INTERVJU BILJANA KRSTIĆ: Svi vole naš etno-zvuk osim nas

INTERVJU BILJANA KRSTIĆ: Svi vole naš etno-zvuk osim nas

Beograd - 3 Septembar 2019> Biljana Krstic, intervju. Foto Oksana Skendzic


Sve je bilo u neko svoje vreme. Od “Suncokreta”, preko “Ranog mraza” do “Bistrika”, sve se dešavalo u nekoj prirodnoj sredini etno-zvuka i susret sa Biljanom Krstić bio je izgleda neizbežan. “Nisam nikad imala dilemu da odustanem od svog izbora. Uskoro će nam izaći novi spot, pripremamo novi album, idemo na neka nova gostovanja, pevam samo ono što volim. Bez kompromisa.”

Zašto su Portugalci ponosni na fado, a mi se stidimo naše narodne muzike?

“To je pitanje možda za neke stručnjake, ja to mogu iz svog ugla da objasnim. Kada se dugo promoviše tradicija kao što to radi Portugalija, onda je očekivano da na neki način na muzičkoj sceni preuzmu primat. Sigurno je izuzetno važno da država stane iza nečega, da imate podršku i možete da radite to kako treba. Baš sad, dok sam dolazila na intervju, razmišljam, evo “Bistrik” slavi sledeće godine dvadeset godina kako smo objavili prvi album. Mi već sada pripremamo mnogo stvari za neku sledeću godinu, ali kod nas odumire ta vord scena, dok se kod drugih podiže na visoki nivo i mnoge zemlje iz našeg okruženja su u ekspanziji. Dobar primer je Bosna, kao i Makedonija, koja već dugo drži visoki nivo kad je tradicionalna muzika u pitanju. U svetu muzičke industrije najmoćniji je upravo vord mjuzik i ja uopšte nemam odgovor na Vaše pitanje zašto je to kod nas tako. Možda samo splet okolnosti.”

Ali ceo svet je na muzičku scenu izbacio svoj etno-zvuk i to ne bez razloga. Ta muzika je veoma popularna.

“Jeste. Naši trubači su dosta uradili što se tiče pozicioniranja na tim svetskim scenama. Pre svega mislim na Bobana Markovića koji je tu broj jedan. Skoro je objavio novi album. Te pesme se nalaze na najprestižnijim svetskim plej listama, samo što to naš narod verovatno ne prati. Pre bi trebalo razmisliti o tome kako da našu tradicionalnu muziku učinimo dostupnijom na našem području, jer je u svetu prepoznaju, ali kod nas uopšte nismo napravili mesta za vord mjuzik ili etno-scenu, kako god je oni zovu. Ja je zovem muzički folklor. Tome bi trebalo velika pažnja da se posveti i da se napravi veliki plan na državnom nivou.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Kad smo već kod države, kako država štiti i promoviše svoju kulturnu baštinu? Koliko puta Vas pozivaju na televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju?

“Ja nemam taj problem. Mene zaista dosta zovu. Samo mi je žao što nemamo specijalizovanih emisija kao u svetu koje baš puštaju i promovišu vord mjuzik. Mi možemo da nabrojimo na prste tri, četiri radio-emisije. RTS ima odvojen deo na Planeti od pre godinu dana, ali to je malo. Kada pogledate koliko imaju Grci, Francuzi… Oni imaju drugačiju kulturnu politiku. Kao neko ko je radio na Radio Beogradu trideset sedam godina, sad sam u novembru otišla u penziju, pratila sam šta se dešava na drugim radio-stanicama. Lepo je kod drugih što štite svoj jezik i kulturu. U Francuskoj, Grčkoj mislim da je oko 85odsto domaćeg vokala prisutno u medijima, a kod nas to nije slučaj. Kod nas je engleski i ponešto iz neke tradicije, ali uglavnom to budu Francuzi ili Italijani, ređe Nemci, Poljaci, Česi. Ali pogledajte koliko je postala popularna afrička scena koja je napravila proboj i sklonila sa prestola latinoameričku muziku. Svi znamo koliko je Raj Kuder pomogao kubanskoj muzici, kako je pokazao da muzičari mogu da rade i u osamdeset godina, jer iskustvo je to koje se ceni. Pogledajte pevače naša zabavne muzike, to je isto naša tradicija, ljudi komponuju u našem duhu, to je naš jezik, ali nemamo podršku za naše starije pevače. Setite se Lole Novaković, Lea Martina. Umesto da smo ih sačuvali i cenili kako su zaslužili, prepustili smo to zaboravu.”

Koliko to upravo zavisi od urednika muzičkih programa u našim elektronskim medijima? I sami ste radili taj posao.

“Mislim da više muzički urednici i ne odlučuju toliko koliko drugi urednici. Koliko ja vidim, muzički urednici su uslužni servis u ovom vremenu.”

Kada govorimo o tom trendu etno-muzike u svetu, kako nas prepoznaju osim po trubi?

“Romi su imali svoju dekadu i na promovisanju romske muzike se mnogo toga uradili, što je odlično, a trubački orkestri su uspeli zato što se pre svega tu negde zauzeo Emir Kusturica kroz filmove, a mnogo je lakše kroz film napraviti proboj. Pogotovo kad je odličan film kao što Kusturica ima odlične filmove. Tu je i Bregović. To je jedna potpuno druga linija. Mi individualno odlazimo na te festivale, apliciramo na te festivale i eto, to je neki susret sa našom tradicijom. Ovo što “Bistrik” radi je vokalna tradicija. Imamo veoma šaren program koji možemo da ponudimo stranoj publici i to se njima veoma dopada. “Bistrik” je dosad objavio pet albuma, a nama su izdavači stranci, Nemci, Englezi.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Vi ste imali odličnu saradnju sa engleskom kućom “Art mjuzik”, pesme su čak predstavljene i na vodećim engleskim radio-stanicama.

“Zato što tu promociju radi engleska kuća. I mnogo je lakše njima da naprave taj neki marketing i da predstave album. “Art mjuzik” je ozbiljna kuća sa dugom tradicijom, postoje više od četrdeset godina koliko i vord mjuzik. Oni vrlo ozbiljno rade propagandu različitih tradicija. Ne prave razlike, imaju veliki izbor svetske kulturne baštine i mnogo mi se dopada što to tako rade. Kad smo bili u Salvadoru, prišao nam je jedan buker, promoter iz Kine i pitao gde su nam trube? Onda smo mi objasnili da pored toga šta nude trubački orkestri koji su već popularni, postoji i nešto drugo što može da se čuje na našim prostorima, jedno drugačije veliko bogatstvo. Naša tradicionalna muzika zaista ima čime da se pohvali, tu ima toliko toga da se pokaže na različite načine. Smatram da je jako važno da se ujedinimo u nečemu, i kada je kultura i predstavljanje naše tradicije u pitanju, da napravimo nekakav izbor, da počnemo da radimo na tom predstavljanju. Nikad nije kasno da se to radi. Ako to dosad nismo uradili na pravi način, možemo sada da pokušamo. Sigurno će biti primećeno.”

Pesme “Sedi moma na visoko” je predstavljena i na tim stranim radio-stanicama.

“Da. Ona je i na kompilaciji.”

To je jedna od naših najstarijih pesama iz 1880. Stranci su je čuli, u Srbiji malo ko.

“Ja sam do te pesme došla zahvaljujući mojoj profesorki Zori Vasiljević, koja nažalost nije više sa nama. Pesma je veoma zanimljiva i nikada pre nije bila snimljena. Ovo je prvi snimak, melodija je netaknuta, ali aranžman je potpuno nov. Ovih dvadeset godina koliko radim sa “Bistrikom”, stalno smo razapeti između toga da li da radimo materijal za naše tržište ili za strano. Da li će to narod ovde da prihvati. Imamo veliko iskustvo, gostujemo na najprestižnijim svetskim festivalima i potpuno nam je jasno šta to strancima prija da čuju.”

Povezane vesti – INTERVJU RADIVOJE BUKVIĆ: Dobar film je nečiji univerzum

Šta im zapravo prija?

“Njima su trubački orkestri jako zanimljivi. Mi imamo trubačke orkestre koji su zaista fantastični, a strana publika voli buku, ritam. Ja sam potpuno iz druge priče. Kako kaže jedan moj drug, tiha Bilja breg roni.”

Koliko ste u ovom periodu prikupili starih pesama, koliko ste ih oživeli?

“Ne znam. Veliki broj pesama sam preslušala, ali to sam tek zagrebala po površini, tek nešto malo rasklonila. Toga ima toliko da to čovek za života koliko god to voleo, ne može da napravi takav izbor gde bi pokupio sve te pesme. Strašno su bogati ti izvori, samo treba znati gde tražiti. Moje interesovanje jeste Balkan, ja najviše pevam pesama iz Srbije, ali tu je i Makedonija, Bosna, Bugarska, čak i Grčka. Imam čak i dve pesme iz Mađarske koje su meni jako zanimljive, jer dosta podsećaju na našu tradiciju, iako nismo u bliskim muzičkim odnosima. Mnogo više dodirnih tačaka imamo sa Bugarima i sa Turcima. Postoje divne baze na Fakultetu muzičke umetnosti na etno-muzikološkom odseku koji se više bavi starijom i novijom vokalnom tradicijom, a ono što mene zanima i što želim sad da uradim na novom albumu, to su varoške i gradske pesme s kraja 19. veka, jer mislim da su nepravedno zapostavljene. Imamo dosta tog materijala i već pravimo uži izbor.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Mnogi muzičari su krenuli od tog etno-zvuka, ali su se kasnije odlučili za nešto isplativije muzičke pravce. Šta danas znači biti u trendu u Srbiji?

“Muzička matrica trenutna u Srbiji mi se ne dopada. Ne bih volela ništa ružno da kažem. Neka ostane na tome da je moj komentar bio da je muzička matrica takva da se meni lično uopšte ne dopada. Najlakše je pljuvati, ali to je tako. Ja bih volela da sam zaradila veće pare, ali ipak je mene mnogo više održala ljubav prema ovoj muzici. Pristojno može da se živi od ovoga, samo što morate da jako dobro vodite svoju karijeru. Ne praviti kompromise, već se držite svog kursa. Mnogo to košta sa ove druge strane. Kada ste samostalni i potpuno neutralni, kada niko ne može da vam prišije neki epitet, da li je politika u pitanju ili šta god. Čuvamo se skandala, čuvamo se svega što bi moglo da uruši sliku ovog orkestra, jer ipak ovo je nešto genetski. Svi mi nosimo te naše gene sa ovog prostora, te naše vibracije koje su nam poslali preci. Mi ih šaljemo dalje i moramo da ih sačuvamo čiste.”

Radili ste i na muzici za film “Zona Zamfirova”. Koliko Vas često angažuju za filmove sa tom tematikom?

“Dobili smo poziv tada, onda smo još jednom dobili poziv kada se radio nastavak. Negde u isto vreme dobili smo ponudu Srđana Koljevića za film “Branio sam Mladu Bosnu”. I mislim da smo dobro odlučili, jer smo sa tim filmom zaista dobili najveće priznanje u našoj zemlji za filmsku muziku. Žestoka je bila konkurencija, bilo je 19 filmova iz okruženja. Mnogo mi je značio rad na tom filmu. Obično ljudi misle da smo mi samo specijalizovani za etno-muziku. U “Bistriku” su svi muzičari završili Fakultet muzičke umetnosti. Mi smo svi školovani muzičari. Zato nam je izazov i rad na muzici za film i serije. Volela bih da dobijemo priliku da radimo muziku za neki akcioni film, što da ne.”

Povezane vesti – INTERVJU MILOŠ LATINOVIĆ, DIREKTOR BITEFA: Mentalitet sitnih interesa je naš bar-kod

Imali ste više od 600 koncerata, često gostujete van Srbije. Kako ljudi u inostranstvu reaguju na Vašu muziku? Kako publika reaguje, koliko su koncerti posećeni?

“Možda je strancima zanimljivije, ali je divno pevati za našu publiku. Iskrena da budem, ja veću tremu imam kad pevam ovde, nego kad pevam preko. Zato što ovde imam odgovornost. Mnogi ljudi ovde znaju kakve su to pesme. Pored te odgovornosti, tu je i želja da se to oživi, da te pesme dobiju pravo mesto, da se čuje naša muzika. Moramo da je svi čuvamo. Meni je mnogo važna ta kritika domaće javnosti. Nekome nije, baš ih briga, imaju veliki uspeh preko i to je to. A meni je to mnogo važno. To mi više daje krila nego neka strana nagrada, strana kritika, a bilo ih je zaista. Najviše volim Vranje, a najteže mi je u Vranju da pevam ne zato što znam to da pevam. Naprotiv, znam te pesme, ali niko ih ne peva kao što ih oni pevaju i znaju da cene i nagrade, a to je mnogo važno. Kad se okrenem unazad, ne mogu da budem nezadovoljna. Jer je to jedan lep period u kome je “Bistrik” uspeo da se održi na ovoj našoj muzičkoj sceni, a svi znamo kako je to komplikovano kada nisi mejnstrim. Koliko je važno da si tu negde prisutan, da ljudi znaju da postojiš, da ljudi žele da te pozovu i na festival i na koncert. Mi smo imali tu sreću da za ovih dvadeset godina nije prestalo da jenjava interesovanje za rad “Bistrika”, čak mislim da nikada više nismo imali koncerata, da nikada više nismo ovoliko svirali i gostovali kao u poslednje dve godine sa poslednjim albumom “Svod”, koji je objavila ARC iz Londona, a ovde vrlo malo ljudi zna za taj album. Trudila sam se da za ovih četrdeset godina koliko sam na sceni izađem u susret publici da čuje sve ono što voli. I ono što mi je posebno važno, već sedam godina držim radionicu “Bistrik” koja okuplja mlade ljude.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Imaju li mladi ljudi želju da se bave ovom vrstom muzike? Interesuje li ih ovo?

“Nećete verovati koliko ima fenomenalnih mladih pevača. Sada da ih stavimo na scenu sa profesionalnim pevačima bolje pevaju od svih nas zajedno. Na takmičenjima osvajaju prve nagrade kao od šale. Samo im treba pružiti priliku da imaju gde da pevaju. Samo prostori su bitni. Stalno govorimo kako imamo publiku koja voli samo treš, ali stalno im se to i nudi. Hajde da ponudimo nešto drugačije pa će neko videti i reći – vidi ovo, baš je lepo. Ali ljudi nemaju to gde da vide. Stalno kukamo na mlade. Oni su dobra deca, ali nemaju nikakav izbor. To je posao države i kulturnih institucija. Kad oni budu napravili nekakav plan i program gde ćemo moći svi da radimo to šta treba, možda će se nešto i promeniti i u ukusu publike.”

Možda će se vratiti nekoj kvalitetnoj muzici.

“Pa to i jeste osnova. Ja se maksimalno trudim da deci pružim samo ono što smatram da je izuzetno kvalitetno i dobro, to je ono što radimo i učimo. Nismo imali ideju da im pevamo neke turbo pesme. A ne bismo ni umeli. Muzika je moj život u svakom pogledu. Bila sam i muzički urednik i profesionalno sam pevala. Bila sam i sa ove i sa one strane, i mene ocenjuju i ja ocenjujem druge. I što je jako važno, imam tu vokalnu radionicu. Divno je kada možete da prenesete to iskustvo i znanje, a deca su upijači. Oni su neverovatni. Pevala sam u super grupama koje su obeležile jugoslovensku pop i rok muziku i etno-scenu i zbog toga sam srećna i ispunjena i zbog toga želim da dobar deo toga i njima prenesem. To je dug prema mladim i talentovanim ljudima.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar