INTERVJU VASILIJE NIKITOVIĆ: Magično crnilo i gorak ukus

Beogradska premijera domaćeg filma "Četiri ruže", hita u najavi kako su ga doživeli oni koji su imali priliku da ga vide, održaće se 3. decembra u Sava centru u Beogradu. Dva dana kasnije, od 5. decembra, film će se prikazivati u bioskopima.

Uverljivu preporuku za film predstavlja sama glumačka postava u kojoj su Dragan Jovanović, Srđan - Žika Todorović, Gordan Kičić, Miloš Samolov, Boris Milivojević, Tihomir Stanić, Sonja Kolačarić, Nada Macanković, Milutin Milošević, Dragana Dabović... S najvećim nestrpljenjem premijeru filma nesumnjivo iščekuje režiser Vasilije Nikitović, kojem je ovo filmski prvenac.

Deset godina snimate "Četiri ruže". Znači li to da se film ne ograničava na sadašnji trenutak, da ima univerzalne poruke?

"Tačno je da je od prve do poslednje klape filma prošlo oko deset godina. Možda je upravo to proteklo vreme u nastajanju filma i jedan od argumenata da 'Četiri ruže' nadilaze aktuelni društveni trenutak. Ali univerzalne poruke ovog dela trebalo bi da otkrije svaki gledalac. Ne namećem im poruke, već im prepuštam da odgovore na pitanje da li su 'Četiri ruže' samo obična kafana u mračnom delu nekog velegrada, ili je to neka druga dimenzija u kojoj se može naći zalutalo biće."

Brojnost dobro znanih glumaca deluje kao jedan od nosećih stubova filma. Koliko je opterećujući imperativ bio da Vaš prvenac bude na nivou glumačkih zvezda?

https://www.youtube.com/watch?v=1j7E3Tl5BWU

"Da, to je jedan od možda i najvećih događaja u ovom filmu, da se na jednom mestu, ponekad i u jednom kadru, nađu najbolji, filmske zvezde. Mada takav film nosi ogromnu silu, nikada je nisam doživeo kao opterećenje, već naprotiv, kao podršku i pomoć. Oni su gradili film i ja sam imao tu čast da radim s najboljim glumcima i sjajnim ljudima.

Zahvalan sam im jer sam i ja mnogo učio od njih."

Film stvara snažan paradoks - neodoljivu privlačnost noćnog života u Beogradu i, s druge strane, oštru, na momente i surovu kritiku tog miljea.

"Često ono što je posebno privlačno može otkriti i svoju suprotnost. I taj paradoks možemo uočiti u mnogim sferama života. Noćni život, provod, sve ono što se dešava pod okriljem noći bilo kog grada jeste magično, neodoljivo i privlačno, ali istovremeno nosi u sebi i neko crnilo i gorak ukus. Brutalna kritika je prisutna onda kada postanemo svesni da takav život ima i svoje žrtve. Svakako, mi koji volimo noćni život velikog grada ostajemo u njemu da pobeđujemo."

Posle velikog broja urbanih domaćih filmova, čini se da je ovo prvi autentični film o noćnom životu u Beogradu, onom koji se ne vidi na prvi pogled, o životu iza scene. Koliko ste neposredno bili uključeni u njega kako biste ga razumeli i predstavili?

"Da, film govori o noćnom životu u Beogradu iza scene. O noćnom životu koji je mračna tajna ne samo Beograda, već i bilo kog velikog grada. 'Četiri ruže' kao mesto radnje nije odabrano slučajno, jer osim što se na tom mestu u jednom trenutku može naći čitav jedan svet, onda takvo mesto možda i oslikava sav svet. No, taj aspekt ostavljamo gledaocima, jer oni otkrivaju svet filma. Sama slika noćnog života jeste i svet koji na izvestan način i u određenoj meri možemo da doživimo, a neki od likova iz ovog filma, iako nemaju sličnost sa stvarnim ljudima, nastali su kao inspiracija iz noćnog života."

Pročitajte još: Intervju Dana Budisavljević - Priču o Dijani zataškali su komunisti

Da li će taj "beogradski rukopis" razumeti i gledaoci van Beograda?

"Znate, noćni život je jedna posebna dimenzija života, o čemu i govore određene scene filma. To je život posebne i specifične percepcije i prošlosti i sadašnjosti i budućnosti. I naravno da će taj 'beogradski rukopis', kao iskonski rukopis, razumeti svi. Ne samo zato što je beogradski, već upravo zato što je iskonski. Ako je klub dobar, slične stvari se za šankom odvijaju u Tokiju, Njujorku, Beogradu, ali i u Bajinoj Bašti, Zrenjaninu..."

Posle prvih projekcija na festivalima, čuo sam preporuku da bi ovaj film svakako trebalo da se gleda u bioskopu. Da li ćete uspeti da gledaoce podignete iz troseda?

"Bioskop je zavičaj filma. Energija bioskopa je kosmos u kome se sudaraju svetovi ljudskih duša koje istovremeno gledaju film. Uskoro će cela istorija filma moći da stane na jedan USB, ali ni to ne može pobediti kino. Voleo bih da "Četiri ruže" uspeju da nas ubede da odemo u bioskop. Mislim da će uspeti u tome."

Može li klasičan bioskopski film sa pucanjem, plakanjem, porocima, razvratom, epskim raspletima da parira ekspanziji domaćih serija?

"Ovaj film nije nastao da bi uticao na bilo koju drugu vrstu filmskih programa, serija ili slično. Kad već pomenuste domaće serije, imam izvesnu naklonost i poštovanje prema njima i autorima. Znate, treba se boriti, živeti i stvarati. Film "Četiri ruže" sa, kako rekoste, "pucanjem, plakanjem, razvratom, porocima ..." govori svoju priču koja je priča i o pogrešnim putevima, ali i o onom putu kojim moramo poći ili na koji se moramo vratiti. "Četiri ruže" su možda i jedan savremeni vestern u kome se vodi bespoštedna borba oko principa između izbora koje čini čovek."

"Četiri ruže" opisujete kao autorsko delo okrenuto najširoj publici?

"Film je proces i dok taj proces traje vi ne razmišljate o tim aspektima koliko je film komercijalan, a koliko umetnički, autorski. Radite i vidite da svaki novi kadar daje filmu neku drugu dimenziju. Ponekad vam se i učini da delo koje se rađa ne stvarate vi, nego se ono stvara nekim svojim zakonitostima koji su van naših domašaja. Kada imate toliko likova i autentičnih života i priča, a u svakoj od njih i pravu dramu, onda ne stižete da razmišljate o tome koliko je i da li je film komercijalan.
Sada mogu reći da ovo jeste i autorski i umetnički film. Koliko je komercijalan, reći će publika. Koliko sam u pravu, pokazaće vreme."

Da li Vam je važniji sud kritike ili publike?

"U pomenutom smislu jeste važno mišljenje i kritičara i publike. A šta je važnije? Pa, važno je da čovek razume i oseti ideju i duh dela, a da li je on kritičar, pesnik ili taksista, to je irelevantno."

Muzika ima snažan akcenat u filmu. Taj segment Vam je očigledno bio veoma značajan?

"Muzika nosi emociju i otkriva ideju slike u pokretu. Upravo je muzika u ovom filmu jedan od važnih segmenata jer i muzika ima svoju priču. Ako osetite muziku u filmu, onda razumete film i njegovu ideju. Muzika rađa emociju, a bez emocija nema filma, kao što nema ni života. U ovom filmu muzika je nosilac ne samo kadra, već na pojedinim mestima muzika će na izvestan način pomerati kadrove. Čini mi se da smo u tome uspeli i veoma sam u tom smislu ponosan na film. I muzika je režirala film."

Scena žurke je jedna od najupečatljivijih, verovatno do sada neviđena u našim filmovima.

"Jeste veoma upečatljiva. To je kulminacija i nakon te scene film će se razrešiti, ali više ništa neće biti isto. U toj sceni svojevrsnog karambola prikazana je svest čoveka okom kamere i to je gotovo bolno. Jer, svest likova u tim momentima jeste izmenjena. I to kamera otkriva. Pokazuje vam istinu koju dosad niste videli. Ili ste lagali da je ne vidite. Ili niste priznali. Gledalac gotovo da može osetiti i neprijatnost koju izaziva ogledalo realnosti. U toj sceni postoje i glasovi koje moramo čuti da bismo je razumeli."

Snažna kritika društva je u podtekstu filma?

"Film prikazuje negativne pojave protiv kojih se bori svako uređeno društvo. Smatram da je i posao umetnika da doprinese svojim delom da svet postane bolji. Isto tako i da kritikuje ono što jeste za kritiku ili osudu. Ipak, priča iz "Četiri ruže" ne može se tumačiti kao realnost savremenog života u Srbiji jer ga nadilazi. "Četiri ruže" su deo jednog sveta, ili slika jednog dela sveta, čije nas stradanje i patnja ipak negde dotiče. Ako postoji samo jedna Laura i jedan dečak kao u filmu, to je dovoljna patnja i za Srbiju i za svet."

Neumesno je uoči premijere otkrivati kraj filma. Dovoljno je reći da ima neočekivan preokret, nameru da, ako se tako može definisati, "otrezni gledaoca"?

"Kraj filma je jednostavno rešenje filma. To je jedini pravi izbor i tu je rešenje svih metafora i sva katarza. Kraj filma je odgovor, a ne šamar. Šta učiniti i koji put odabrati. Kraj filma je i univerzalna poruka da izlaz uvek postoji. Da je moguće spasti i sebe i drugog. Ali i da se treba žrtvovati za drugog. Mnogi se odgovori mogu naći ukoliko se traže, ali jedan je odgovor siguran, da postoji put spasenja uprkos svim ovozemaljskim porazima."

Pročitajte još: Intervju Dragana Mićalović - Uspeh je biti glumac i sačuvati dostojanstvo

Element velike pobede prikazan je kroz dete koje je delovalo potpuno bespomoćno, ali je optimizam nadvladao.

"Dete u filmu trebalo bi da nas vrati u sopstveno biće i kao pojedince i kao narod. Verujem da će i gledalac nakon svih muka i stradanja prepoznati tu optimističku ideju filma. Tu se ne misli samo na lični, već na kolektivni optimizam, neku vrstu putokaza. Voleo bih ako bi gledalac na sličan način razumeo i doživeo taj lep motiv."

Odakle motiv Kosova u ovakvoj beogradskoj priči?

"I meni i svima nama, i intimno i javno, Kosovo je bitno. I možda su mnoge ideje u filmu upravo u vezi s tom bitnom tačkom u našim životima. I tu jeste ključ. Ključ filmskog jezika je u tumačenju i razumevanju filma."

Koliko je politika upletena u ovdašnju filmsku industriju? Mora li se biti podoban da bi se lakše snimio film?

"Mislim da političari nisu u dovoljnoj meri zainteresovani za filmsku industriju. Voleo bih da srpska kinematografija ima neko povlašćeno mesto u našoj sveopštoj kulturi jer zaslužuje takvu čast. U tom smislu, političari bi mogli da nam pomognu. A što se tiče podobnosti i snimanja, o tome ne razmišljam i u to lično ne verujem. Jednostavno, ili znate ili ne znate da snimite film. Ja gledam da budem podoban sebi."

Politikom u današnjoj epohi mogu da se bave samo oni koji imaju atomsku bombu. Ostali su statisti u tom filmu. Ali, i kao statista, važno je da preživiš. A  živ si samo ako si slobodan i svoj. Kad čujem frazu "dnevna politika", vidim sliku morske ribe umotane u novinski papir.

Vaš brat je Aleksandar Nikitović, bivši šef kabineta Vojislava Koštunice. U kojoj meri vas zanima politika na tom dnevnom nivou?

"Moj brat mi je uvek bio najveći uzor. I sada je. Mislim da me on naučio da je politika bitna, ali u večnim prostorima postojanja i u tom domenu sam zainteresovan. Iako smo sa istog izvora pili vodu, temeljno građeni na istim vrednostima, Aleksandar i ja smo imali različit put. On je u politici ceo služio Srbiji - vrlinom i verom. Ja sam se obreo u umetnosti. Ovaj film sam morao da završim i zbog njega."

Da li biste imali bržu podršku za snimanje filma da ste pripadali nekoj opciji?

"Ne znam da postoje klanovi koji će vam omogućiti brzo snimanje filma. "Četiri ruže" su snimane deset godina i za to vreme nismo saznali da postoje klanovi ili stranke koji će se baviti našim filmom. Mi zaista ogromnu zahvalnost dugujemo Filmskom centru Srbije i mi smo išli tim putem. Prihvatili smo ideju da će se film snimati dok se ne snimi, a kada će to biti završeno, niko od nas nije znao. Mislim da to pitanje nismo ni postavljali jedni drugima. Jednostavno, kad bismo se uželeli filma i kad bi se stekli minimalni uslovi za snimanje, mi bismo se okupili i snimanje bi započelo. U tom smislu ovaj film je za mene svojevrsno malo čudo. Njegova snaga možda potiče i iz tih novih susreta između dva snimanja."

Da li se u polarizovanoj Srbiji, u kojoj se podrazumeva odabir strane, može ostati svoj?

"Jedino se i može uspeti ako uspeš da ostaneš svoj."

Koji vam je omiljeni domaći film?
"'Roj' od Miće Popovića."

Glavni rediteljski uzor?

"Mihail Kalatozov."

"Džoker" ili "Bilo jednom u Holivudu"?

"Nisam stigao da gledam ni jedan ni drugi. Ali svakako - Bilo jednom u Beogradu, odnosno "Četiri ruže".

Sledeći film za manje od 10 godina?

"Uz Božiju pomoć, nadamo se novom filmu za manje ili više od deset godina."