INTERVJU ALEKSANDRA ANA MIKARIĆ: Ljudi koji pokušavaju da se dopadnu većini ne poznaju sebe

INTERVJU ALEKSANDRA ANA MIKARIĆ: Ljudi koji pokušavaju da se dopadnu većini ne poznaju sebe

Foto: Mihajlo Ilić


Na platnima Aleksandre Ane Mikarić pleše raznolikost svetova, dalekih inspiracija, boje nekih drugih civilizacija pokretom koji u jednom koraku spaja mnogo različitih života. Slikarka bez adrese je umetnica koja planetu boji nekim svojim doživljajem stvarnosti i željom da izbriše granice i različitosti spoji u individualizam kreacije. U lični pečat inspiracije koja je snažnija od geografskih granica i istorijskih dilema.

Vaša platna su uvrštena u projekat istarskog svemirskog programa. Kako je došlo do te saradnje i o kakvom projektu je reč?

„Početkom prošle godine tokom boravka u Puli upoznala sam menadžera prvog Istarskog svemirskog programa. I već kako biva sa događajima koji usmeravaju život, dogovor i saradnja spontano su zaživeli. Već tokom našeg prvog razgovora o tome znala sam da želim da učestvujem u tom projektu jer su me način i entuzijazam iznošenja ideje oduševili. Ono što nam je prvenstveno bilo na umu bilo je spojiti naizgled nespojivo. Umetnost i nauka, Srbi i Hrvati koji zajedno osvajaju svemir. Istarsko astronomsko udruženje ’Vidulini’ u saradnji sa brojnim učesnicima projektovali su autonomne bespilotne letelice koje su u svojoj sadržini ponele i moje umetničke slike u svemir. Pokazali smo svojim primerom svima da zajedničkim snagama zaista možemo postizati do sada neviđeno, da kada prevaziđemo predrasude granice za nas ne postoje, u svakom smislu.“

Foto: Mihajlo Ilić

Foto: Mihajlo Ilić

Jedno vreme ste proveli i na studijama slikarstva u Boliviji. Kakav je odnos njihovih umetnika prema savremenim pravcima slikarstva i koliko su prisutni na svetskoj sceni?

„Boravak u Južnoj Americi zasigurno je obeležio moj sadašnji rad, gde možete prepoznati figure majanskih iskopina koje su više nego inspirativne i za mene jasni pokazatelj nečijeg prisustva na našoj planeti. Na moj dosadašnji rad u sekciji slika ’Energija’ i ’Izvor energije’ uticala je Bolivija, kada posmatrate, moje slike možete osetiti kroz njihovo zelenilo nalik Amazonu, jarke boje zrelog voća poput onoga kako miriše tamošnji vazduh. Možete primetiti živu nesputanu energiju koja se prelama i kosu koja nije jasno definisana baš po starom verovanju Indijanaca da je upravo kosa naš prijemnik energije i direktna spona sa svetim duhom. Oduševljena time, sve je to mom svetu dalo novu perspektivu, promišljanja i težnju da razumem i budem jedno sa prirodom, svojom duhovnošću i ljudima koji me okružuju.

Povezane vestiINTERVJU SLAVKO KRUNIĆ: Likovi i ličnosti

Jarke boje kojima bojim energiju način je kako doživljavam da svako od nas isijava i deluje na druge ljude. Baš koliko je nas, toliko je i razlika u energijama i u tome i jeste sva lepota individue kao i naše prepoznavanje onoga što nam prija. Radionica velikog slikara Keika Gonzaleza živopisna je priča koja ostavlja trajni uticaj baš poput radionica velikih majstora renesanse na svoje učenike. Čitava Bolivija zapravo velika je živopisna slika koja osvaja svojim jarkim bojama i živim energijama koje pulsiraju. Mislim da bi Evropa trebalo da vidi i doživi umetnost Bolivije i u budućnosti ću nastojati da na našim prostorima bude više njihovih umetnika jer veoma cenim njihovu umetnost. Već sada radim na zajedničkom projektu sa nekolicinom umetnika sa prostora Južne Amerike i radujem se narednoj godini jer ćemo tada predstaviti ono na čemu radimo.“

Kako ste se Vi odlučili da učite slikarstvo baš u toj zemlji i koliko ste promenili odnos prema temama i motivima? Šta Vas je inspirisalo?

„Verujem u ono ’slučajnost je potpis Boga kada želi ostati anoniman’ pa tako i moj odlazak u Boliviju i avanturistički duh doneli su mi sve što je usledilo nakon toga, krunu talentu koji sam negovala uz svoju majku slikarku i želju da oslikam svoj način i doživljaj sveta. Putujući i upoznajući ljude drugih kultura, nacija i vera, nametalo mi se razmišljanje o našoj svrsi na ovom svetu. To je mišljenje sve više na slikama oblikovalo telo koje sam počela da posmatram kao ovozemaljsku kuću, a našu energiju ili, bolje rečeno, dušu kao naš pravi oblik. Tada je telo za mene postalo naš prijemnik i odašiljač svega što mi jesmo, a energija naše duše ono što nam je dato kao sredstvo da utičemo na svet.“

Foto: Mihajlo Ilić

Foto: Mihajlo Ilić

Na Vašim platnima dominira postavka boja koja podseća na Anrija Matisa, gde je granica uticaja poznatih slikara na mlade umetnike i kolika je opasnost da inspiracija postane neka vrsta kopiranja?

„Drago mi je kada naša velika cenjena imena poput Dušana Đokića prepoznaju u mojim radovima elemente koji ukazuju na genijalne slikare prošlih vremena, za mene je to znak da i moja dela jednom mogu biti ta prema kojima će se neko ocenjivati. Uverenja sam da niko ko iskreno prati svoje mišljenje, intuiciju i osluškuje energiju koja ga vodi ne može biti ničija kopija. Niko ko imitira ono što mu se dopada ne može postati prepoznatljiv i dati svoj lični pečat i odu umetnosti. Naš veliki umetnik Miodrag Elezović kao moj mentor u meni je isprovocirao sve ovo što možete videti na mojim platnima danas. Spoj mog mišljenja i stavova, kreativnosti i ličnosti oblikovan tehnikom koju je podupirao svojim nesebičnim savetima i sugestijama.“

Izjavili ste da svojom izložbom “Energija” želite da podsetite na pozitivnu energiju koja može da pokrene svet. Kako će na Vašim platnima izgledati svet za deset ili dvadeset godina? Da li će ga pozitivna energija obojiti nekim drugim bojama ili ostajemo taoci nekih crno-belih misli?

„Neko sam ko veruje da je svako od nas podjednako važan, da je u svakome od nas velika snaga i da je može otključati snagom volje, dobrih misli i pozitivnih osećanja. Sistem koji danas pritiska čovečanstvo objasnio nam je da je pojedinac nevažan, slab i da ukoliko se ne prikloni većini biće samleven od strane tog istog sistema. Nasuprot tome ja verujem da beskonačna dobrota duše i snaga vere može da sačuva svakog od nas ali i sve nas. Upravo ti nevidljivi pojedinci svesni snage svoje duše, volje i energije održavaju balans u borbi koja traje oduvek, borba dobra i zla. Već sada u meni bujaju ideje o borbama svetla i tame, ali tame koja guši impulse života ne sputava samo sivilom.

Povezane vestiINTERVJU VLADIMIR VINKIĆ: Gledati, znači razmišljati bez predrasuda

’Svako vreme ima svoje breme..’, sigurna sam da energija koju emitujemo, duša za koju verujem da je vanvremenska i beskrajna opstajaće sve do časa kada će se pojedinac probuditi i živeti u skladu sa svojom suštinom, a svako od nas se rađa čist i dobar. Okolnosti kroz koje prolazimo tokom života nas oblikuju. Verujem da će vreme u budućnosti imati neke nove Ane Mikarić koje neće oklevati da ukažu svojim slikama na svu lepotu i snagu naše duše.“

Šta Vi kao umetnik očekujete od neke nove umetnosti kojom sve više upravljaju savremene tehnologije? Kako će i da li će opstati individualnost?

„Smatram negovanje individualnosti jednom zavidnom veštinom danas. Negovati svoje stavove, mišljenja i težnje čini se veoma teško u vremenima kada nam je objašnjeno šta je lepo, poželjno i od čega ne treba odstupati. Nasuprot tome i po cenu neprihvatanja uvek sam birala sopstveni način, baš kako bih posavetovala svima. Osluškivati sebe i živeti u skladu sa tim pravi je put do duševnog spokoja koji je preduslov za sreću.“

Foto: Mihajlo Ilić

Foto: Mihajlo Ilić

Predstavljate se kao slikarka bez adrese, šta je Vaš univerzum? Gde je na Vašim platnima mesto u kome Vaš svet može da se nastani i kojim bojama biste sada oslikali planetu?

„Imala sam tu sreću ili nesreću da sam se tokom čitavog odrastanja selila, tada sam prestala da se vezujem za gradove i prostor i počela da shvatam da je moja kuća tamo gde sam ja. I danas to mislim. Niko od nas nije birao gde će biti rođen, koje će boje biti njegova koža, svi smo stanovnici ove planete i nekakve nacrtane granice ni za koga ne bi trebalo da imaju toliki značaj. Najvećim apsurdom smatram ograničenja koja ljude koji su i onako tako malo vremena na ovoj planeti sputavaju da upoznaju i uživaju u lepotama predela čitave planete, samo zato što je neko negde tako odlučio. Mi smo tamo gde je naša duša, a boja današnjeg sveta i dalje je vesela i živa, ali energije koje bi trebalo da je oplemenjuju veoma su sputane i ujednačene.“

Povezane vestiINTERVJU SVETLANA CEMIN: Ako vam se stalno nudi šund, gubite apetit za istinom

Kako mladi slikari sa ovih prostora stižu do svetskih izložbi? Kako se učiniti prepoznatljivim?

„Kao što kaže Elezović: ’Umetnička dela stižu do muzeja putevima slučajnosti, spletom okolnosti i sreće više nego bilo kako drugačije’. Verujem da poput ove saradnje na ovom projektu negde neka odškrinuta vrata čekaju na mene. Sigurna sam da svako dobije parče kolača koje zaslužuje pre ili kasnije, kako kaže moj veliki prijatelj. Vrlo je lako biti drugačiji, samo je potrebno oslušnuti sebe jer smo svi u stvari toliko različiti. Smatram da onaj ko pokušava da se dopadne većini ne poznaje sebe niti teži ka tome. Ukoliko uspevam da se izdvojim na bilo koji način, to je zasluga mog nepristajanja, mog odolevanja da se prilagodim tamo gde bi mi bilo potrebno više energije. Ne želim da suzbijem sebe i svoju prirodu već da nastavim da se borim i budem svoja.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar