Džejeva stilistkinja

"Film 'Nedelja' se više dopada onima koji Džeja nisu poznavali"

“U filmu koji govori o Džeju, koji još nije ni počeo profesionalnu karijeru, koji za svoju dušu peva u lokalnim kafanama, u nekoliko scena on nosi crnu bandana maramu. To apsolutno nije tačno. To govori da kostimograf nije dovoljno proučio lik”

Početak ove godine obeležila je, kada je domaća kinematografija u pitanju, premijera filma "Nedelja“, koji govori o životu Džeja Ramadanovskog.

Plakat za film prikazuje legendarnog pevača baš onako kako ga mnogi zamišljaju kada se pomene njegovo ime - sa crvenom maramom oko glave, minđušom u jednom uhu i prslukom na golo telo. Malo je onih koji znaju - ko je zaslužan za baš takvo njegovo izdanje, a povodom prvog solističkog koncerta na Beogradskom sajmu 1992. godine.

“On je tada već imao imao brojne hitove, spotove, ljudi su ga obožavali, pa je novi scenski izgled bio kao šlag na sve to. Kako je došlo do naše saradnje? Nisam ništa znala o njemu, i prvo što mi je privuklo pažnju, bio je spot na TV za pesmu ‘Lubenica’. Toliko me je oduševila boja njegovog glasa, lakoća kojom igra i to na tezgi, na pijaci punoj voća, da sam se odmah svrstala u red njegovih obožavaoca”, kaže u intervjuu za “Ekspres” Goga Grubješić, stilistkinja, idejni tvorac festivala “Etnolodži fest”, ali i čuvenog “Reklamoždera”. Evocirajući uspomene na Džeja, Goga kaže:

“Bilo je to vreme kada je na svetskoj sceni bio popularan MC Hammer i pesma ‘Can’t touch this’ čija je plesna koreografija postala planetarno popularna, pa mi je Džej bio balkanski odgovor na taj plesni izazov - MC Džej. Ubrzo nakon toga, zaposlila sam se na 3K televiziji, ugledala sam ga i osmeh oduševljenja je bio na mom licu - morala sam mu prići. On je došao na sastanak sa Stankom Crnobrnjom, koji je režirao legendarni Džejev koncert. Prišla sam i odmah predložila da mu udradim stajling. Videla sam u njegovim očima dobrodošlicu. Rekao mi je: ‘Može, Lavice’. To me je nasmejalo. Bila sam tek stigla iz Hrvatske i nisam znala Beograd, pa sam ponela ono što sam imala kod sebe - crvenu bandana maramu i minđušu. Probao je na brzinu, bili smo zadovoljni. Kad se tako pojavio, s novim imidžom na bini, pred 30.000 ljudi, izazvao je ovacije publike! Od tog momenta postala sam poznati stilista i njegov višegodišnji saradnik na svim njegov televizijskim nastupima i koncertima, većim i manjim, širom Srbije”.

Da li ste gledali film "Nedelja“? Koliko su kostimi iz filma isti ili slični onima koje je on zaista nosio tokom svoje karijere?

“Da, baš sam neki dan išla u bioskop sa prijateljima koji su ga poznavali i koji nisu. Interesantno je, da se film više dopao onima koji ga nisu poznavali. Mi koji smo ga znali, svi imamo po nešto što nam nedostaje u filmu. Na Vaše pitanje, u vezi sa kostimima, opet za nepoznavaoce prilika je bilo dobro, ali ako pitate nas poznavaoce, konkretno mene, bilo je ozbiljnih grešaka, baš kod te čuvene marame. U filmu koji govori o Džeju, koji još nije ni počeo profesionalnu karijeru, koji za svoju dušu peva u lokalnim kafanama, u nekoliko scena on nosi crnu bandana maramu. To apsolutno nije tačno. To govori da kostimograf nije dovoljno proučio lik. Džej se nije oblačio, osmišljeno scenski, sve do tog koncerta na Sajmu 1992. Manje-više su to bile njegove svakodnevne varijante, izbeljeni široki džins, široka košulja, džins jakna, kačket i neke patike. Druga varijanta je bila šešir, ali marama nikad. Maramu sam mu prvi put ja stavila i to tu crvenu, uz minđušu i prsluk na golo telo. Ne, znam može se sve tumačiti kao umetnička sloboda kostimografa, ali ako se radi biografski film, mislim da se treba dobro raspitati o detaljima ili samo bolje pregledati YouTube, sve je tu.”

Publika Džeja pamtim kao veselu i nasmejanu osobu. Da li je takav bio i kada je reč o profesionalnoj saradnji? Mislimo, možda naivno, da je bilo mnogo anegdota…

“Naša saradnja je bila višegodišnja – taj koncert me je preko noći lansirao u njegovog stilistu. Napustila sam 3K televiziju i krenula na tureju. Svake nedelje putovala sam s njim, njegovim drugom Ramom i menadžerom Banetom Stojanovićem, u nekoliko gradova u Srbiji, gde bi Džej u toku dana održao i po dva koncerta. On se jednakim žarom davao publici gde god da smo bili, tako da su marame koje je nosio znale biti skroz mokre od znoja. Ljudi su ga obožavali, bila sam fascinirana njegovom harizmom, vedrinom, detinjom zaigranošću i profesionalizmom. Stalno smo se smejali, bio je veoma društven i veoma vedra osoba. Bio mu je zabavan moj hrvatski naglasak. Recimo, kad bih ja naručila juhu u restoranu, on je padao pod sto od smeha. 'Alal vera Kordun!', govorio bi tada, a i inače za mene, jer sam s Korduna. Zato mi je i često pevao Oliverove pesme, ‘Podseti me što to beše ljubav’ je izvodio maestralno i tu sam mogla videti da nosi u srcu i duboku tugu. Ali, i nakon te pesme bi se brzo vratio, kao iz ružnog sna i nastavio da se šali i zabavlja sve oko sebe.”

Da li se, možda, "mešao“ u Vaš posao svojim sugestijama, željama, predlozima?

“Ne. Bio je divan. Imao je veliko poverenje u mene. Takođe, imao je i glumački talenat i sa lakoćom je mogao sve da ponese. Jednom smo radili 10 spotova zaredom. Čuveni Ivo Laurenčić je sve režirao, nažalost i on nije više živ. Radili smo ceo dan. Oblačila sam ne samo Džeja, već i brojne statiste. Sad kad pomislim da sam toliki posao odradila sama u jednom danu, ne mogu da verujem, ali vas takva osoba i takva zvezda inspiriše da date i vi svoj maksimum. Posle tako napornog rada, završili bi s njim svi u nekoj kafani. Uvek je bilo tako. Postoje mnogi trenuci, sati, dani, meseci i godine koje sam provela u radu ili kafani uz njega i svi su nezaboravni. Kao što je i sam Džej nezaboravan.”

Pred kamerama je Džej uvek bio raspoložen i spreman za šalu. A, kada se kamere ugase?

“Isti takav jer je i pred kamerama bio potpuno prirodan, kao i iza kamera. Zato su ga ljudi i obožavali. Voleo je da unosi vedrinu u sve, smeh, pesmu. Bio je lekovit za svakog. Bio je SUNCE LJUBAVI, kao što kaže njegov veliki hit.”

Jednom prilikom je rekao: "Kada upoznaš nekoga i kaže ti da nikad nije zaplakao, moje mišljenje je - nemoj se družiti s njim“. Koliko često je on plakao? Može li osoba koja peva takve pesme, sa tolikom emocijom, zaista biti srećna?

“Kaže se da su oči ogledalo duše, a njegove oči su bile nešto posebno. Tople i duboke. Govorile su i kad nije izgovarao reči, kad nije pevao. Njegova duša je bila duša večitog dečaka, koji je zagrlio svoju sudbinu i koji je svoje tuge pretočio u pesme.”

Osim Džejom, bili ste i stilista Svetlane Cece Ražnatović. Da li i dalje sarađujete i dalje, i kako to izgleda oblačiti osobe koju televizijske kamere prate na svakom koraku, a ne samo kada nastupaju?

“Ceca i Džej su imali istog menadžera, pomenutog Baneta Stojanovića, koji me je samo nazvao i rekao da smislim nešto za Cecu i dođem za sat-dva na Taš, gde je Ceca to veče imala svoj solistićki koncert. Šta osmisliti i šta naći za tako kratko vreme i za takvu zvezdu? Jedina moguća situacija je bila da joj obućem svoje pocepane farmerke i dodam na to crni brushalter na koji sam na brzinu zašila neke šarene stakliće, stajling 'ala Madona'. Uz to joj je Ljilja frizerka zalizala kosu i kad je izašla pred publiku, bilo je jasno da je novi ‘look’ bio pun pogodak. Kad ovde pričamo o Ceci, još jedan dobar stajling pamtim, a to je bila naslovna strana za njen CD ‘Ja još spavam u tvojoj majici’. Tu sam osmislila da se slika na ‘Harley Davidson’ motoru u čipkanoj dugoj haljini. Dejan Miličević je radio fotografije i slikali smo na nekom krovu zgrade. To i danas pamtimo. Volim kad radim stajling da nametnem ono što mislim da je dobro, ali opet da se ta osoba oseća un toj promeni komotno, kao u svojoj koži. Ceca je za stiliste raj, sve joj stoji. Samo treba promisliti što joj najbolje stoji. Nisam bila uplašena od kamera, ali i te zvezde su bile sve redom prijatni saradnici i vrlo veseli. Trebalo mi je takvo društvo, da zaboravim na svoje patnje, vezane za rat u Hrvatskoj i brigu za najbliže. Imala sam veliku sreću što sam upoznala Džeja i što me on odveo kod Marine Tucaković. Time je bio otklonjen i strah od egzistencije.

Vi niste bili "samo“ Cecin stilista već i inspiracija za jedan njen veliki hit?

“Ahaha, zar i to znate… Inspiracija je bio neko drugi, za mene fatalna ljubav, kojem sam napisala tu pesmu i ceo se Cecin album zvao tako. Marina koja mi je bila velika prijateljica je to prepoznala i na svoj maestralan način pretočila to u veliki hit, isto kao i rečenicu da mi je od bivše ljubavi samo ostala majica u kojoj još uvek spavam. I to je završilo u velikom Cecinom hitu i jedan album se zvao i po toj pesmi. Marina je bila jedna od najdivnijih osoba koje sam znala. Njena porodica mi je bila druga kuća. Krenule su mi suze dok sam gledala film ‘Nedelja’ i scenu u kojoj su ona i Džej…”

Sa kojim još ličnostima iz javnog života Srbije ili sveta, takođe sarađujete kao stilista?

“Bavljenje stajlingom nije nešto što sam planirala. Ja sam diplomirala Ekonomski fakultet u Zagrebu i profesionalni put je trebalo da bi bude u nekoj marketinškoj kući. Ali, kako sam se zatekla u Beogradu, krajem 91. godine, gde sam samo znala jezik, trebalo je preživeti. Moram se zahvaliti mojoj divnoj tetki Danici na gostoprimstvu, kao i pravom prijatelju za ceo život Paji Ivanoviću, koji su mi pomogli da preguram te prve dane i mesece. Pokucala sam na vrata 3K televizije i dobila posao, nešto na šta ljudi čekaju godinama. Meni se kosmos nasmešio dok sam bila u suzama za raspadom države i počela sam da radim kao asistent dvojici televizijskih magova - Peci Nikoliću i Stanku Crnobrnji. U to vreme bila je i svadba Lepe Brene, velike jugoslavenske zvezde. Stanko me poveo na svadbu, kao deo tima, jer je on režirao celokupan događaj. Odjednom, pred mojim očima bile su stotine pevača i pevačica. Gledala sam u njih i razmišljala - kako bi pevačice bile još zgodnije kada bi im neko (ili ja) uradili stajling. Razmišljala sam, dok se oko mene igralo i pevalo, kako bi trebalo samo sve rasčistiti, smanjiti količinu šminke i nakita, i pokazati kako su lepe. I eto, tako mi se tu i rodila ideja što bih mogla odmah da počnem da radim, ono što bih odmah mogla da pokažem da znam, da se vidi – moj talenat za stajling, kao produkt višegodišnjeg rada u najpoznatijem zagrebačkom butiku ‘Mr. X’. Donela sam to u Beograd. Imala sam veliku sreću na tom putu i krenula sam odmah od velikih zvezda. Prvi je bio Bajaga i njegov spot ‘Montenegro zove tebe, zove mene’, zalim Džej, Ceca, Jami, Viki, Nino, Zorica, Ksenija… manje-više svi Marinini pevači. Upoznala sam i Monteniggerse, koji su me oduševili izgledom, nije im bio potreban stilista, ali trebali su im svi moji kontakti koje sam već tada imala, tako da sam postala njihov menadžer. Međutim, stajling je i dalje moja ljubav, pa ponekad odradim nešto kada me inspirišu saradnici. Poslednje što sam u vezi sa tim radila je stajling i slikanje za novi CD sa Nebojšom Babićem za Gorana Bregovića i Stefana Milenkovića.”

Koliko su zvezde zahtevne tokom saradnje? Da li su otvorene za nove ideje, "poslušne“ ako im sugerišete da neke stvari u vezi sa svojim izgledom treba da izmene?

“Sad, kad se osvrnem na te brojne saradnje, ne sećam se da je neko karakterno bio nezgodan. Ono što je bilo teško, jeste naći dobra rešenja, nije bilo ‘photo shop-a’ kao sada, a budžeti su bili mali. Ja nisam pristajala na kompromise, pa tek sad saznajem da su neki pevači izbegavali saradnju sa mnom, baš zbog toga. Nisam htela da ih oblačim po njihovoj ideji, već po svojoj, čvrsto sam verovala da je to što radim dobro. Nažalost, nijedna izdavačka kuća nije imala predlog da se oformi tim saradnika koji bi se u kontinuitetu brinuo samo o njihovim zvezdama. S obzirom na to da sam na najvećima već sarađivala, nedostajao mi je izazov, pa sam napustila stajling i postala prva žena menadžer.”

Kako izgleda jedan radni dan stiliste poznatih ličnosti?

“Sa Džejom je to bila čista radost. Njegov stil je bio efektan, a lagan za realizaciju. Kod drugih pevača, kako-kad. Sama sam sebi postavljala zadatke tako sto sam često tražila ono sto je bilo teško pronaći. Bile su sankcije i imali smo slab izbor zanimljive garderobe po buticima. Obišla bih ceo grad da nađem samo jednu jedinu stvar. Tako da su često moji vlastiti ormari bili u funkciji, kao i ormari mojih prijatelja. Sve samo da se dođe do željenog cilja. To nimalo nije lak posao, ali inspirativno je.

Da li postoji neka domaća ili strana zvezda, političar, sportista… ko bi Vam bio naročiti izazov za saradnju?

“Pre tri godine sam otvorila butik unikatne garderobe, koji se zove ‘Super Star Si’. Butik ima toliko različitih i zanimljivih, fotogeničnih komada odeće, kao i asesoara, da se vidi da ga drži stilista. Na neki naćin vratila sam se toj mojoj prvoj ljubavi, samo što sad oblačim lutke i radim na njima razne varijante stajlinga gotovo svakodnevno. To me ispunjavaja. Nemam drugih želja. Ali, ako Noletu bude nekad zatrebao stilista - može. Njega obožavam. Može i Kejt Hadson. Jednom je bila u butiku i osvojila me time što voli ‘handmade’ garderobu, užívala bih da je obučem za Festival u Kanu ili dodelu Oskara, a u heklane haljine i naše predivne, pletene džempere koje rade zlatne ruke žena Balkana.”

Osim što ste zaslužni za vizuelni identitet pojedinih osoba sa naše javne scene, Vi ste, zajedno sa Aleksandrom Đorđevićem i vašom agencijom "SuperStar“, bili idejni tvorac i realizator čuvene manifestacije "Noć reklamoždera“, o kojoj i danas mnogi pričaju sa setom. Da li, možda, postoje planovi da "reklamožderi“ opet dobiju svoju "noć“ u Beogradu, kao nekada kada su imali priliku da najbolje reklame iz celog sveta gledaju u jednoj karnevalskoj atmosferi u prepunom Centru "Sava“, da glasaju za svoje favorite i zabave se uz muziku, piće…

“To bi bilo divno jer 15 godina je ‘La Nuit des publivores - Noć reklamoždera’ bila događaj na koji se čekalo godinu dana i držala se ‘reklamna dijeta’, kako bi se potom šest sati uživalio u najkraćim filmovima i selekciji Žan Mari Bursiko, vlasnika najveće reklamoteke na svetu. Ponosili smo se i našim reklamama koje su redovno bile u svetskoj selekciji i bezobzira na to što sada sve imamo na Youtubu, ona atmosfera i zajedničko gledanje reklama ne može ništa da nadomesti. Još uvek me ljudi pitaju to isto pitanje, a jedan deo mene priželjkuje bar još jednu Noć. Videćemo.”

Kad smo već kod muzike, otkud Vi u dokumentarcu "Hiphopium“, koji govori o "najlegendarnijoj hip-hop sagi na Balkanu“ , kako piše u opisu ovog filma koji je režirao Galeb Nikačevič?

“Nakon par godina rada kao stilista, usledile su godine rada s grupom Monteniggers. Niko od tadašnjih važećih menadžera nije u njima video posao, a ja sam osetila da greše, toliko su bili drugačiji. Pomagala sam im sa svim svojim kontaktima do trenutka izlaska njihove ploče. Bio je to trenutak kada su mi ponudili da budem njihov menadžer. I krenuli smo. Ja sam njima bila podrška, oni meni. Na nekim nastupima su me pitali da li ja igram sa njima, odgovarala sam s osmehom: ‘Ne, ja sam njihov menadžer’. Tako sam ušla u svet hip-hop muzike, grafita i ‘break dance-a’. Znala sam tu celu scenu i bila deo nje. Na jednom koncertu ispred Skupštine grada su bili neki preslatki dečaci, koji su repovali kao odrasli, zvali su se ‘Full Moon’. Tu smo se upoznali. Kasnije smo se svi družili i sarađivali. I to je sve trajalo nekoliko godina, dok se nije desila velika tragedija kada je poginuo Nebojša iz grupe Monteniggers. Nakon toga napustila sam menadžerski posao, nisam mogla više nikog tako iz srca zastupati. Kad se radio film ‘Hiphopium’ zvali su me, da uprava opišem taj susret sa grupom ‘Full Moon’ i ‘Monteniggers-ima’.”

Da garderoba nije samo moda već i kulturno-istorijsko nasleđe svakog naroda, pokazali ste pokretanjem "Etnolodži festa“, koji već sedam godina u kontinuitetu organizujete u saradnji sa Etnografskim muzejom u Beogradu.

“Da, nakon godina rada u modi, muzici, marketingu, spoznala sam da je moje biće, u ovoj dobi, najsrećnije u kreiranju kulturnih manifestacija, koje imaju benefite za zajednicu. Moja iskustva su se usmerila u pravcu promocije našeg nematerijalnog kulturnog nasleđa, ljudima koji se bave ručnim radom i neguju kulturne identitete. Osmislila sam festival pod nazivom ‘Etnology Fest’, za koji se rodila ideja pre desetak godina, prilikom gledanja koncerta našeg nacionalnog ansambla igara i pesama ‘Kolo’. Ova tema je perlepa, s mnogo zanimljivih sadržaja, pa predlažem da je ostavimo za neki drugi intervju.”

I na kraju, ne možemo, a da Vas ne pitamo u ime svih "pomodara“ koji će čitati ovaj intervju – koje boje, krojevi i stil će biti aktuelni ove 2024. godine?

“Ako mene pitate, sve se nosi, samo gledajte da vaša ličnost ne bude u senci, onoga što je na Vama. Neka ljudi prvo primete Vas, a tek onda što je na Vama. Živimo u vreme globalizacije, digitalizacije, socijalnih mreža i nose se najraznovrsniji trendovi. Vraćaju se stari zanati koji daju posebnu lepotu savremenoj garderobi, to je lep trend, a boje neka su uvek deo vašeg ormara i vašeg života, pogotovo u proleće.”

Dragana Ognjenović: Moda, umetnost i lepota su nam uvek potrebni, posebno u izazovnim vremenima