INTERVJU MILOŠ LATINOVIĆ, DIREKTOR BITEFA: Mentalitet sitnih interesa je naš bar-kod

U jednoj od svojih prvih režija, Bertold Breht je upotrebio panoe sa natpisom "Ne buljite tako romantično", a kritičarima je u jednom trenutku poručio: "Ako narod loše misli, promenite narod". Da li je teatar mesto iluzija ili raskrinkavanja i da li pozorištu nedostaje skromna zapitanost ili oštra kritika? Za Miloša Latinovića, direktora Bitef teatra, početak svake potrage za saznavanjem je, u našem slučaju, povratak Dositeju ili možda Rusou. "Društvo mora da bude prosvećeno da bi išlo napred, jer ovako smo zaista u slepoj ulici iz koje ne možete čak ni u rikverc, nego ćemo morati da idemo uza zid. Moramo da znamo nešto više od onoga što nam se servira kroz bilo koji medij i određenu formu."

Pozorište ste definisali kao svoju izabranu planetu, čak i da ste završili atomsku fiziku. Kako izgleda ta planeta koja se zove Bitef teatar?

"Bitef teatar je malo specifična, neki satelit u tom sazvežđu. Malo pozorište koje vuče za sobom veliko ime i živi, vrti se u grandioznoj senci Bitef festivala. Bitef teatar je nastao da bi produžio ono što smo videli na Bitef festivalu. Da bi tu neku vatru tog festivala koji je te godine prezentovan Beogradu i svetu nekako prenosio kroz celu godinu, da bi ta vatra trajala i podsećala na ono što je novo u pozorištu. Naravno, Bitef teatar nije uvek mogao da ispuni tu misiju. I danas ima taj problem jer avangardnost koja se prezentuje i novo koje viđamo kroz Bitef festival nisu uvek jednostavni za realizaciju u jednom drugačijem pozorištu i miljeu. Nije tu uvek problem novac. Nekad je problem opredeljenja, želja da se nešto na sličan način obradi. Bitef teatar i danas traga za svojim identitetom. Nekad to čini uspešnije, nekad manje uspešno. Mislim da je godina iza nas dobar primer kako Bitef teatar treba da sledi tu svoju zvezdu, tu putanju, zamajac koji je u stvari festival. Ove godine smo imali nekoliko produkcija od kojih je Mira jedna zaista bitefovska produkcija, jedan pogled na pozorište iz vizure samih tvoraca pozorišta, jedan kritički osvrt prema pozorištu i prema sebi u pozorištu i to je ono što mislim da bi na tragu osnivača i njih zadovoljilo.

Kada govorimo o avangardi, uvek se tu negde pominje i politički angažovan teatar. Ima li uopšte politički angažovanog teatra u Srbiji?

"Mislim da više nema. Više je politički angažovano nešto što je oko teatra. Više smo mi politički angažovani. Akteri pozorišnog života, reditelji, pisci, upravnici. I mislim da se više bavimo našom pozicijom u društvu i pozorišnom svetu, nego što nam je pozorište politički aktuelno ili čak i društveno, borbeno.

Da to nisu teške reči za naša pozorišne repertoare?

"Mislim da su pozorišni stvaraoci popustili pred željom ili shvatanjem ili opredeljenjem ljudi da u pozorištu nađu zabavu. Pozorište nije zabava. Nikada nije ni bilo niti će biti. Mislim da i neke komedije koje su plenile duhovitošću uvek su nosile dozu zapitanosti. Zašto je to smešno? Zašto smo mi takvi? Zašto je taj postupak koji izaziva smeh zapravo nepriličan današnjem svetu? I u najordinarnijim komedijama ste mogli da pronađete taj neki momenat zapitanosti, ali mi smo danas, nažalost, u pozorište uvukli laku zabavu koja u stvari nikada nije pripadala teatru. To je problem ljudi koji rade u teatru i mislim da mi možda danas ne moramo da budemo toliko politički aktuelni koliko bismo hteli ili koliko bismo smeli. Imamo toliko društvenih anomalija o kojima ne progovaramo da je to neverovatno. Ne postoji predstava o pošasti koja se zove klađenje ili kocka. Nemamo ni adekvatne odgovore na nasilje u porodicama. Bilo je nekoliko predstava, ali mislim da to nije dovoljno. Ne moramo uvek govoriti o politici koja nam svima malo zagrebe zenicu oka, ali možemo i treba više da govorimo o drugim anomalijama društva.

Zbog toga često čujemo da je teatar kod nas izgubio svoju posvećenost. Da li ju je evropsko pozorište sačuvalo?

"U izvesnom smislu jeste. Mi imamo mnogo aktuelnijih stvari o ovim temama kojima nisam govorio u evropskom teatru. Naprosto je evropski teatar mnogo hrabriji u tom smislu. Sećate se velikih migrantskih promena pre dve godine koje su užasno potresale i traju i dalje. Američko pozorište je o tome vrlo jasno govorilo, hrabro, direktno. Postavilo pitanje. Taj trend se i danas nastavlja. To su pitanja koja pita evropsko pozorište, ali vrlo brzo, fleksibilno i hrabro nalazi odgovor na aktuelne trendove na pitanja društva i tu su mnogo ispred nas.

Kako Vi kao politikolog definišete rastući šund u javnim komunikacijama, u kulturi, a kako kao pisac i direktor jednog teatra?

"Smatram da je ovo što se u medijskom prostoru kod nas dešava, od najordinarnijih stvari kakvi su rijaliti programi do političkih razgovora ili emisija, neprimereno jednom društvu koje bi po svemu trebalo da bude na mnogo većem civilizacijskom nivou u tom segmentu. Ne bi trebalo da budemo neobrazovana nacija, ali očigledno da je u ovom trenutku primat na toj strani. Vulgarnost, to što ne znamo da se obraćamo, ne poštujemo sagovornika, ne slušamo ga, iznosimo uvrede i paušalne ocene, to je u stvari trend današnjeg razgovora. Ja ne mogu da kažem da sam intelektualac, jer je to nešto što je vrlo ozbiljno. Intelektualac je neko ko čini nešto za druge bez sopstvene koristi. Ja se trudim da dođem do tog nivoa, u tu kategoriju ljudi. Pokušavam sebe da postavim kao intelektualca, ali nisam siguran da li pripadam tom krugu, ali sam iskren da to kažem. Mediji, a njih pre svega okrivljujem, traže kroz tu pre svega opskrbnu i jeftinu promociju nekih ljudi svoj prostor za zaradu. Čak i nacionalne televizije koje su najgledanije u svojoj suštini imaju dobru zaradu i zbog toga se to i dešava.

Šta sada nedostaje društvu ili teatru da se ponovo dogodi Mira Trailović ili jedna "Kosa". Jesmo li mi to u ulici samozadovoljstva?

"Društvu nedostaje prosvećenost. Mi moramo da vratimo priču na Dositeja ili možda na Rusoa. Moramo da prosvetlimo ovaj narod. Da znamo nešto više od onoga što nam se servira kroz bilo koji medij i određenu formu. To je najtačnija definicija. Da bi ti ljudi koji imaju osnovni nivo prosvećenosti znali da procene šta je loše, a šta dobro, šta pomaže, a šta odmaže. Upravo iz te želje da budemo poznati, da nam svima ime izađe na nekom ekranu, da nam lik bude u nekim novinama, da nas u selu u kafani prepoznaju kao nekog ko je uradio neku medijski prepoznatljivu stvar, mi dolazimo u situaciju da ne znamo pravu vrednost. Nekad smo nagrađivali decu koja najviše čitaju u bibliotekama. Društvo mora da bude prosvećeno da bi išlo napred, jer ovako smo zaista u slepoj ulici iz koje ne možete čak ni u rikverc, nego ćete morati da idete uza zid.

Da li tu slepu ulicu prepoznajemo po tome što je u pozorištu i dalje najpopularniji Nušić? 

"Davno sam napisao tekst o Nušiću i moj prijatelj koji ga je pročitao rekao mi je: Sve ti je ovo tačno, samo si pogrešio u jednom. Nismo mi još stigli do Nušića kao društvo. Mi jesmo savremenici Nušića s obzirom na način kako živimo, šta nam se dešava. I ne samo Nušić, nego i Sterija i mnogi drugi naši dramski pisci koji su govorili o našem karakteru, jer njihova komediografska i dramska literatura je u stvari zasnovana na onome što smo mi, a to se najmanje promenilo za ovih sto godina. Taj neki sitnosopstvenički mentalitet koji je zavladao u našem narodu je kao neki bar-kod koji nas u svemu obeležava. To je nešto što mora da se promeni kako bi se promenilo ovo društvo. Ne može to neko da naredi, na tome mora da se radi, i u porodici, i u školi, i u institucijama. Zbog toga je pozorište važno, da vam kaže kako ne valja. Moć šalterskog radnika nije moć, ali ona narušava zdravlje običnog čoveka.

A gde su u toj priči običnog čoveka u pozorištu cenzura i autocenzura ili je to neprepoznavanje važnosti?

"Ima svega. Cenzura nije vidljiva. Nikad se niko, jamčim, nije pojavio u Bitef teatru i rekao: Nemojte da radite tu predstavu i nemojte da radi taj reditelj ili taj glumac. Tu se stvar malo prebacuje na teren autocenzure, pre svega direktora, ljudi koji osmišljavaju program malo paze koje tekstove će da biraju, na koji način će da oni korespondiraju kroz eksplikaciju reditelja i izvođenje glumca sa savremenim trenutkom, da li će da se malo zagrebe. Mislim da kod svih nas to postoji i da je to jedan od ozbiljnih problema koji pozorište dovode u  situaciju da nije aktuelno i nije hrabro. Nije hrabro naše pozorište, ali nisu uvek ni vremena za hrabrost. Nekad treba malo sačekati, baviti se nekim drugačijim temama ili drugačije obrađivati određenu temu da bi se preživelo. Ali, iskren da budem, pamtim srpsko pozorište kao mnogo hrabrije.

Kad smo već kod hrabrosti, zanimljiva je izjava slovenačkog reditelja Dragana Živadinova koji je rekao da je u našem svetu nacizam jedini realizam. Koliko teatar ima tih političkih skretanja ka prošlosti, koliko je  spreman da prizna takvu stvarnost?

"Teatar se ozbiljno suprotstavio takvim tendencijama u društvu. Mnogo ozbiljnije nego politika. Politika stalno pravi balans između prošlosti u kojoj imamo četnike, partizane, pa su sad ovi bliže ovima, a ovi su na vlasti bliže levoj opciji. Naprosto u ovom svetu se zna nacistička Nemačka, Musolinijeva fašistička Italija, Japan. Tu nema izbora. Ili si za ili si protiv. Umesto da budemo ponosni što smo pobedili jednu takvu pošast kakva je nacizam, mi danas postavljamo pitanje da li je to bilo dobro opredeljenje. To je potpuna glupost. Kod Slovenaca, odakle je Živadinov, imate jasnu stvar. Ko je bio Oslobodilna fronta, ko je bio protiv. Ta priča kod Slovenaca se više ne otvara. Kod nas se još postavlja pitanje da li su ovi bili to ili su morali da budu. Bili su. I tu je stvar jasna."

Da li je to u pozorištu stvar polemike sa prošlošću ili stvar pomodarstva? 

"Mislim da je u jednom periodu bio polemički duh, da je pozorište stalo na stranu antifašizma. U vreme komunizma, Titove Jugoslavije, takođe je bila prisutna neka lagana šaka cenzure koja pritiska i niveliše stvari, ali čini mi se da je tada bilo više hrabrosti. Ne svugde. U nacionalnim pozorištima to nije moglo, ali je bilo više hrabrosti vaninstitucionalno, jer su delovali ozbiljni autori poput Ljubiše Ristića. Mi danas nemamo nekog ko želi na takav način da radi pozorište. Mi smo danas hrabri samo kada je nešto naše u pitanju. Ako ja ne mogu da radim u određenom pozorištu, a onda dobijem negde drugde angažman, zaboravim ono što sam rekao o sistemu, cenzuri, ljudima pre dvadeset dana, onda ispada kao da sam ja time u stvari sebe propagirao i dobijanjem posla, kao kuče kosku, zatrpao taj problem.

Biti disident je nekada bilo jako popularno. Sada skoro da i nema pisca koji se tako definiše, ali nemamo ni hrabre pisce. 

"Nemamo. Naša književnost je vrlo potentna, roman je trijumfalno nastupio i drži primat u Srbiji, ali on nema određenu vezu sa stvarnošću. Više su se pisci malo izmakli, pa tretirajući određene događaje, probleme koji su bili pre sto, dvesta godina pokušavaju da progovore o aktuelnim stvarima. Pisac možda i ima opravdanje za to, jer mora da istraži određenu materiju, ali mislim da pozorište ima tu više mogućnosti. Međutim, kod nas se disidentstvo pretvara u neko salonsko disidentstvo. Posebno mi smeta to što nije važno šta čovek priča, nego ko priča. Ono čega danas nema je kritika. Činjenica je da unutar politike i kulture ne postoji kritika. Danas postoji samo nešto što je genijalno ili nešto što ne valja. Naravno, to genijalno je moje, mojih prijatelja i kruga ljudi koje volim i poštujem, ostalo ne valja. Ako smo mi skloni toliko genijalnom, šta se dešava posle? Kad sam genije, šta sam posle genija?

Pročitajte još: Intervju Miomir Korać: Mi smo odavno zadužili Evropu

I kada u tom svetlu genijalnosti, kreativnosti, ambicija sagledamo pozorišta van Beograda, da li tamo rade više kreativni, a manje ambiciozni ljudi ili su oni ostali zarobljeni u vremenu?

"Pozorišta van Beograda su u najtežem stanju. O pozorištima izvan Beograda ne brine država. Ko hoće da me oponira, daću hiljadu dokaza. O njima brinu opštine. Sa druge strane, normalno je da je takav način finansiranja nedovoljan, da su ta pozorišta na rubu egzistencije. Zbog zabrane zapošljavanja nema novih mladih glumaca. Oni, čekajući posao, rade kao konobari u Beogradu. Nema novca za ozbiljnu produkciju i to je onda samo životarenje.

Ali na festival koji nam predstoji, na Internacionalini festival teatra, neće doći samo trupe iz velikih gradova. Znači da je to sve malo drugačije rešeno u Evropi?

"Tačno. Mi ne možemo da se u toj organizacionoj sferi poredimo sa Evropom, a kamoli svetom. Zato je dobro da postoji Bitef da možemo da vidimo kako rade, ali i kako funkcionišu određene pozorišne trupe. Ovo što Bitef dovodi je naprosto jedan vrlo jasno razuđeni prostor u kom deluju umetnici, ali i taj prostor je zaštićen, jer tamo država drži do umetnosti koje nastaju u njoj, a posebno pozorišta."

Ko sve dolazi? 

"Dolazi nam Martaler sa predstavom iz Nemačke, trupa iz Brazila koja će izvesti jednu vrlo intrigantnu predstavu, stiže i predstava „Evropa" iz Nigerije, zatim trupa iz Pariza. To je nešto što Bitef želi da najavi kao pozorišni pokret, mladi svet. U toj  koncepciji i dve naše predstave i tri pozorišta su pronašla svoje mesto. Dolazi nam pozorište iz Sombora i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada. Tako da je vrlo razuđen repertoar i u smislu onoga što u repertoaru imamo i onoga gde će se predstave igrati. Ono što povezuje sve predstave, to je želja za inverzivnošću, odnosno za učešćem publike kao aktera predstave.

Moto je "Počnimo ljubav iz početka".

"Tako je. Taj plakat je izuzetan. Ali na njemu su dva noža. Znači, počnemo ljubav iz početka, vratimo se na prosvećenost, u pozorište, na ljubav i interakciju, na poštovanje drugog, a noževi služe da poseku onu trulež koja nas je dotle zagađivala i pratila. Hajde da odsečemo, a da u tanjir stavimo ono što je dobro, ono što nam prija i ono što nas čini ljudima.