INTERVJU BOJAN SUĐIĆ: Kulturu treba demistifikovati

INTERVJU BOJAN SUĐIĆ: Kulturu treba demistifikovati

FOTO TANJUG / TANJA VALIC / bb


Dirigovanje je reč jednostavnog značenja. Dirigent je muzičar zahtevnog znanja i talenta. Negde između ove dve reči je ceo kosmos koji se zove muzika. Kao deo našeg bića, kraj potrage za lepotom, civilizacijska tekovina, iskonska vrednost. Oslobođena svih predrasuda, ali ne i pošteđena izazova sveta drugačijih estetskih vrednosti. “Veća prisutnost klasične muzike direktno znači otvaranje duhovnih očiju savremenom ‘varvarinu’, koji sebe često smatra intelektualcem zbog završene škole, ali bez osnovnih kulturnih potreba i navika”, reći će dirigent Bojan Suđić.

Šta učiniti da klasična muzika bude svakodnevno više prisutna, a ne samo u danima velikih muzičkih manifestacija?

“Današnji životni tempo, trka za materijalnim boljitkom i težnja za površnim hedonizmom, u čemu učestvuje čitav svet, ostavlja veoma malo mesta za izgrađivanje viših duhovnih komponenti čoveka. Muzika je oduvek bila ogledalo društva i civilizacijskih dometa. Što je potreba za umetničkom muzikom koja oplemenjuje dušu veća u odnosu na onu koja stimuliše najniže porive – to su i pojedinci generalno izgrađeniji kao ljudi, a društvo na višem opštem nivou. Savremeno doba nas izlaže temeljnom preispitivanju, pa često i negaciji osnovnih civilizacijskih stremljenja i moralnih principa koji su važili skoro od kada je sveta i veka, te takav trend prati i umetnost, pa i muzika, pre svega ona za široke mase. Klasična muzika je upala u kanal pre više od pola veka, nesposobna da se transformiše i komunicira sa novim vremenom, pa je time opadao i njen uticaj na društvo. Zato je i nastala ideja popularizacije klasične muzike, koja svuda ima dobre rezultate u kreiranju nove zainteresovane publike koja postepeno usvaja sve složeniji i zahtevniji muzički ukus.

Shutterstock

Shutterstock

Veća prisutnost klasične muzike direktno znači otvaranje duhovnih očiju savremenom “varvarinu”, koji sebe često smatra intelektualcem zbog završene škole, ali bez osnovnih kulturnih potreba i navika. Klasična muzika, kao i ostale umetnosti, deluje na formiranje mislećeg, kritičkog čoveka, koji život posmatra iznad nivoa samo elementarne egsistencije. Pri tome, muzika ima moć kreiranja snažnih emocija i komunikacije sa velikim brojem ljudi u toku nastupa, te je time opravdano i pitanje da li su savremeni muzički pravci koji publiku dovode u hipnotička i bestijalno-razularena stanja slučajni i samonastali. Ipak, oni dovode do reakcije pristojnih ljudi, koji prepoznaju potrebu za “sodom bikarbonom” – okretanju ka umetnosti i kvalitetnoj muzici. I zato je publike opet sve više na klasici. Ona svedoči da je potreba za vrlinom, lepotom i smislom i dalje neugasla, i pored svega što se danas dešava.”
Stalno se čuje primedba da za kulturu nema dovoljno novca, a s druge strane se stiče utisak da se izdvaja dovoljno, ali da novac ne stiže uvek na prave adrese, kakvo je Vaše mišljenje?

“Sasvim je sigurno da nikada nije dovoljno novca za kulturu. Pitanje je samo šta to sve definišemo pod pojmom “kultura” i kako to “sve” vrednujemo. Kultura nije samo bioskop, pozorište ili koncert. Značajan deo stanovništva ne razume bilo kakvo izdvajanje za kulturu, smatrajući sebe “nekorisnikom” ikakvog kulturnog sadržaja. Međutim, ono što se uobičajeno naziva kultura, predstavlja samo jedro plovila u kome je sadržano sve što jesmo iznad osnovnih usađenih nagona. Jedro može da nas dovede do veoma različitih obala egzistencije i zato je važno kakvi se sadržaji i koliko podržavaju finansijski. Kulturna strategija, kvalitet usvojenih zakona, njihova primena, sistem po kome se vrši vrednovanje i pre svega – kompetencija i format ljudi koji sve pobrojano kreiraju ili su u proces uključeni, jesu i mera uspešnosti i organizovanosti jednog društva.

FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

Kod nas je izdvajanje za kulturu veoma skromno u poređenju sa razvijenim državama, bilo bi potrebno da je znatno veće, ali bi svakako jasnije određivanje prioriteta, prepoznavanje i različito vrednovanje komercijalnog i zabavnog od kulturnog (ali ne time i dosadnog) sadržaja dalo značajne rezultate i u ovim okolnostima i ograničenjima.”

Šta dobijamo izgradnjom nove zgrade opere, više kulturnih događanja ili samo novo mesto za njih?

“Muzičkom Beogradu su potrebni novo i veće zdanje opere i baleta, nova i veća koncertna dvorana, nova i veća sala i zgrada Fakulteta muzičke umetnosti… Nimalo nije jednostavno ući u novu zgradu i odgovoriti novim standardima koji se nameću. Voleo bih da sam u vreme priče o novoj operi pre desetak i više godina uočio ozbiljne sveobuhvatne analize koje bi uzele u obzir ne samo mesto za zdanje i cenu radova, već i umetničke i finansijske elemente neophodne za uspešan i kvalitetan rad. Ali, siguran sam da bi novi prostori znatno podigli i nivo izvođenja i broj publike, jer su postojeći kapaciteti bili nedovoljni i neadekvatni još pre pedeset godina.”

Povezane vesti – POSTHUMNI ALBUM LEONARDA KOENA: Glas koji nikada ne umire, glas koji slavi život

Iz naših obrazovnih muzičkih institucija su ponikli mnogi sjajni muzičari, ali većina njih ipak gradi karijeru van Srbije. Vi ste izabrali našu muzičku scenu, zašto?

“Muzički i životno sam stasavao ovde u vreme tragičnih devedesetih, značajne pozicije su mi se u inostranstvu otvarale u vreme bombardovanja, posle divnih iskustava i više godina vratio sam se iz inostranstva ovde, osećajući se još ispunjenijim u prilici da vratim svojima bar deo onoga što sam dobio. A i zbog onoga što je u pesmama već ispevano, ali se ne razume do kraja dok se krug ne zatvori.”

Shutterstock

Shutterstock

Puno ste putovali i radili na inostranoj sceni, šta razlikuje profesionalni muzički put mladih talenata tamo i ovde? U kom delu država više brine o njima?

“Ozbiljna nacionalna strategija i interes u kulturi su nesporni i u temelju su svake od ozbiljnih zemalja u kojima sam boravio i radio. Poštovanje i negovanje sopstvene tradicije, istorije i kulture su naglašeni i u najotvorenijim i najliberalnijim državama. Time i prepoznavanje sopstvenih mladih talenata i njihova ozbiljna podrška na svakom nivou. Ali, egzistencija muzičara je svuda veoma nesigurna i potrebno je da budete najbolji u konkurenciji nekoliko stotina kandidata koji se prijave na audicijama za ansamble. Ogroman je broj stranih muzičara, pa i naših, koji, prateći opšte tokove, traže mesta u ansamblima razvijenijih zemalja. Time su svi spremni na veoma ozbiljnu borbu i mogućnost da nemaju osiguranu egzistenciju u muzici, gde samo najbolji i najistrajniji uspevaju.”

Kada smo kao društvo prešli granicu dobrog ukusa i dopustili da zavlada kič? Kako vidite odnos ljudi prema klasičnoj muzici kod nas i u svetu?

“Mnogi su razlozi naših posrtanja tokom istorije, pa i ako uzmemo samo poslednja dva veka u kojima smo ponovo postajali i postali deo Evrope. Koliko smo bili pod naletima ratnih dešavanja i ljudskih stradanja, ne manje smo bili izlagani i nasrtajima na naš kulturni identitet, u svim vremenima i spolja i iznutra. Nije bilo ni realno očekivati da u našoj “krčmi nasred raskrsnice”, u neprestano turbulentnim dešavanjima očuvamo neokrnjeno poimanje ukorenjenosti u sopstvenu kulturu koju smo gradili i transformisali, ali je i ispuštali. A tamo gde ne znate tačno ko ste i šta ste, i gde su se tradicija i istorija namerno zaboravljale, ne možete ni očekivati uvek dobar ukus i osvešćeni otpor svakojakim uticajima.

Povezane vesti – INTERVJU VASILIJE NIKITOVIĆ: Magično crnilo i gorak ukus

Ipak, ne potcenjujmo broj naših ljudi značajnog kulturnog formata, poimanja, obrazovanja, duha i interesovanja. Još imamo sjajnu publiku, i to ne samo u Beogradu već i po čitavoj zemlji, u to se uverim gde god krenem sa svojim kolegama. Reflektori medija su daleko naklonjeniji negativnim primerima u odnosu na pozitivne, pa je time i naše kolektivno samovrednovanje značajno niže od objektivnog. Svuda postoji mnogo negativnih tendencija, ali se protiv njih društva bore promocijom pozitivnih primera, dok je kod nas naglašeno (samo)potcenjivanje kao kolektivni sport. Time bujaju primitivizam i društveno dno.”

 FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

Šta zamerate našim školama kad je reč o muzičkom obrazovanju osnovaca i srednjoškolaca? Mali fond časova, nedovoljno interesovanje profesora ili su mediji potpuno prevladali kada je reč o ukusu mladih?

“Nije muzičko vaspitanje ono koje može da formira ukus mladih, već to čine današnji influenseri. Mnogi roditelji su ustupili polje vaspitanja sredini i društvenim mrežama, očito i sami nedovoljno izgrađeni tokom kriznih godina. Istina, muzika je oduvek bila polje generacijskog nerazumevanja, pa roditeljski ukus nije nikada bio presudan, već naprotiv – odbacivan kao staromodan. Kod nas je uočljiv suprotan proces – novokomponovana kvazinarodna muzika sa društvenih i socijalnih margina, vredna samo prezrenja i podsmeha urbanih generacija od 60-ih do 80-ih kao iskrivljeni odraz izvorne narodne muzike pod savremenim uticajima uličnog Bliskog istoka, postaje nezaobilazan ukus mlade generacije.

Ono što ranije niko nije smeo da prizna da sluša ni za živu glavu, sada ne može da se izbegne u bilo kom mladom društvu. Vrednosti su ozbiljno uzdrmane i obrnute, heroji za mnoge su postali dileri i makroi, pa i muzika sledi takav trend. Onog trenutka kada se kao društvo izborimo sa negativnim modelima društvenog ponašanja, i muzika će biti daleko bolja. Bez mogućnosti da se to desi na časovima muzičkog.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar