INTERVJU DR VJERA MUJOVIĆ: Otvorimo prozore u svet

INTERVJU DR VJERA MUJOVIĆ: Otvorimo prozore u svet

Foto: Studio Fuzija


Vjera Mujović je neobično svestran umetnik, razuđenog dara – za glumu, književnost, prevodilaštvo, muziku, naučnoistraživački rad… Uz brojne uloge u pozorištu, na filmu i televiziji, uz dve knjige proze i nekoliko knjiga prevoda, odbranila je i doktorsku disertaciju “Kulturna diplomatija kao činilac promene imidža Republike Srbije u svetu”.

Šta ste uočili tokom istraživanja za svoj doktorat i kako biste menjali imidž Srbije u svetu?

“Gostovala sam u mnogim zemljama, na raznim festivalima, ali i u filmskim i pozorišnim produkcijama. Skupa sa mojom najdražom koleginicom Radom Đuričin, često sam posećivala i našu dijasporu… Stranci su uglavnom ispoljavali zabrinutost za Srbiju, ali nikada nisam doživela nijednu neprijatnost sa kolegama, čak ni u zemljama sa kojima naša država nema dobre odnose. Bila sam svesna loše reputacije Srbije u svetu poslednjih decenija. Svuda su me pitali za Kusturicu i Đokovića, i upravo kroz to sam shvatila da i sama imam jednu, možda malu, pojedinačnu misiju, ali da bih svakako mogla nešto da uradim za svoju zemlju. Znala sam, gde god gostovala – u Rusiji, Jermeniji, Gruziji, Mongoliji, Poljskoj – svuda mogu doprineti lepšoj slici Srbije. Najzad sam poželela da svoje spoznaje iz prakse i iz nekih istraživanja uobličim u doktorsku tezu posvećenu poboljšanju imidža Srbije u svetu. Intervjuisala sam sto svojih kolega koji sarađuju sa umetničkim institucijama u inostranstvu, razgovarala sa našim diplomatama u svetu, ali i sa stranim diplomatama u Srbiji. Kolege su saglasne u jednom: odlični smo u pojedinačnim projektima, ličnim inicijativama i angažmanu, ali nam nedostaje zajedništvo, kao i državna kulturna politika, koja bi uporno, kroz međunarodnu kulturnu saradnju, najbolje što imamo predstavljala svetu.”

Foto: Studio Fuzija

Foto: Studio Fuzija

Po Đokoviću i Kusturici nas svet poznaje. Da li bismo mogli malo da proširimo reprezentaciju znamenitih Srba?

“Važno je istaći da u kulturnu diplomatiju spadaju i muzeji, galerije, festivali u Srbiji, kao i drugi kulturni događaji. Srbija nisu samo Guča i Egzit. Setimo se da je 1948. godine otvoren prvi lektorat, tada srpsko-hrvatskog jezika, u Lionu, no stigli smo dotle da sada kod nas ne postoji nadležnost u oblasti lektorata, iako je takav vid prosvetno-obrazovne delatnosti neprocenjivo važan segment kulturne diplomatije. Neophodno je ulagati u lektorate, jer to je dugoročno ulaganje u državu. Škole srpskog jezika u inostranstvu su nam takođe prozori u svet. Pogledajte Turke kako su organizovani. Turski jezik je ušao u modu. Orhan Pamuk je postao svetski poznat pisac zato što je Turska ulagala u prevođenje njegovih dela. I umetnici, moji sagovornici, i diplomate slažu se u jednom – izuzetno je važno u šta se investira. Osim svetski poznatog Kusturice, imamo još niz velikih umetnika za koje bi valjalo da se pročuju po svetu, poput Isidore Žebeljan u klasičnoj muzici. Mogli bismo, kao država, da se vinemo u visine na gudalu violiniste Nemanje Radulovića. Miloš Biković je veliki primer kulturne diplomatije. Jake umetničke ličnosti izazivaju divljenje, i ako nas svet identifikuje sa njima, onda ćemo biti nova lepa Srbija, ili – stara lepa Srbija, kakvoj se svet divio. Posebna je priča naša sklonost ka negativnoj slici o sebi. O tome je podrobno pisao Milo Lompar u knjizi “Duh samoporicanja”.”

Povezane vesti – INTERVJU MAJA NOVAKOVIĆ: Kako staviti život u 28 minuta

Naše rasejanje uvek i svuda nastoji da sačuva svoj jezik i pismo. Koliko im matica pomaže?

“Iako smo brojno mali narod, pa se time i naš jezik smatra malim, on je toliko velik da ga je učio i najznačajniji nemački književnik Gete kako bi čitao srpske epske pesme u originalu, a nobelovac Bernard Šo smatrao je srpsku ćirilicu najsavršenijim pismom na svetu. Štaviše, u svom testamentu je ostavio novčani iznos od preko 360.000 funti Englezu koji uspe da reformiše i pojednostavi englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu (jedno slovo – jedan glas), ali do danas niko nije zaslužio ovu nagradu. Naša dijaspora je ogromna, mi smo osma zemlja u svetu po broju iseljenika! Mnogo obrazovanih ljudi je napustilo Srbiju. Na tu neobjašnjivu nostalgiju dijaspore i na osećanje matice kao duhovnog stožera treba odgovarati na pravi način, pravim vrednostima, i negovati veze, koje su večne, neraskidive. Prelivanje materijalnih blaga u otadžbinu kao cilj, čini da se dijaspora oseća iskorišćenom, a to nije dobro. Imamo ljude u vrhu svetske nauke, oni su naš ponos, i trebalo bi im priuštiti da se tako i osećaju. Moramo mnogo više podržavati sopstvene umetnike i kulturne poslenike koji dijaspori pomažu u mukotrpnoj misiji očuvanja jezika i pisma. Naročito danas, u vreme poljuljanih vrednosti na globalnom nivou, treba naći zajedničke tačke oslonca našeg naroda u matici i rasejanju, i slediti ih konkretnim planovima i programima. No, mi još nismo dosegli tako ozbiljan nivo kulturne politike.”

Foto: Milan Tvrdišić

Foto: Milan Tvrdišić

Kada ne igrate u tuđem komadu, Vi napišete svoj, a najčešće ste deo i svojih i tuđih projekata. Kako sve to postižete?

“Moje matično pozorište je Narodno pozorište, u kojem je još moj deda bio majstor svetla! Igram u Narodnom, igram i sopstvene projekte poput poetskog kabarea „Ivo Andrić”, igram i u Madlenijanumu, u predstavi o Čehovu i Olgi Kniper, koju je režirao Nebojša Dugalić. Za tu predstavu smo dobili nagradu Zlatni vitez u Moskvi. Imam privilegiju da igram i u jednoj novoj kulturnoj tački Beograda, a to je prvi privatni Muzej umetnosti, istorije i diplomatije Dom Jevrema Grujića, odmah pored Ateljea 212. Tu sa Radom Đuričin igram u komadu o Koko Šanel, koji sam sama napisala, a zove se „Mala crna haljina”. Sve u svemu, radim i noću i danju. Moje ideje se dugo krčkaju. Pre više od deset godina, kada sam na Minskom kolhozu snimala film, zaboravila sam da ponesem nešto za čitanje, pa sam kupila biografiju Koko Šanel na ruskom, i tako se rodila ideja da napišem komad o njoj. Koko Šanel se protivila potrošačkom društvu i borila se za samostalnost žena, koje je bodrila da vladaju svojim životom, da rade, jednostavno žive i jednostavno se odevaju. Takođe je za mene veoma važna i predstava „Dve žene i jedan rat”, koju igram sa Marijom Bergam u Domu Jevrema Grujića. Pišem i zanimljiv tekst o jednom našem velikanu… Volim da se bavim ličnostima čiji su životi bili dragoceni za naš narod i za čovečanstvo, a manje me zanimaju svakodnevne teme. Naše karijere su kratke, naši životi su kratki, a velikani ne smeju biti zaboravljeni. Kultura sećanja je izuzetno značajna za život i opstanak.”

Povezane vesti – INTERVJU MILENA BOŽIĆ: Plašim se da ne postanem rob sujete

Kako dolazite do uloga u pozorištu, na televiziji i filmu? Da li je dovoljno to što ste darovita i lepa glumica?

“Nesreća u ovom glumačkom poslu je što treba da budete izabrani. Uzalud vi sebe vidite u nekoj ulozi ako vas neko drugi ne vidi. To je najveća nevolja mog posla. No, za mene je dobro što dok čekam da budem izabrana, pišem knjige, jer život se ne čeka, nego živi. Imam to svoje pisanje, putovanja, tu svoju stalno zaposlenu glavu. Uostalom, treba biti realan. Na primer, ako bih baš ja poželela da igram Merilin Monro, ljudi bi rekli da sam ćaknuta. Nije sve za svakoga. No, nama glumcima se čak ne dese ni neke uloge za koje ne samo mi, nego i mnogi drugi misle da jesmo stvoreni – mimoiđu nas zbog sklopa okolnosti, položaja zvezda, sudbine… Nekad reditelj donese i marketinšku odluku. Zbog toga ja volim da pravim svoje male važne projekte, za koje mislim da imaju značajnu poruku i neku vrstu misije. Kad ne glumim, pišem. Mada, pišem i kad glumim. Napisala sam dve knjige, dva svoja kupusarnika. U toj prozi, može se reći, zloupotrebljavam sebe, izvrgavam se podsmehu. Prvu knjigu sam pisala zbog detinjstva, a drugu zbog zaborava – htela sam da zaboravim jednu tešku povredu u saobraćaju i događaje koji su usledili u bolnici. Nekoliko nedelja su me vodili kao pacijenta bez desne ruke ispod ramena. Posle deset operacija, ruka je spasena, i njome pišem. Spremam se da napišem i treću knjigu – o putovanjima, odnosno o tome kako čovek zapravo tapka u mestu. Tako ću zaokružiti trilogiju mojih kupusarnika.”

Foto: Milan Tvrdišić

Foto: Milan Tvrdišić

U književnost ste zakoračili pre dvadesetak godina, svojim prvim romanom “Registar kreveta, čežnji i opomena”. Posle nekoliko godina objavili ste i drugi – “Nisam ovako zamišljala život”. Kako ste to zamišljali život?

“Knjiga “Registar kreveta, čežnji i opomena” sadrži 88 priča o posteljama u kojima sam spavala. Prva priča odnosi se na period pre rođenja, druga na utrobu moje majke, potom na mnoge krevete iz detinjstva, sa raznih putovanja, studentske; bilo je tu i ruskih, petrogradskih kreveta. Pojavljuju se i razni znaci koji me opominju, ljudi koji me opominju, zvona koja me opominju. Sve začinjeno čežnjom… U knjizi „Nisam ovako zamišljala život” opisala sam tu užasnu povredu i deset operacija na ruci, a tako nešto čovek ne zamišlja ni u najgorem hororu. To je roman-kavez, zato što se sve dešava u šok-sobi (samo se na srpskom jeziku tako zove odeljenje intenzivne nege!). Tu su bolovali skupa i muškarci i žene, gde su nas dovozili polomljene i obeznanjene, gde su nas razni ljudi posećivali, u mojoj viziji i Čehov, Olga Kniper, Frida Kalo…

Povezane vesti – Publici ne treba podilaziti, treba je izazivati

Podnaslov moje knjige je Dokumentarni horor katalog, sa 108 lica. Knjiga je, sve u svemu, poetična, crnohumorna i duhovita. Pisala sam je da bih zaboravila, da bih ponovo mogla da budem srećna… Zamišljala sam da ću živeti mnogo lakše, jednostavnije, bezbrižnije. Zamišljala sam i da ću puno raditi – a to je jedino što mi se ostvarilo! Naravno, iz svog prilično ušuškanog detinjstva, nisam mogla da zamislim ovakvo duge društvene krize i duboke lomove. No, ispada da ljudi uglavnom žive živote kakve nisu zamišljali – možda takve živote žive samo krotki.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar