INTERVJU DANIJELA VESELINOVIĆ: Truba nije samo za svadbu

Kada se prvi put pojavila devojčica na čelu malog orkestra trubača, bila je vest za medije, ali i iznenađenje za ozbiljne muzičare. Svirati trubu u Srbiji nije mala stvar, jer uz nju se ovde vazda i dolazilo i odlazilo. Publika od Danijele Veselinović uvek očekuje da čuje baš tu, našu trubu, ali onda sledi rok ili džez jer sve to može da zvuči i malo drugačije.
Jeste li upoznali još neku ženu koja svira trubu? 

"Sa osam godina sam uzela trubu u ruke, a koleginice sam upoznala tek na Akademiji, u početku je to bila jedna devojka, ali sada se situacija menja nabolje, međutim, nisam još upoznala nijednu devojku koja predvodi trubački orkestar."

Je l' ta prva truba izabrala Vas ili Vi nju?

"Početak druženja bio je zaista spontan. Mogu slobodno reći da je izabrala ipak ona mene. To je prvi instrument koji je došao kod nas u kuću i samim tim nisam imala tada puno izbora, odmah mi se dopala."

U orkestru koji vodite je devet muškaraca, zove se po Vama, je l' ste zaista toliko bolji od njih ili su oni kavaljeri?

"S obzirom na to da sam bila jedina devojčica među braćom, orkestar je dobio naziv po meni, a takođe i najstarija i možda najodgovornija pa su se stvari kasnije same odvijale.

Kako doživljavate Guču, kao vašar dobre muzike ili sabor odličnih trubača? 

"Sabor trubača u Guči postoji od 1961. godine i za mene je pre svega manifestacija od istorijskog značaja. Drago mi je da sam deo te istorije. Mnoga velika imena trubača čula su se prvi put tamo. Naravno, to je i festival dobrog provoda, a i jedan vid afirmacije trubačkih orkestara, gde pobednici dobijaju na popularnosti, televizijskim gostovanjima, koncertima. U Guči sam počela, osnovala pionirsko takmičenje, i takmičila se, ali poslednjih godina tamo idem isključivo za svoje goste i publiku koja svake godina tamo dolazi zbog orkestra "Danijela". Takmičenje mi nije neophodno da bih gradila karijeru."

Za Vaš orkestar kažu da ste postali "organski popularni", kako Vi definišete uspeh?

"Truba je u početku za nas bila igra koja nam se svidela i koju smo zavoleli, a tokom godina smo sazrevali i to nam je sada i posao. Bitan je rad i trud i ljudi to prepoznaju. Nismo gazili preko drugih da bismo uspeli, radili smo na sebi.

Diplomirali ste na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, svirate i u Simfonijskom orkestru, da li Vam smeta kada ljudi trubu poistovećuju samo sa svadbama i vašarima?

"To je mišljenje zastupljeno u našoj zemlji, a putujući po inostranstvu i upoznajući druge narode, mogu reći da su vani ljudi dosta svestraniji u tom smislu. Nije da mi smeta to mišljenje u Srbiji, ali ljudi bi trebalo da znaju da truba nije samo za svadbu, to je instrument kao i svaki drugi i ima primenu u raznim stilovima i prilikama."

Kakve ambicije ima devojka koja želi da svira trubu bez žanrovskog ograničenja? U kom trenutku se ljubav prema muzici i živeti od muzike susreću, da li nečeg morate da se odreknete?

"Srećna sam što radim ono što volim i što mogu živeti od toga, a to nije došlo samo od sebe, neophodna su određena odricanja, vreme, posvećenost, a naravno i podrška. Ranije sam igrala folklor, trenirala streljaštvo, išla u muzičku školu... Međutim, kroz srednju školu i Akademiju, svoje vreme sam preusmerila samo na muziku."

Nakon završetka studija, vratili ste se u Arilje, može li se graditi karijera van muzičkih centara? 

"Deset godina školovala sam se i živela u većim gradovima i iskreno nedostajao mi je dom i porodica. Trenutno je tako, u Arilju sam, ali svakako ne bih bila u svom gradu da nije moguće napredovati i postizati uspehe u muzici. Sada mi kilometri ne predstavljaju problem, a za kasnije  ćemo videti."

Gostovali ste u Španiji, Grčkoj , Švajcarskoj, šta svirate na nastupima u inostranstvu, kako publika reaguje na zvuk naše trube, šta voli da sluša?

"Truba me je odvela na mnoge destinacije na kojim nisam ni sanjala da ću biti, to su divna iskustva. Publika u inostranstvu obožava balkansku muziku, tako da ispunjavamo njihova očekivanja, a oni uzvraćaju plesom i aplauzima."

Muzička kultura na ovim prostorima ima zavidnu tradiciju, ali smo već godinama taoci turbo folka. Kako Vi objašnjavate ovo jednoumlje u muzici i kako ga promeniti u korist kvalitetnijeg zvuka?

"Ovo je teško pitanje. Ljudi slušaju ono što im se sviđa, ali i ono što im je nametnuto. S obzirom na to da predajem u školi, trudim se da decu usmerim i da im predočim šta je sve muzika, da to nije samo ono što oni danas čuju. U suštini, ritam današnjih zabavnih pesama je jako interesantan, dopadljiv, ali tekstovi nekad stvarno nemaju smisla, težinu,vrednost, a veći problem je što to deca slušaju, pevaju. Nešto treba promeniti, kao što je moja koleginica Sandra Milošević jednom prilikom rekla: Roditelji, analizirajte tekstove pesama koje vam deca slušaju i to zajedno sa njima."

Pročitajte još: Pet zanimljivosti o nezaboravnoj Areti Frenklin

Kad niste na nastupima i kad ne svirate za druge, šta Vi slušate ili svirate za sebe?

"Ne ograničavam se žanrovima, slušam sve što mi se svidi i što ima smisla. Ovo leto slobodno vreme provodim na jednoj ariljskoj plaži i uživam u zvucima salse, regea, džeza, a ponekad i zasviram sa gostima. I naravno, slušam braću kako vežbaju."

U Srbiji se otprilike svakih desetak godina pojavi muzičko čudo od deteta, ali oni najčešće u nekom trenutku nastave karijeru u inostranstvu. Kakvi su Vaši planovi?

"Moji planovi su u jednom trenutku i bili da nastavim školovanje u inostranstvu, međutim, moja karijera sa orkestrom u Srbiji ide dobro, sa braćom postižem rezultate i usavršavamo se. Videćemo za dalje."