INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti

INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti

Foto Oksana Skenzic


Odavno nije snimljen film koji, poput “Dnevnika Diane Budisavljević”, praktično ne prikazujući zločin, tako jasno i snažno govori o zločinu.

Kroz priču o podvigu Diane Budisavljević, koja je iz ustaških logora spasla više od 10.000 srpske dece, istovremeno je prikazana istina o NDH, režimu Ante Pavelića, ustašama, ali i o odnosu posleratnih vlasti prema herojima koji se nisu uklapali u novi komunistički narativ, koji su tu priču gurnuli u “bunker”, da na svetlost dana ne izađe narednih 60 godina. Otvorena su i druga važna pitanja, kao što je uloga Katoličke crkve u tome, prvi put na filmu pojavljuje se i lik kontroverznog nadbiskupa Alojzija Stepinca… Sve još više dobija na težini kada se zna da je to uradila zagrebačka rediteljka Dana Budisavljević, poreklom Srpkinja, koja je u daljoj rodbinskoj vezi sa Dianinim mužem dr Juliusom Budisavljevićem, ali i sa Nikolom Teslom.

Foto Oksana Skenzic

Foto Oksana Skenzic

Njen film osvojio je sve što je moglo da se osvoji na ovogodišnjem Pulskom festivalu. Neočekivano, jer je zvanični Zagreb protežirao jedno drugo ostvarenje. Od početka oktobra film je u Hrvatskoj pogledalo više od 23.000 ljudi. Beogradska premijera je 11. novembra. Na početku razgovora za “Ekspres” Danu iznenađujemo pitanjem koje joj, priznaje, niko do sada nije postavio – da li bi neke stvari bile drugačije da je ovaj film snimljen na vreme?

“Ne znam. Evo, prvi put me to neko pita. Sam “Dnevnik” je mogao biti objavljen mnogo ranije. Njega je Dianina unuka pronašla ranih osamdesetih, Diana je već bila umrla. Knjiga je već pred kraj osamdesetih bila spremna, prevedena i trebalo je da bude zajedničko nemačko-hrvatsko izdanje. Ali već su bile počele pripreme za novi rat devedesetih i nikome tad nije odgovarala takva priča – priča Dana Budisavljević.”

Povezane vesti – OČI U OČI SA STEPINCEM I ARTUKOVIĆEM

Zato i pitam da li bi nešto bilo drugačije da se film pojavio ranije?

“To je teško reći. Bila bih veoma srećna da danas, 2019. godine taj film pomogne da se rešimo nekih predrasuda, da sagledamo istoriju kakva jeste, da iz nje učimo i da se zaista više nikad tako nešto ne ponovi. Da budemo rigorozni prema svakom današnjem obliku fašizma, jer ovaj film zorno pokazuje dokle to vodi.”

Odakle taj fašizam danas?

“On je postojao u celoj Evropi. Mi smo uvek nekakav odjek sveta. Nismo, nažalost, u tome originalni, kao što ni NDH nije bila nikakva originalna tvorevina. Ona je jednostavno bila fašističko partnerstvo koje se temeljilo na rasnim zakonima. Prekopirano je to od Nemačke, s tim što su kod nas, naravno, ustaše bile usmerene na istrebljenje srpskog stanovništva. Ovakav film se zaista veoma dugo nije snimao. I zanimljivo je kako će vam ljudi reći u Hrvatskoj: „Ma dosta nam je tih ustaša i partizana i Drugog svetskog rata”. A zapravo nikakva kvalitetna istoriografska rasprava ne postoji, nema filmova, nema knjiga, nemate romane o tom periodu, nema predstava… Ovo pojavljivanje lika Stepinca je prvo pojavljivanje Stepinca na filmu. Kako je to moguće? Maks Luburić nikad nije prikazan na filmu. Kako je to moguće?”

 Foto Oksana Skenzic

Foto Oksana Skenzic

Imate li odgovore na ta pitanja?

“Mislim da je fikcionalizacija istorije veoma bitna da bismo se mi kao društvo suočavali sa njom. Jer nama je to bliže nego da svi čitamo istorijske dokumente. Nemačka snima o Drugom svetskom ratu mnogo filmova godišnje. To je veoma važno. To su kompleksna vremena, nije sve crno-belo. Važno je da se oko nekih temeljnih stvari postigne konsenzus, a onda gledamo pojedinačne ljudske sudbine. A kod nas se to svelo na nivo političkog prepucavanja i skupljanja bodova i to objektivno podiže emocije ljudi. Volela bih ako ovaj film može da pomogne da se toga ostavimo, jer je to zaista ćoravi posao. Mi imamo ozbiljnu i tešku istoriju o kojoj treba ozbiljno i odgovorno razgovarati, a ne samo se prepucavati. Ali to očito traje duže vreme. U Jugoslaviji su snimci iz NDH bili zabranjeni. U filmu se pojavljuju neki, mada njih ima mnogo više. To su ti slikopisi, neka vrsta tadašnje državne televizije, koji su puštani u bioskopima. To su u Jugoslaviji bili zabranjeni snimci. Mislila sam da je to neki neverovatan materijal koji ću mnogo koristiti u filmu. Međutim, kada sam to videla, uvidela sam da je to osrednji provincijski materijal. Da NDH nije bila tako tabuizirana i da smo mogli nekako realistično da se odnosimo prema tome, mogli smo o svemu mnogo više da naučimo i da nam se tako nešto ne dogodi opet. Mislim da se ovoliko koketira sa ustaštvom i da se relativizuje istorija baš zato što je to jako dugo bilo tabuizirano. Ljudima je to bilo nepoznato, a sada to mitologiziraju do neslućenih visina. A oni nemaju pojma, naravno, o čemu je reč. Nemaju pojma kakve strahote veličaju.”

 Foto Oksana Skenzic

Foto Oksana Skenzic

Kome je u interesu bilo da se to drži tabuizirano?

“To ne mogu do kraja da kažem, jer to je veoma dug period. Ono što ta priča zaista nosi je kompleksno. S jedne strane je velika humana priča. Mislim da je to najveća akcija spasavanja dece u Drugom svetskom ratu na svetskom nivou. Volim da kažem da je to, po meni, ravno Sutjesci i Neretvi, samo što su o ovome snimani filmovi. Nekako se favorizovala ta oružana borba, a ovo nešto što se građanski događalo valjda nije bilo „in”. Ali da biste tu priču ispričali, onako kako je to Diana zapisala, morate prvo priznati da je postojala NDH, da su postojali logori, da je to bila fašistička zemlja, fašistički režim, i da je zaista na hiljade ljudi stradalo. E to jedno vreme nije bilo popularno, pa se sad prave da Jasenovac nije ni postojao. To je van pameti. S druge strane, treba priznati da su komunističke vlasti tu zatajile, jer im Diana kao Austrijanka i pripadnica visoke građanske klase nije odgovarala kao heroina. Oni su tu priču zapravo pripisali nekim drugima i tu su stvar zataškali.”

Povezane vesti – Dijana Budisavljević – zabranjena heroina 

Komunisti su zataškavali i Jasenovac na neki način?

“Da su komunisti zataškavali Jasenovac je prejaka reč. Poznato je da Tito nikad nije bio u Jasenovcu.”

I ceo Jasenovac je porušen.

“Zato je Gradiška gde sam snimala tako interesantna. To je bilo austrougarsko utvrđenje i baš je u Staroj Gradiški bila ta kula u kojoj je bilo najviše dece. A tamo su, zapravo, dovođeni svi ti ljudi sa Kozare, tamo je rađena selekcija radnika i tamo su ta dece ostavljena. Sve što se ne vidi u Jasenovcu, vidi se u Gradiški, koja je i kasnije bila politički zatvor za vreme socijalističke Jugoslavije. To je mesto na kojem jako osećate tu energiju.”

Dijana Budisavljevic

Kakvu ste energiju osećali kada ste ta mesta posećivali sa svedocima, ljudima koji su bili deca zatočena u tom logoru?

“Nije to bilo da sam ja njih prvi put videla pa smo tamo otišli. Mi smo dugo bili sa njima u kontaktu, naši istoričari istraživači… Snimali smo ih kod kuće, radili smo probe da vidimo šta bi bilo najbolje za film. Nismo odmah znali da će to biti tako. Napravili smo mnoge stvari koje će jednom moći da uđu u neke muzeje, jer imamo mnogo toga što nije ušlo u film, koji je zaista esencija te priče. Oni su na to pristali. Nama je plan da napravimo muzej Diane Budisavljević. Prvo kao virtuelni, potom i fizički. Rado bih da to bude u Zagrebu. S jedne strane su se veoma bojali, a sa druge strane je to bio lični izazov da pobede tu priču, da sve to vide. A nama je filmski bilo važno da se vidi da oni u filmu žive kroz svoja sećanja iz perspektive deteta. Znali smo da bi logore u igranom filmu bilo preskupo i prezahtevno rekonstruisati.”

I nikada ta emocija ne bi bila postignuta?

“Tako je, vi ceo film oživljavate kroz njihova sećanja. Zato smo ih i zvali deca, jer oni kroz ceo film zapravo pričaju iz perspektive deteta. I to je opet bilo važno, jer ceo film je praktično u istom vremenu. Iako ste svesni da su oni stari, da su snimani danas, vi ste zapravo konstantno u tim četrdesetim, i arhiva, i igrani deo, i oni pričaju u istom vremenu. Zato imate osećaj jedinstva.”

Foto Oksana Skenzic

Foto Oksana Skenzic

Deset godina ste radili na filmu. Šta vam je uzelo najviše vremena?

“Istraživanje. Dnevnik je fascinantan, ali smo morali da budemo sigurni da smo istorijski tačni. ”

Kako ste to proveravali?

“Trebalo je naći sve te ljude koje Diana spominje. O njima nije postojala nijedna javno dostupna biografija, fotografija… To su sve neki anonimni heroji koje je trebalo pronaći, pronaći familije, fotografije, videti da li su oni zaista bili ti koje Diana navodi, ko su bili ti nemački oficiri… Ništa se to nije znalo. Sada to izgleda jednostavno, ali je zapravo “Dnevnik” jedan šturi zapis događaja. Ona ne objašnjava ko je ko.”

Povezane vesti – DECA KOZARE

Nemački oficiri su, praktično, zaslužni za to što je Diana dobila dozvolu da izvede decu iz logora?

“Da, bez njih to nije moglo da prođe. Diana je, kao Austrijanka, preko Nemaca vršila pritisak na ustaške vlasti da se ta deca puste iz logora. Samim Nemcima Srbi nisu smetali. Tu treba isto biti pošten i reći da ona nije mogla da spasava jevrejsku decu. To je bio neki međuprostor gde su joj Nemci pomagali dotle da njih ne ugrožava. A smetalo im je jer se u NDH počelo mnogo pričati o deci u logorima. To je razvijalo veliki bunt, što Nemcima nikako nije odgovaralo. Tako da je to sve jedna vezana trgovina i svako Diani pomaže do granice gde ne ugrožava sebe.”

I gde ima svoj interes. Surovo.

“Ali tako je. Zato ne treba ništa mitologizovati. S jedne strane, naša istorija je vrlo okamenjena. Ne znam kako je u Srbiji. Previše je to tabuizirano, umesto da se sa time učimo nositi.”

Foto Oksana Skenzic

Foto Oksana Skenzic

U Srbiji je bilo knjiga, romana, koji se bave ustaškim zločinima i pre 40 godina. Ali drugačije je kada to piše neko iz srpske perspektive, a drugačije kada se tome posveti neko iz Hrvatske. Koliki je za Vas ovo bio izazov i rizik, s obziromna to da ste iz Hrvatske, imate srpsko poreklo, pa ste čak u daljoj rodbinskoj vezi i sa porodicom Dianinog muža?

“Sad mi to ljudi kažu, ali nisam nikad bila toga svesna. Toliko sam bila fascinirana onim što je Diana učinila da mi se nekako sve to što mi danas radimo ne može porediti sa rizikom koji su oni podnosili. Mislim da je percepcija Hrvatske u Srbiji daleko žešća nego što je zaista kad tamo živiš. Nažalost, za to su krive hrvatske vlasti koje ničim jasno ne suzbijaju ustaštvo i ne šalju poruku da ustaštvo nije dobrodošlo. Opet sam videla da se pojavio neki grozan grafit u Zadru… Večito neki govor mržnje… Zaista se ne šalje prema vama jasna poruka da Hrvatska ne želi s tim da ima veze, da će to da sankcioniše. Ali sam život na dnevnoj bazi nije time opterećen. Ima zaista ljudi koji najnormalnija razdvajaju te stvari, tako da nismo nailazili na tako veliki otpor. S druge strane, radili smo dugo, lagano, nismo se hvalili time i nekako smo išli ispod radara, kao što je zapravo išla i Diana. Jako smo je, zapravo, u svemu kopirali. Film je dobio sredstva 2014. kada je na čelu Hrvatskog filmskog centra bio Hrvoje Hribar i nije bilo govora o tome da je na bilo koji način sporno. Samo je rečeno kako je to velika priča. U finansijskom smislu smo najnormalnije prolazili. E, posle je srušen Hribar, došao je za ministra kulture Zlatko Hasanbegović. To je bilo veoma gadno vreme. Tada nikako ne bi mogao da prođe ovakav film. Srećom, pare su došle ranije.”

Da li je bilo pritisaka da prekinete sa radom na filmu?

“Ne. Kažem, niko se nama nije bavio. Drugo, morate znati da ja nisam neki veliki reditelj poznat u Hrvatskoj.”

Foto Oksana Skenzic

Foto Oksana Skenzic

U jednom intervjuu ste rekli da Diana posle rata nije bila podobna. Da li se Vi osećate nekada nepodobnom?

“Bila mi je veoma bitna ta istorijska podloga. Ali samo sam, radeći na tome, tražila šta je u tome univerzalno, šta mi danas možemo da prepoznamo kao takve znakove i koje su bolesti režima koje su stalno tu s nama. I tako mi se učinilo da je ta podobnost nešto što nas prati kroz sve režime. To je nešto što su ljudi najviše mrzeli u komunizmu, jer ako nisu član partije ne možeš da radiš određene stvari. Mi smo kao ušli u demokratiju, govorim o Hrvatskoj, ali zapravo i dalje ljudi imaju osećaj da ako nisi član stranke, ne možeš da napreduješ, da dođeš do pozicije. Mislim da je to silna apatija zbog koje ljudi masovno odlaze iz Hrvatske. Nemaju osećaj da je to zemlja u kojoj možeš uspeti, a da nisi vezan za neku politiku. Kad sam razmišljala o Diani, to je tačno taj isti sindrom. Diana zbog toga što je bila Austrijanka i pripadnica visoke građanske klase, zaista se nije uklapala u narativ komunističkih vlasti odmah posle rata. Jer bila je pripadnica pobeđenog naroda i nužno je sarađivala sa Nemcima. Sa druge strane, komunistima je u fokusu radnička klasa i gde sad ona može da bude neka heroina. I onda su oni to sve sprčkali, zatajili.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar