INTERVJU SLAVKO KRUNIĆ: Likovi i ličnosti

INTERVJU SLAVKO KRUNIĆ: Likovi i ličnosti


Ko još nije gledao „Priče iz majstorske radionice“ Dragiše Krunića. Svoju mehaničarsku radionicu je na kraju pretvorio u likovnu galeriju. Nema nikog ko je nešto značio u srpskoj umetnosti a da jednom nije svratio tamo. U takvoj atmosferi odrastao je njegov sin Slavko Krunić. Slavko Krunić je odavno dobro poznato ime u srpskom slikarstvu. Sa impresivnom biografijom, velikim brojem izložbi po belom svetu, kao i kod nas. Prepoznatljiv, samosvojan, oran za razgovor.

Odluka da svoj rad hermetizujete unutar jedne teme može se smatrati hrabrom.

„Ostao sam zaglavljen u sferi portreta, ali zarad izmirenja repeticije i kreacije neretko povlačim poluge pomoću kojih portret, kao isključivo mimetička kategorija, zadobija neočekivane dimenzije. Imam ludu sreću da su značajni književni delatnici pristali da svojim pričama ožive portrete koje stvaram. Poigravajući se sa realnošću istorijskih data, likove sa mojih slika pretvorili su u stvarne ličnosti. Ovakva neobična tumačenja već se zabeležili književnici David Albahari, Mirjana Ognjanović, Sanja Domazet, Nemanja Mitrović, Elodi Pinel i muzičar Bil Guld, unevši u značenje slike zanimljivu realnost. Onu nepostojeću.“

SK foto (1)

Mlado ili staro, usnulo ili zaneseno, produhovljeno ili bedno, ljudsko lice nudi mnoštvo eksperimentalnih postulata.

„Efekat začudnog, koji nastojim da potenciram, ističe se upravo zbog toga što živimo u vremenu koje stremi veštačkom savršenstvu. Samim tim je i moja težnja ka dogradnji izostajućih karaktera portretnih likova, u aktuelnom vremenu neobična. Mogućno je da me je do ovakvog pristupa upravo dovela prosta potreba za otklonom od očekivanih postulata; ili moj san počiva na staroj ideji slike kao moguće reformističke poluge jednog društva.“

Podsećanje na pretke, potenciranje korena porodične ili državne istorije, opčinjenost ili taština, samo su neki od povoda za studiju lica.

„U mom slučaju portreti su se jednostavno desili sami i nemaju izvorište u stvarnosti. Galerija ovih portreta se napaja na likovnim i literarnim obrascima. To nisu odrazi lica ili ličnosti, već ideje – kritike zaodenute u ruho satire. Moja poetika ne propagira nijednu društvenu, političku ili religijsku ideju. Ona se zabavlja trajanjem zabluda koje, u suštini, nisu razorne i imaju dovoljno estetičnosti da se lako prihvate.“

Povezane vestiINTERVJU VLADIMIR VINKIĆ: Gledati, znači razmišljati bez predrasuda

Srodne i koherentne studije, dosadašnji likovni kritičari svrstali su u oblast satire.

„Ne bez razloga. Tu intenciju imam i sam. Neposredno posle studija slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti, imao sam potrebu da jedan svoj ciklus slika stavim u zajednički okvir. Uočio sam sličnost između sudbina svetaca i junaka satiričnih priča. U oba slučaja, po nekom modelu, neizbežna je tragična kob. Međutim, kada je u pitanju satira, ozbiljnost nas propisno podstiče na smeh. Ovakav vid interpretacije i odnosa prema surovoj realnosti najedanput me je osvojio. Rešio sam da postavim svoje junake u jedan takav bezbedan okvir, kako bih bio uveren da će svima biti ugodno, čak i u nezgodnoj situaciji. Tada mi se javio univerzalan naziv Satirikone. Poželeo sam da ih zavedem u knjige i moja želja se podudarila sa željom francuske književnice Elodi Pinel. Na sličan način smo zamišljali znamenitu prošlost skromnih satiričnih ikona i smestili ih u knjigu, svojevrsno svedočanstvo tragikomike. Doza humora u umetnosti samoj realnosti daje mitološku dimenziju.“

"Lenja buba"

“Lenja buba”

Svaka, i najmanja površina tretirana je kao entitet po sebi, što nas dovodi do racionalnog pitanja o postizanju, likovnom delu nužne harmonije.

„Postoji legenda o tome da su Pitije, sveštenice Apolonovog hrama, umele da zagnjure lice među uvek zeleno lišće lovora kako bi izazvale proročko stanje svesti i došle do određenog odgovora i sklada. Ako u svom slikarskom ateljeu miris terpentina izjednačimo sa mirisom lovora, proces rešavanja svakog likovnog problema preobraziće se u ekstazu. Duboka usredsređenost neizostavno dovodi do harmonije.

Analitičko sagledavanje konstitucije slike uverava u postojanje nastojanja da uspostavite estetski princip u svojoj umetnosti. Umetnost je uvek služila metafizičkoj interpretaciji realnosti na raskršću dva puta, puta spoljašnje i unutrašnje realnosti, raspetoj između prostora i vremena. U toj paralelnoj realnosti odnos estetsko-egzistencijalno je suštinsko za razvoj likovnih metafora.“

"Provincijalka"

“Provincijalka”

Vaša umetnost insistira na anahronizmu, a taj pogled unazad je odista delotvoran.

„Odabrao sam da pođem onim likovnim putem koji ide negde mimo postojeće realnosti da bih stigao do imaginarnog prostora i snoviđenja u kojima ću se osećati kao kod kuće.“

Povezane vestiINTERVJU MARKO TOMIĆ: Magija umetnika i njegove stvarnosti

Svoje likove poštujete i volite, ali, kao samosvesni umetnik, osećate obavezu da im se i podsmehnete, da ih karikirate, da pred njima budete rezignirani, jednaki, pomalo ciničani i kritični. 

„Stilizovani portreti koje stvaram jesu sastavljeni na karikaturalan način, ali gestom koji ne vodi do jake ironije, i bez namere da budu ismejani.

’Ne treba zaboraviti da je slikar pred nama, pre svega, gospodar likovnog polja i, shodno tome, onaj čiji intelektualni napor uvek ostaje u granicama likovnosti. Stoga Dreitserova tvrdnja da ’u svakoj čistoj formi duhovnost računa na obrazovanog posmatrača zainteresovanog za igru reči ili ideja, i onoga ko izvlači estetsko zadovoljstvo iz takve igre, umerenije i bolje opisuje satirične tendencije Krunićevog opusa.’ (Nataša Kristić, iz kataloga izložbe u Modernoj galeriji Valjevo).“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar