DECA KOZARE

Istorija je nepouzdana čitanka! Svedočanstava tog aksioma je mnogo, a ona upućuju na posebnost ovog pravila kad istoriju pišu komunistički ideolozi koji veruju da istorija počinje s njima i njihovim herojskim delima, o kojima svedoče isključivo lično i uz pretnju revolverom.

U javnosti se šaputalo, i o tome pomenuta istorija ćuti, da je prvi momak iz Potkozarja otišao da služi vojni rok tek u drugoj polovini šezdesetih. To su deca koja su rođena posle 1945.

O gore naslovljenom nastavku Dnevnika Dijane Budisavljević, heroine koju su komunisti prognali iz istorije negirajući njeno delo, poslednjih godina među Srbima se mnogo govori. U herojskoj istoriji Narodnooslobodilačke borbe koju su pisali spomeničari iz Potkozarja malo se govori, zapravo nikako, o dečjim ustaškim logorima, a previše o nihovom ličnom herojstvu. Uglavnom, istoriju pišu hroničari, a ta istorija doskora je bila daleko od fanfara i velike pozornice. O strašnim događajima iz juna i jula 1942, kada se zbila ustaško-nemačka ofanziva na Kozaru, svedočanstva su okrutna.

Dragoje Lukić, i sam dete Kozare, bio je u logoru Stara Gradiška, među prvima je obnarodovao priču o strašnim stradanjima Potkozarja, a posebno dece u dragocenoj knjizi "Rat i deca Kozare". "Od 190.000 žitelja Kozarskog područja, u ratu je poginulo je 49.000. U koncentracione logore deportovano je 68.600 Kozarčana, a među njima 23.858 dece. Više od 11.000 devojčica i dečaka nestalo je pod žrvnjem ustaškog terora", zabeležio je Dragoje Lukić.

Činovnik udružbe NDH i jedan od najpouzdanijih saradnika "Akcije D.B.", ostavio je zapis o susretu s Dijanom Budisavljević i početku akcije spasavanja dece s Kozare. U tom dokumentu dr Bresler piše:

"O ofanzivi na Kozaru znao sam onoliko koliko se moglo pročitati u ustaškoj štampi. Tih dana u moju kancelariju došla je gospođa Dijana Budisavljević, supruga poznatog zagrebačkog hirurga, profesora dr Julija Budisavljevića. Prvo njeno pitanje je bilo da li znam nešto o tome da u logorima od Stare Gradiške do Jasenovca ima više od 10.000 dece koja će umreti ako se odmah nešto ne preduzme na njihovom spasavanju. Sa zaprepašćenjem sam primio ovu vest i u magnovenju toliki broj dece kad u čitavoj NDH ima samo 4.000 ležajeva za dečju negu. Umesto odgovora, i sam sam postavio pitanje:

Kako ćemo ih izvući iz logora?

‘Za dozvole osoblju koje će prikupljati i transportovati decu već sam nešto preduzela. S njima ću ići ja.’

Tako je počela naša akcija spasavanja dece s Kozare, u kojoj niko nije žalio sebe…"

Na osnovu sačuvanih podataka, kao i iz istraživanja istoričara, nepobitno je utvrđeno da je negde "izgubljeno" oko 10.000 dece, uglavnom srpske nacionalnosti. To su najverovatnije deca koja su ostala bez roditelja, deca koju su ustaše ubijale u logorima bez je i bila praksa. Na zagrebač­ kom groblju u Mirogoju stoji i danas nadgrobni spomenik na kojem piše da je tu sahranjeno više stotina dece. Jedan grobar je pred sudom govorio da su ih ustaše dovozile onako gole i mrtve, bez ikakve dokumentacije, samo su naredile da ih pokopa..

Povezane vesti - ZABRANJENA DECA: Kako je OZNA uništila herojski podvig Dijane Budisavljević

Da li je među njima bilo i dece s Kozare? Sasvim moguće. Da je sačuvana dokumentacija Dijane Budisavljević, kartoteka koju je vodila za svako dete, kao i za neku decu koja su umrla u transportu, verovatno bismo imali odgovor i na to pitanje.

Pre nego je "Akcija Dijane Budisavljević" počela da vadi decu iz logora Stara Gradiška i Jasenovac, gde su bila smeštena zarobljena deca iz Potkozarja, Dijana je stigla da spase i ne mali broj dece zarobljene na Baniji.

"Akcija Dijane Budisavljević" preuzela je dve veće grupe dece iz dva odvojena voza kojima je trebalo da ih zajedno s majkama odvezu u Nemačku. Vraćeni su s granice u Mariboru. Nemci nisu hteli da ih prime jer su zaraženi tifusom pegavcem i dizenterijom. Dijana ih je smestila u Zagreb.

A kako je bilo u tim logorima? Dijana Budisavljević verovatno iz opreznosti da njene beleške ne padnu u ruke ustašama nije opisivala šta je videla u tim logorima. Jednom nije izdržala, zabeležila je šta je videla u poseti "dečjoj bolnici" u Staroj Gradiški 10. jula 1942. godine:

A onda je došlo nešto stravično. Sobe bez ikakvog nameštaja. Bile su tu samo noć­ ne posude, a na podu su sedela ili ležala neopisivo mršava mala deca. Svakom se detetu već mogla nazreti smrt u očima. Šta s njima učiniti? Lekar je kazao da je tu svaka pomoć prekasna. Vođa transporta odlučio je da svako dete koje se nekako može povesti povedemo i tako pokušamo pomoći. Učinjen je izbor. Deca su postavljena na noge, i ono koje se nekako moglo držati bilo je predviđeno za transport."

Pod istim datumom ona beleži dragocene podatke:

"Posle podne je bilo snimanje za neki propagandni film. Malim dečacima su obukli ustaške uniforme izrađene od vrlo loše papirnate tkanine. U tim uniformama smo ih mi i poveli ukoliko nisu imali ništa drugo da obuku…"

Dijanina "Akcija" je bila već sazrela: imala je kontakte s oficirima Vermahta, koji su imali ozbiljan upliv u vladu Ante Pavelića, a koji su se zalagali da se deca oslobode iz logora. Dijana je sad imala čvrste veze sa Crvenim krstom NDH i s Crvenim krstom Slovenije, koji je brinuo o Slovencima u logorima NDH. Tu se sasvim promišljeno pojavio nadbiskup Alojzije Stepinac. Rimokatolička crkva NDH imala je jasnu strategiju – pokatoličiti što više unesrećenih Srba, o čemu svedoči i Stepinčeva izjava u Vatikanu, koju smo citirali u prošlom broju "Ekspresa". Tek deca su im bila lak plen, nisu se mogla vratiti kući, roditelji su im ubijeni ili prognani, biće primljeni u katoličke porodice, što je pravi teren za sveštenstvo.

Posle ofonzive na Kozari na teren humanosti istrčala je organizacija Zagrebačke nadbiskupije – "Karitas", čiji je predsednik bio niko drugi do nadbiskup Alojzije Stepinac. Uostalom, u Dnevniku Dijana Budisavljević od prvih stranica zapisuje kako su mnogi pravoslavci iz straha za sopstveni život i život dece prešli u katoličanstvo.

Ona se, zasigurno, rukovodila načelom da je bolje spasti dečje živote nego ih pustiti da umru, makar bili i pravoslavci. Uostalom, sama je krenula u avanturu spasavanja pravoslavne dece, opasnu po život.

Ustaše su, posle vojne operacije Kozara, primenile novu strategiju. Odvojili su decu od majki, koje su držali neko vreme u drugim logorima, ubijali ih ili ih slali na rad u Nemačku. Za decu su imali nekoliko specijalizovanih logora, od Stare Gradiške, Gornje Reke, Jaske, Mlake…

Uglavnom, "Akcija D. B." Se zahuktala. Dijana, koja je osnovala "Akciju", i sama se upustila u ratnu avanturu spasavanja dece iz ustaških logora, i sad je sa sobom imala tim sa ozbiljnom težinom. Ni tada, međutim, spasavanje dece nije bilo jednostavno jer ustaška samovolja i zločinačka oholost nisu poštovale ničiji autoritet. Tako je, primera radi, Maks Luburić, komandant svih konc-logora u Staroj Gradiški, na pokazivanje ovlašćenja da mogu preuzeti zarobljenu decu, koje je potpisao navodno poglavnik Pavelić, odgovorio: "To meni ništa ne znači, ja sam ovde poglavnik".

Iz Dnevnika je teško odabrati najzanimljivije zapise gospođe Budisavljević. Ima ih zaista mnogo, citiraćemo samo nekoliko, jer nam novinski prostor tako diktira. Dijana pod datumom za 2. avgust 1942. piše:

"Odlazak u Jasenovac. Ovaj put sa svim sestrama (Crvenog krsta, op. Đ.K.) jer je veliki broj dece prošli put popisao dr Perše. Meni je u Mlaki (deo logora Jasenovac) prepuštena čitava organizacija. Naš transport je sada nešto bolje snabdeven. Imamo čaja u velikim kantama za mleko, zatim mineralne vode, limun. Na podu imamo slamu koju smo izvadili iz kola kojima su deca dovezena – 906 dece, 800 ostaje u Sisku, a 101 plus nekoliko dojenčadi putuje u Zagreb u dva vagona. Oko 15 sati pomažem oko odvođenja dece koja su u međuvremenu prošla kroz deratizaciju. Zbog nedostatka prevoza prof. Bresler ih peške odvodi u Sokolski dom… Bilo je dogovoreno, budući da su ustaše nameravale raspustiti logor u Mlaki, da se dr Perše i ja iste večeri vratimo u Jasenovac…"

Onih 800 dece prebačeno je u Jasenovac, a za njima je otišla i Dijana. Posle višednevnih pregovora s komandantom logora Matijevićem, s njom je bio i njen voditelj Perše. Dobila je odobrenje da povede sa sobom dece koliko želi, jer on ne zna šta s njima da počne… "U međuvremenu su mi u pomoć došle dve sestre. Improvizovali smo u jednom seoskom dvorištu između dve kuće pisarnicu. Veća su deca pod našim nadzorom vešala oko vrata cedulje s brojevima… Polazimo oko 23 sata sa 1.200 dece. Imala sam i dojenčad, koju sam prekrila belim omotima papira. Noć je bila hladna…"

Dijana dalje piše kako je prof. Besler dobio dozvolu za kolonizaciju sve dece. Dozvola je važila za sve dečje domove. Zatim 4. novembra 1942. u Zavodu za gluvoneme pravi kartoteku za svako dete smešteno u toj ustanovi, gde je bilo više stotina dece…

U Dnevniku Dijana ne potencira da su određena deca koju su spasli iz logora baš deca Kozare. Pominje jedino kazivanja određenih majki i staraca koji su došli do Jasenovca zaprežnim kolima da su "iz Dubice i okoline". Njoj nije bilo važno odakle su, njena misija je bila iznad toga.

Zanimljivo je, međutim, šta se događalo s tom decom. S Decom Kozare. I danas u određenim krugovima u Zagrebu – to mi je nedavno ispričala jedna prijateljica iz Zagreba (Đ. K.) zna se da su neki ljudi koji sede za susednim stolom u kafeu deca Kozare. Život će, tek kad se rat okonča, početi da priča svoju uzbudljivu priču, čiji su junaci Božidarka Grublješić (Frajt), Marko Lukić (Anton Škrnjug), Gojko Knežević (Novaković), Mika Bundalo (Brigita Knežević), o čemu piše i Boško Lomović u „Knjizi o Dijani Budisavljević“.

Povezane vesti - AKCIJA DIJANE BUDISAVLJEVIĆ: Oči u oči sa Stepincem i Artukovićem

Godinama posle rata dolazili su preživeli roditelji u Ministarstvo socijalne politike Hrvatske da tragaju za svojom izgubljenom decom. Da susedi Frajtovih neoprezno nisu nabacili devojčici da ona nije njihovo dete, ona sama nikada o tome ne bi razmišljala.

"Božidarka Frajt, čuvena jugoslovenska filmska i pozorišna glumica, sačuvala je svoj karton. Ona se našla u prihvatilištu Crvenog krsta u Kukuljevićevoj 19. u Zagrebu. Početkom 1944. Katarina i Stjepan Frajt, supružnici bez dece, uzeli su na izdržavanje i odgoj… žensko dete s brojem 527-a."

"Kad sam napunila 17 godina, mama Katarina mi je ispričala kako su me usvojili, kako su videli ceduljicu na kojoj je pisalo Bogdan i Vida, i pored njih krst, što znači da nisu živi. Katarina mi je još ispričala da sam, kad god bih videla krvavo meso, zaplakala i zaklanjala oči rukama", pričala je kasnije Božidarka Frajt.

Za sudbinom Božidarke Frajt tragala je njena tetka po ocu Dara Grublješić Kukavica. Ona je, radeći posle rata u bjelovarskoj bolnici kao medicinska sestra, čula jednu uzbudljivu ratnu priču. Jedna žena pričala joj je o nesreći koja je zadesila njeno selo i Kozarčane koji su deportovani u logor u Sisku. Pominjala je jednu visoku i lepu ženu koju su ustaše ubile pošto su joj otele devojčicu. Bila je to Vida Grublješić, Božidarkina majka. Dara Grublješić Kukavica, prvoborac nosilac Partizanske spomenice, počinje dugo traganje za svojom bratanicom, ali bezuspešno.

Međutim, kad je Dara videla lik glumice Božidarke Frajt na malom ekranu, zagonetka je rešena.

"Sedele smo i pričale punih osam sati. Sklapale smo deliće nepoznatog mozaika i na kraju sve se sklopilo. Tako sam saznala sve o svojim roditeljima i ranom detinjstvu", pričala je kasnije Božidarka. Njen susret s tetkom Darom dogodio se 1976.

Priča Dragoja Lukića, novinara i publiciste, autora dragocene knjige "Rat i deca Kozare", jednako je uzbudljiva.

Marko je s bratom Dragojem i rođacima Rajkom i Slavkom doveden u logor Stara Gradiška. Tu su Dragoja odvojili, a ostalu decu su odveli u logor kod Siska. Umesto imena, Marko je dobio logoraški broj 1422. Nije znao kako je došao u porodicu Škrnjug. Njegov novi otac, Stjepan Škrnjug, dao mu je ime Antun Ante Škrnjug, a prve reči su mu bile: "Nano, spasi me!"

"Dorastavši do škole, upisali su me u prvi razred i uputili u dom za ratnu siročad. Sa identitetom Antuna Škrnjuga, iznenadio sam se upoznavši u domu toliko Anta i Antona.

Prezimena su im bila kao i moje, čudnovata utoliko što smo, mada još klinci, poimali da to nisu naša rođena ni imena ni prezimena", pričao je Marko u knjizi svog brata Dragoja.

Marka je mučila misao kako živeti a o sebi baš ništa ne znati.

Antun Škrnjug daje oglas u "Vjesniku": "Tražim bilo koga svoga. Došao sam u Zagreb s kolonom dece s Kozare. Usvojče sam i moji novi roditelji dali su mi ime Antun Anto. Prezime imam njihovo, Škrnjug."

Marko je uz pomoć brata Dragoja najzad našao sebe. O tome priča: "Moj brat Dragoje, koji je, kao i ja, prošao mnoge logore i bio bliži smrti nego životu, javio se na moj oglas. Prepoznao me je kad je došao u Zagreb. Nikoga srećnijeg od mene na ovom svetu nije bilo…