INTERVJU ANĐELKA ĐUKIĆ: Koncert za kućni savet

INTERVJU ANĐELKA ĐUKIĆ: Koncert za kućni savet


Oni su orkestar “Muzikum”. Postoje već skoro tri godine i organizuju gerilske muzičke akcije. Mogu da upadnu u tramvaj, na terasu, krov zgrade i ničim izazvani odsviraju Mocarta. Ili „Bitlse”, ili možda neki rok. Dopada im se ideja da jedan koncert održe u Botaničkoj bašti, a drugi u nekoj fabrici. Sasvim ozbiljni klasični muzičari na sasvim nezvaničnim mestima sviraju ono što od njih najmanje očekujete da čujete.

Ko su muzičari koji sviraju od Betovena do “Bitlsa”, a ko je publika koja to voli da sluša?

“To su uglavnom mlađi muzičari i mnogi od njih sviraju i u drugim orkestrima. Naša najmanja postava je 23 muzičara i to je kamerna postavka, a najveća, simfonijska broji do 50 ljudi, zavisi od koncerta. Na koncerte pozivamo kolege iz inostranstva kao i naše istaknute muzičare i tako im dajemo mogućnost da sviraju sa profesionalcima visokog kalibra, da sarađaju sa njima, da uče od njih. Sa nama su svirali Minka Popović, jedna od naših najcenjenijih pijanistkinja, ali i Kordelija Kofer Tojč, poznata pijanistkinja iz Austrije, profesor na Mocarteumu u Salcburgu, zatim Georga Cimela, fagotista. Svirali smo sa Borisom Berezovskim, koji je jedan od najpoznatijih živih pijanista, sa Stefanom Milenkovićem… Zbog toga su naša publika svi oni koji vole klasiku, ali i malo drugačiji zvuk i tu nema generacijskog jaza. Ljudi vole svežinu i vole entuzijazam, a entuzijazam nam svima treba zato što želimo da približimo klasičnu muziku i kulturu svima. Mi ne mislimo i nemamo stav da je publika kriva što ne dolazi na koncert. Želimo da im ponudimo još jednu opciju, da im pokažemo da može da im bude interesantno.”

Povezane vesti – Sav taj džez

Kako ste se okupili? Da li se muzičari u Srbiji dele na one koji žele da prevaziđu te barijere i na one koji to ne žele?

“Pa ne bih rekla da smo se podelili, živimo u svetu gde je potrebno da se međusobno podržavamo, posebno kada je u pitanju tako lepa stvar kao što je umetnost. Svi želimo da podržimo ljude koji se bave umetnošću. Postoji predrasuda da je među umetnicima taj veliki takmičarski duh, ali mi ne želimo da razmišljamo na taj način. Nadamo se podršci i uglavnom smo na to i nailazili. Okupio nas je Miloš Jovanović, koji je direktor orkestra, moj kolega iz srednje škole i sa fakulteta, koji je genijalan muzičar. Pozvao je nas nekoliko i tako smo počeli, ali bilo je potrebno mnogo truda da uradimo sve ovo. U početku je sve izgledalo kao borba protiv vetrenjača, jer praviti privatni orkestar ovde ne deluje kao neka realna stvar. Većina orkestara su državni ili su vezani za neku instituciju, a mi smo prvi orkestar koji je nastao sam od sebe. Mi smo orkestar koji se finansirao isključivo od karata, ali sada konkurišemo i za razne druge projekte i uspevamo da dobijemo i podršku, što nam mnogo znači. U Srbiji muzičari imaju mnogo duha, topline i ljubavi prema onome što rade. Postoji neki momenat, da kažem, vatre, koji je u klasičnoj muzici za vreme izvođenja dobar jer donosi nešto novo. Za muzičare sa ovih prostora je često karakteristično da postoji momenat neke male neposlušnosti, koji je zapravo jako originalan i dobar, jer daje neki lični pečat svakom izvođenju.”

Koliko je stranim muzičarima blizak vaš pristup klasičnoj muzici, kakvu energiju oni donose? Kako se uklapaju u jedan potpuno drugačiji odnos prema koncertu?

“Do sada smo zaista imali samo pozitivno iskustvo jer svima je interesantno kada se sve to spoji. Naravno, o svakom programu se posebno dogovaramo sa našim solistima i gostima. Kad je Minka Popović prvi put nastupala, radili smo Mocarta pošto je ona stručnjak za Mocarta na univerzitetu u Salcburgu, sa Janom Ristić i njenim suprugom radili smo barokni koncert jer su oni stručnjaci za barok.”

Klasična muzika već odavno nije u krizi samo kod nas, već i u svetu, u publici, da li je ovo način da vratimo publiku u koncertne sale?

“Evidentno je da već odavno postoji neka vrsta krize što se tiče klasične muzike svuda, ali u nekim državama gde je klasična muzika deo njihove tradicije, ta kriza se manje oseća. Dobar primer je Beč gde je klasika postala deo njihove turističke ponude. Svuda u svetu sigurno postoji neka standardna publika koja voli da odlazi kako u pozorišta, tako i na koncerte klasične muzike, ali to je jedan uzak krug ljudi. Ono što mi pokušavamo da uradimo, a to rade i pojedine grupe muzičara u svetu, jeste da pokažemo da klasična muzika nije elitistička. To jeste muzika visokog kvaliteta i sigurno postoji neki momenat uzvišenog iskustva dok se ona sluša, ali ona nije rezervisana samo za određen broj ljudi. Želimo da prikažemo da je to muzika u kojoj svako može da uživa i da je to muzika koja je lepa sama po sebi. Ljudi ne razmišljaju o tome na taj način. Mi ne želimo nikome nešto da namećemo, već da ponudimo ljudima opciju da čuju još nešto. Ne osuđujemo ničiji ukus, svako ima pravo da uživa u muzici koju god želi, ali nastojimo da pokažemo da pored te muzike može i uz klasičnu muziku da nekome bude lepo. Klasična muzika obuhvata širok spektar pravaca i melodija, to su vekovi muzike i mislimo da u tim stotinama godina muzike postoji nešto za svakoga. Nije važno da li je to u koncertnoj sali i van koncertne sale, u stanu, na krovu zgrade, u tramvaju…”

Povezane vesti – INTERVJU DR VJERA MUJOVIĆ: Otvorimo prozore u svet

Kako ljudi reaguju na koncert u tramvaju?

“Bila je to jedna od, kako da kažem, naših gerilskih akcija i to smo radili u saradnji sa GSP-om i bilo je baš lepo. Svirali smo Mocarta, ljudi su u prvi mah bili iznenađeni, ali onda im se dopalo. Generalno, ja gledam i po svom krugu ljudi koji je relativno širok i šaren, ima mnogo ljudi koji i ne slušaju klasičnu muziku u slobodno vreme, ali kada dođu na neki koncert, zaista uživaju. Ljudi ne vole da im se nešto nameće, ali vole te spontane susrete sa nekom drugačijom muzikom. Naravno, postoji onaj momenat da je tradicija najbolja, da mora da se pristupa ozbiljnoj muzici na klasičan, ozbiljan način i sigurno da je koncert u koncertnoj sali ozbiljna stvar i da koncertna sala pruža najbolje zvučno iskustvo užitka u koncertu, zato što je napravljena tako da ljudi dobro čuju taj zvuk i da mogu da se fokusiraju na njega, ali to ne znači da muzika ne izvire i na drugim mestima i da u toj muzici ne može i da se uživa na drugim mestima.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar