Graditelj reči i vizija

Dnevni list "Vreme" objavio je 12. februara 1926. godine vest o arhitektonskim ispitima na Beogradskom univerzitetu u kojoj se kaže da su od deset kandidata ispit položila četiri, među njima i Aleksandar Deroko, "koji je dobio 966 poena od 1.000 mogućih, što je najveća ocena na arhitekturi od posle rata do danas. Iste godine, kao stipendista francuske vlade, Deroko je bio u Parizu jedan semestar na specijalizaciji, kod profesora Gabrijela Mijea, velikog poznavaoca balkanske srednjovekovne baštine i sačinitelja prve stilske podele srpske srednjovekovne arhitekture. On mu je odškrinuo vrata iza kojih se skrivalo veličanstveno srpsko graditeljstvo i raskoš vizantijske umetnosti. U Parizu se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizjeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u gradu umetnosti. Poznanstvo sa Rastkom Petrovićem preraslo je u tri decenije nerazdvojnog druženja koje je umnogome uticalo na stvaralaštvo Deroka.

Ubrzo je postao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a kasnije i redovni profesor koji je za katedrom proveo 38 godina. Član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine, ali pristupnu besedu nije održao.

Aleksandar Deroko rođen je u Beogradu i po očevoj liniji vodio je poreklo iz Italije. Njegov deda, Jovan Deroko, živeo je do polovine 19. veka u Dubrovniku, a onda se preselio u Beograd i radio kao nastavnik načertanija i krasnopisanija u beogradskim školama. U braku sa Bečlijkom Katarinom Vuković, Jovan je imao pet sinova. Jedan od njih bio je Evžen Deroko (1860-1944), Aleksandrov otac, koji je radio kao direktor "Putnika", pomoćnik generalnog direktora državnih železnica i načelnik Ministarstva saobraćaja. Po majci Anđi Mihajlović iz Mokrina, Aleksandar je bio banatskog porekla.

Povezane vesti - INTERVJU, ANDREJ JOSIFOVSKI – PIJANISTA: SVI SMO STIGLI DO ZIDA

Kada je položio maturu 1913, Deroko se upisao na mašinski odsek Tehničkog fakulteta u Beogradu jer je želeo da jednog dana konstruiše aeroplane. San se polako ostvarivao, budući da su zaneseni čestim aeromitinzima u Beogradu, Aleksandar i njegov brat Jovan sa drugovima sami konstruisali prve jedrilice isprobavajući ih i skačući sa jednog brežuljka u Košutnjaku. Prvi svetski rat zaustavio je ovu mladalačku ambiciju, pa je Deroko kao dobrovoljac pristupio Đačkom bataljonu u Skoplju 1914. godine kao jedan od 1300 kaplara. Sa petoricom studenata tehnike kasnije je bio izabran da prođe obuku pilota. Ispit za vojnog pilota položio je u Francuskoj 1915. i tako postao jedan od prvih srpskih pilota, a od francuskog ambasadora Žaka Martena dobio je i visoko avijatičarsko priznanje „Stare stabljike" (1978). Posle Prvog svetskog rata Deroko je nastavio studije boraveći prvo u Rimu u Kraljevskoj školi za inženjere, potom je studirao u Pragu i Brnu. Arhitekturu je završio u Beogradu 1926.

Prof. Branislav Milenković je radnu sobu profesora Deroka na fakultetu, njegov kabinet, opisivao kao mesto eksperimenta za šta su potrebni mir i koncentracija. "Tu smo se - pokretači svezaka crteža - mi mlađi nastavnici i profesor jednom nedeljno sastajali i tako je nastala ta plemenita pobuda druženja kroz rad 1956. gde samo iskrena umetnost opravdava svoje postojanje". U nešto oštrijem tonu tu se moglo čuti da su "nedopušteni siromaštvo duha i blefiranje; da jedan akord može sam za sebe da bude vrednost, a ti crteži nemaju drugih pretenzija nego da budu takvih nekoliko akorda". Njegov crtež je dovoljno autentičan - to je priroda o kojoj se govori - ali je pre svega i deo sopstvenog dožvljaja. Jer nemirna linija je pogled slikara na okolni svet - u prirodi sve je u drhtaju i nema oštro ocrtanih oblika; samo realističko ili doktrinarno ograničen pojedinac vidi prirodu kao modele geometrijskih tela. Nezaobilazna tu je i vrednost, stepen opšte i likovne kulture, te svako oponašanje crteža maestra Deroka je vidno i uvek neuspelo". Za njegove studente i saradnike svaki njegov crtež i komentar viđenog, osmišljenog ili tek planiranog bili su vredni koliko i već sagrađeno delo.

Povezane vesti - ARHITEKTURA JE I POLITIČKA PRAKSA

Svojim delom izgradio je monumentalnu građevinu naše kulture, sazdanu od različitih materijala ljubavi, istrajnosti, uma i cigle, a srpskoj arhitekturi Aleksandar Deroko je ostavio Hram Svetog Save u Beogradu, koji je radio sa Bogdanom Nestorovićem, Bogoslovski internat u Beogradu, Bogosloviju sa Petrom Anagnostijem, Spomenik kosovskim Junacima na Kosovu Polju, Konak u manastiru Žiča, Eparhijski konak u Nišu, sa Petrom Anagnostijem, Hram Preobraženja Gospodnjeg u Novom Sarajevu, Kapelu vidovdanskih junaka u kojoj je sahranjen Gavrilo Princip, kuću pukovnika Elezovića u Njegoševoj 20 u Beogradu, kuću Nikolajevića sa apotekom, kuću u Sremskim Karlovcima, kuću Simića u Tuzlanskoj 5 i 25, kuću na uglu Jovanove i Dositejeve ulice, kuću Marinkovića u Suvoborskoj 16, kao i vilu advokata Stakića na Dedinju. Konačno, među njima je i njegova vlastita kuća na Topčiderskom brdu građena bez viska i perdaša, kako bi se gotovo doslovno ponovili postupci starih narodnih neimara.

Stoga se ona može označiti i kao jedan graditeljski, umetničko-ekološki eksperiment u kome uloga arhitekte dobija novi, pronalazački smisao.

Zaostavštinu arhitekte Deroka čini i veliki broj nadgrobnih kapela i spomenika na Novom groblju u Beogradu tridesetih godina 20. veka, kao i brojna spomen-obeležja: spomen-turbe Osmana Đikića u Mostaru 1934, spomen-kapela i kosturnica sarajevskim atentatorima na Koševskom groblju u Sarajevu 1939, spomen-kosturnica sa zvonikom u Smederevu 1942, spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu 1952-53... Umro je 30. novembra 1988. u 94. godini, a njegova poslednje pismo bilo je upućeno supruzi Ivanki, za koju je govorio: "Da nije bilo nje, ne bi bilo ni mene".