišim rukovodiocima. Ne, on je želeo da bude penzioner u Beogradu, u koji se vratio negde krajem 1962. i da se seća kako je jedini snimio susret Fidela Kastra i Tita u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, kako jedini ima film u koloru o prvoj konferenciji nesvrstanih u Beogradu i još mnogo čega. U penziju je otišao 1987. godine, ali se od snimateljske aparature nije odvajao iako je teška 52 kilograma. Sve dok mu Ružica jednog dana nije rekla: „Aman, Stevane, digni jednom ruke od te kamere.“

Od tada smo se bar jednom nedeljno čuli telefonom. Uvek bi mi ispričao po jedan mastan vic. Jednom me pozvao kao gosta u diplomatski klub na Trošarini, kada je obeležavan Dan nezavisnosti Alžira. Ali nije mi rekao još jednu važnu informaciju. Ni tada ni kada bismo se sunčali na obali Dunava u Slankamenu, gde je sagradio vikendicu pored kuće svog pašenoga Velibora Vasovića, legendarnog fudbalera Partizana. Samo bi pričao kako ga Alžirci, njega i njegovu Rušku, svake godine uvek lepo dočekaju. A o onom najvažnijem je ćutao. Pričao je kako je svojom upornošću, na 25 kilometara od glavnog grada, u gradiću Deli Ibrahim pronašao srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata, za koje niko nije znao, gde su bile humke 324 srpska vojnika. Tu su sahranjeni ranjenici i tifusari koji su se lečili u francuskim bolnicama, ali im nažalost nije bilo leka. I opet mi nije rekao najvažniju stvar.

To sam otkrio tek kad je preminuo 2017. Mlada i talentovana Mila Turajlić, autorka dokumentarnih filmova (jedan valjda privodi kraju montaže, a on se odnosi na Stevana Labudovića), objavila je u nekom nedeljniku kako su Labudovića, kad god bi bili u zvaničnoj državničkoj poseti Jugoslaviji, kod kuće uvek posećivali kum Huari Bumedijen i potonji predsednik Šadli Bendžedid. Bumedijen je čak jednom prekršio protokol i ostao da prespava kod kuma u običnom stanu na Miljakovcu, ne obazirući se na molbe domaćina da to ne radi. On hoće da bude sa kumicom Idom i nema druge. To je to što mi je prećutao moj drug Stevan Labudović. Otišao je a nije mi rekao, iako smo bili čak i komšije (stanovao sam 15 godina na Miljakovcu u Borskoj ulici) da je Bumedijen bio u njegovom stanu na konaku i da su pominjali Bumedijenovu ženu, kumu Anisu. Hajde što je on ćutao, ali me čudi da mi ni njegova Ruža, supruga Ružica, koja nam je kuvala kafu, nikada nije to pomenula. Valjda je naučila da o takvim stvarima ne govori dok je bila perserka u predsedničkom avionu maršala Tita.

Kada je sahranjivan Stevan Labudović, alžirska ambasada u Beogradu dala je u „Politici“ veliku čitulju. Držali su i počasnu stražu pored odra. Svakom prisutnom na poslednjem oproštaju sa Stevanom Labudovićem poklonili su po jednu crvenu ružu. Tako se Alžir oprostio od svog heroja, od šefa države bez države.