HRABROST JE SAMO PITANJE MORALA

Sramotno je isticati šta je bilo ko od nas doživeo ako znamo da je jedna žena ubijena. Dada je ubijena, i sve ostalo je manje bitno. Nikome nije bilo lako, ali to što se dogodilo Dadi Vujasinović briše sve ono što se nama drugima događalo

Ugovoriti razgovor s Vanjom Bulićem nije bio nikakav problem, imao je samo jedan uslov: „Kolege, molim vas da me ne cedite mnogo jer uveče igram preferans s kumovima pa da se malo odmorim". Nakon nekoliko decenija novinarstva, desetine napisanih knjiga, autorskih emisija, scenarija, kumovi i preferans ne mogu da čekaju. Uostalom, iza kamera Vanja se i preziva drugačije.

Je l' tačno da se i dalje lažno predstavljate?

- Ne predstavljam se lažno, to je samo prezime koje je izašlo iz prethodnog prezimena. U našem kraju, stara Hercegovina, za ljude koji imaju lep ten govorilo se da su kao bule, jer bule imaju lep ten. Otuda od bule i to Bulići. Mom tati u krštenici piše Šljivančanin, u zagradi Bulić. Ali piše i nastavak od oca Radula, Srbina pravoslavne veroispovesti. Majci, rođenoj na Cetinju, piše od oca Blaže, pravoslavne veroispovesti. Ne kažem ovo slučajno, već zato što mi je dugo trebalo da shvatim ko sam, šta sam i odakle sam. Tata je komunista od 1942. i predratni skojevac. Prvo smo bili Crnogorci pa Jugosloveni. Najstarijeg sina i sebe deklarisao je kao Srbe krajem devedesetih, kada sam počeo da shvatam stvari. Jer ko god se pravi mnogo pametan, lagaće ako kaže da je znao gde su sve Srbi živeli početkom devedesetih. Posebno mi u Beogradu i Srbiji.

Da li je onda slučajnost što ste baš Vi napravili dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina?

- Ja sam govorio stalno da se mi početkom devedesetih nismo slagali. Pisao sam tekstove za „Dugu" o crnoj strani JNA. Međutim, danas smo bliski. Njegov deda i moj deda su obojica bili Šljivančani i braća od stričeva. Mi se svi znamo. Imamo susrete Šljivančana jednom godišnje. Slava nam je svima ista.

Dolazi li i on na te skupove?

- Danas više ne može. Na početku su mu ljudi na tim susretima prilazili ljubeći mu ruku skoro kao patrijarhu, a kasnije su znatno menjali stav prema njemu. Mi smo na Žabljaku imali promociju njegove knjige, a ja sam mu rekao da nikad ne treba ići tamo odakle si. Tako je i bilo. Da nisu doveli dva odeljenja iz gimnazije, bilo bi poluprazno. Takav je odnos kod nas Srba. Zaboravi se sve ono što si bio i što si uradio. Pre svega, on nije osuđen kao ratni zločinac, ima pravo da tuži svakoga ko ga nazove tako. Osuđen je onoliko koliko je bio u istražnom zatvoru. To govori samo da su hteli da dovedu Srbina koji je delima rekao „ovo nije tvoje, ovde ja komandujem jer je ovo moja zemlja". Da ga dovedu i pokažu ga u šortsu vezanih ruku. Što je sramota. On je doveden u šortsu, a Haradinaj avionom.

Zbog tekstova u „Dugi" tri puta su pokušali da Vas ubiju?

- To posmatram više kao pokušaj da me zaplaše. Sramotno je isticati šta je bilo ko od nas doživeo ako znamo da je jedna žena ubijena. Dada je ubijena, i sve ostalo je manje bitno. Nikome nije bilo lako, ali to što se dogodilo Dadi Vujasinović briše sve ono što se nama drugima događalo. Mene su tri puta čekali, jurili kolima, saznao sam i da su me jednom prilikom čekali s bejzbol palicama.

Zbog kojih tekstova?

- Bilo pa prošlo. Kasnije, kad smo sedeli s tim ljudima, oni su nam govorili: „Vi ste nas cepali, mi smo vas cepali". Egal smo. Na kraju krajeva, dobro je da smo i jedni i drugi živi. Srbi smo. Ne razumemo da nam je cilj isti i pored toga što drugačije razmišljamo. Svi želimo da nam bude bolje. Mnogi su te pretnje prebacivali na Arkana i ove druge. Ko vam otvoreno preti, on vam preti da bi vas zaplašio u tom trenutku. Arkan je Mariću otvoreno rekao da ima još šest meseci života. Posle nekog vremena ga zove da mu kaže da ima još 143 dana života. Marić letuje na Svetom Stefanu i pozove ga konobar da mu kaže da ima telefonski poziv. On se javi, a na drugoj strani Arkan, koji mu kaže da ga u tom trenutku gleda njegov snajperista. Tako je to bilo. Čudno mi je kada mi danas kažu da smo mi iz „Duge" bili hrabri. Uopšte nisam hrabar čovek, u životu se nisam potukao. S vremenom shvatiš da je hrabrost samo pitanje morala. Ili ćeš se ovim poslom baviti pošteno ili nećeš. To je cela suština.

Da li Vam se promenio pristup prema novinarstvu posle Dadine smrti?

- Nije. Promenio mi se samo pristup prema našim novinama. Novine su se promenile. Tiraž „Duge" je bio do 12.000, a prodavalo se oko 7.000-8.000. Bila je skupa. U ponedeljak smo završavali tekstove, u utorak smo stavljali cenu, u petak, kada izlazi, ona košta celu platu. Kada je deda Avram sredio dinar, novine su postale pristupačnije čitaocima, a samim tim nam se i tiraž povećao. Kad je više ljudi dobilo priliku da čita naše tekstove, odnos prema novinama je počeo da se menja.

Da ste tada znali da će novinarstvo ići nekim drugim tokovima, da li biste odustali?

- Nikad. Uvek možeš da nađeš mesto na kojem ćeš pisati, makar skriveno ako ništa drugo. Mnogo toga može da se kaže bez pomena ijednog imena. Kada nisi urednik, novinar uvek misli „sad ćemo im jebati kevu udarcem u glavu". Ljudi ne shvataju da sve mora polako, jer sutra mogu da  zabrane i novine i tebe zajedno s njima.

Koliko je gostiju prošlo kroz „Crne bisere"?

- U emisiji je gostovalo 950 ljudi. Mene je više interesovalo ko su bili ti ljudi i šta su radili do trenutka dok nisu postali to što su postali. Pre nego što su uzeli u ruke pištolj ili nož. Mislim da je to bio lepak na koji su se hvatali gledaoci. Nama su životi tokom detinjstva svima slični, tek kasnije se menjamo.

Jesu li svi živi?

- Mnogi su mrtvi, a veliki broj onih koji su živi kao i da nisu. Danas, kada bih zvao te ljude, verovatno ne bi došli sa aktovkama, mašnama i odelom... Postali su sve ono protiv čega su nekada bili.

Koga niste uspeli da dovedete u emisiju?

- Jedino Arkan nije došao iako je već bio pristao. Međutim, odlučio se za jednu drugu emisiju za koju je smatrao da će mu obezbediti veću popularnost pred izbore. Inače, zanimljivo je to da mi je jednom prilikom zabranio da ga spominjem. To je jedna zanimljiva priča kada mi je pred svojim ljudima rekao: „Zamoliću te da me više nikad ne spomeneš". To „zamoliću te" u to vreme je značilo nešto sasvim drugo. Zaista ga nisam više spominjao. Tek kada je umro, napisao sam tekst u kojem sam ga spomenuo, ali više tako što sam opisivao stanje duha u zemlji u kojoj su takvi ljudi mogli da budu generali iako nisu bili u vojsci.

Razmišljate li da ponovo radite „Bisere"?

- „Biseri" bi danas bili drugačiji. Radio bih emisije sa istim onim ljudima tako što bih odlomcima već ispričanih priča dodavao delove njihovih života u poslednjih dvadeset godina. Emisija bi se zvala „Biser na kvadrat". Ali za sada sam zadovoljan emisijom koju imam na TV „Happy" s Marijom Kacalović, Nebojšom Glišićem i Jovanom Grgurović. Polako, ne mislim da još dignem ruke od novinarstva.

Ljudi nisu zaboravili Goli otok

Otac Vam je bio na Golom otoku.

- Tako je, i napisao sam i roman koji nisam mogao da objavim dok je tata bio živ. U „Biserima" sam razgovarao sa 14 ljudi koji su bili na Golom otoku. Taj roman živi i dalje, ljudi ga i dan-danas čitaju. Roman mi je poslužio kako bih spomenuo ono o čemu se malo piše, a to je da su glavni heroji tog vremena bile žene. Majke koje su održavale porodicu dok su im muževi bili tamo dok ih svi pritiskaju da ih ostave. Stalno me je tištilo zbog čega one ćute. Ljudi koji su gostovali u mojim emisijama imali su neverovatnu potrebu da ispričaju šta se tamo dešavalo. Svaki od njih mi je rekao da je imao samo jednog čoveka kome je mogao da se poveri. Kad su dolazili tamo, morali su da prođu šibanje više od 1.000 ljudi. Mnogi nisu preživeli. Bili bi krvave mrlje. Svako od njih mi je rekao da su po jačini udarca znali ko im je prijatelj. Zamislite to! Dovođeni su u psihička stanja da nisu znali šta da rade. Najteže im je padala žeđ. Na kraju im daju vodu, i to morsku. Od žeđi su izluđivani. Dovedeni su u stanje da im ne pada na pamet da pričaju o tome gde su bili. Isprani su im mozgovi. Kažu da svaki novi sistem napravi svoju policiju po najboljim stvarima od prethodne policije. Srbi Srbima su uvek bili najgori. Stalno pominjem austrougarski popis Dalmacije iz 1852. godine, koji kaže da je u to vreme bilo 71 odsto Srba pravoslavne, katoličke i muslimanske vere, 17 odsto Italijana u Dalmaciji i ostatak su bili Hrvati. I sve te koji su prešli u drugu veru naša crkva nije priznala kao Srbe. Greh im na duši doveka.

Za film je dovoljna vest

Scenarista ste filma „Lepa sela lepo gore". Ako se ne varam, knjiga je nastala iz teksta ondašnjeg „Ekspresa"?

- U „Ekspresu" sam pročitao pet redova iz kojih sam saznao da je sedam srpskih boraca bilo zatvoreno u jednom tunelu, a da su muslimani bili iznad njih. Pročitao sam šta su radili jedini drugima. Da su se trojica spasla, a da se preostali nalaze u bolnici u Užicu. Odmah sam otišao tamo i pronašao momka koji se zove Slađan Simić, koji mi je pričao šta se tačno događalo. Romana ne bi bilo, kao ni filma, da nije bilo jedne njegove rečenice u trenutku kada smo se rastajali. Rekao mi je: „Doveli su muslimanske borce kod nas u bolnicu jer bi trebalo da dođu neki strani novinari pa da im se pokaže kako možemo da živimo zajedno". Zamislite taj apsurd i to ludilo u glavi! I na kraju mi kaže kako će uveče, kada sestre i doktori zaspu, otići da im čupaju infuziju. Ta rečenica mi je otvorila celu stvar. Da nije bilo bolnice, ne bismo imali paralelnu priču.
Sećam se da mi je Srđan Dragojević rekao da bi Amerikanci, da imaju ovu priču, imali i film. I ja mu kažem, onako nadobudno, da ću napisati scenario. U početku sam se mučio jer u filmu, ako se sećate, nema muslimana. Srđan mi je pomogao time što mi je rekao da se u Kinoteci daje film u kojem se Japanci uopšte ne vide, ali se sve vreme oseća ratna atmosfera. To smo i mi uradili. Muslimane imamo u senkama do samog kraja, kada se najbolji prijatelji sretnu. To je, naravno, izmišljen deo priče. Prvu verziju scenarija sam ja radio, a onda je Biljana Maksić radila dramaturgiju. Glavni deo je pripao Srđanu Dragojeviću i Nikoli Pejakoviću. Taj film je dobar jer se vidi koliko je ljudi radilo na scenariju. Danas uglavnom jedan čovek radi i scenario i režiju, što i razumem jer je teško doći do filma.