INTERVJU MILENA BOŽIĆ: Plašim se da ne postanem rob sujete

Šta tačno znači biti mladi glumac u Srbiji? Da li se ova starosna granica određuje godinama, tek završenom Akademijom ili brojem odigranih uloga u pozorištu, filmu ili serijama? Koliko mladi glumac treba da čeka da bi mu se ukazala šansa, od čega ona tačno zavisi i kako to da i pored činjenice da živimo u vremenu hiperprodukcije, manje-više ista lica gledamo u većini projekata? Da li je razlog tome nedostatak kvaliteta, manjak talenta ili možda nedostatak rediteljske hrabrosti? O ovim i sličnim pitanjima razgovarali smo sa Milenom Božić koja predstavlja talas mladih glumaca koji čekaju svoju šansu. Milena je svoj prvi veliki projekat dočekala nedavno. Igra glavnu žensku ulogu u seriji "Klan", čije se emitovanje očekuje ove godine.

"Ispostavilo se da će moja prva uloga biti u kriminalističkoj seriji. Bilo je zanimljivo. Mislim da je glavni kvalitet serije hrabrost Slobodana Skerlića da da priliku mlađoj ekipi glumaca. Istakla bih i scenario koji je izuzetan, jer kada je narativ dobar, ubeđena sam da film možete da snimite i telefonom. Mislim da će serija predstavljati projekat izvan granica na koje smo navikli. Veliku nadu polažem u seriju zbog rediteljeve temeljnosti, upornosti i entuzijazma. To se retko viđa i srećna sam što sam imala priliku da radim na jednom takvom projektu. Srećna sam i zbog svih mojih mladih kolega koji su dobili šansu. Niko od nas nije bio sebičan i nije se vodio željom da ostvari sebi idealnu ulogu. Trudili smo se da krajnji proizvod bude kvalitetan, da snimimo što bolji kadar."

Vaši počeci se vezuju za omladinsko pozorište Dadov. Koliko je dadovski pristup glumi uticao na Vas kao glumicu?

"Svakako da je Dadov uticao na mene. Imala sam sreću da od druge godine srednje škole igram u Dadovu, da budem u kontaktu sa publikom. Ono po čemu Dadov pamtim jeste rad sa profesorima koji su bili izuzetno stručni i posvećeni u svom poslu. Sa profesorom Vladimirom Jeftovićem provela sam sedam godina i taj period mi je bio izuzetno značajan. Postavljao se prema nama kao prema odraslima, iako smo bili jako mladi, u periodu stasavanja i zrenja. Ipak smo mi sve svoje slobodno vreme provodili u Dadovu i odmalena smo bili uključeni u kreativni proces. Sarađivali smo i sa mladim studentima režije, koji su takođe učili i vežbali. Ti ljudi su danas neka od imena pozorišnog sveta. Svi smo bili mladi i mnogo je lepo kada se steknu takvi uslovi, kada još niko nije ukaljan ovom profesijom."

Koliko se ta neukaljanost održala do danas, posebno nakon napuštanja Akademije?

"Trudim se da koliko god mogu ostanem neukaljana raznim okolnostima koje posao nosi, kao i svim onim što nosi život. Ali istina je da smo na Akademiji bili najzaštićeniji, koliko god nam se to tada nije činilo tako. Nismo imali kapaciteta da shvatimo koliko će biti teško kada se bacimo u posao. Ono što nas sada čeka jeste borba sa strpljenjem, što je paradoksalno našoj mladosti. Ne postavlja se tu samo pitanje neukaljanosti, već i želje i nade da će talenat, rad i upornost pronaći svoj put pre ili kasnije. U tom pre ili kasnije - mnogo me više brine ovo kasnije. Jer vremenski tok koji se desi u reči "kasnije" je ono što može da ubije i omalovaži najveći rad i želju i da vas skrene sa tog inicijalnog puta."

Imate iskustva kako na filmu tako i u teatru. Šta predstavlja veći izazov?

"Nisam izbirljiva. Podjednako mi je veliki izazov da radim i na filmu, pozorištu, televiziji... Sve što je smisleno, sadržajno, istinito predstavlja mi izazov. Ima toliko malo posla da bih volela i jedno i drugo da radim. Koliko god se stiče utisak kako se mnogo snima i da posla nikada više nije bilo, što u jednu ruku jeste tačno, sa druge strane posla nema toliko za sve jer se selektivno biraju ljudi i onda se sve svodi na mali krug odabranih, koji nisu nužno i kvalitetni.

Zapravo ne poznajem kriterijume po kojima se vrši odabir iz prostog razloga jer kastinzi ne postoje. Kastinzi se dešavaju na nivou incidenta. Uvek se osećam jako iscrpljeno posle otvorenih kastinga, jer se na njima pojavi nezamisliv broj mladih glumaca. To nam potvrđuje koliko se kastinzi retko dešavaju, ali i to koliko je ljudi gladno posla i da svoj posao ne doživljavaju kao hobi. Ako pogledate prethodni televizijski ili filmski program, zaista se na nivou incidenta desi da se jedno ili dvoje mladih ljudi pojavi... Ali to opet nisu ekipe mladih glumaca. Sve je to jako malo u odnosu na to koliko ljudi godišnje izađe sa akademija."

Šta je onda to što "prodaje" glumca? Da li to znači da akcenat nije na talentu?

"Pitanje je šta je talenat. On uključuje mnogo faktora. Verujem da se na njemu radi, da je on satkan od različitog iskustva, rada, ostrašćenosti... Da uključuje maštu, potrebu da se stalno pitamo. U današnje vreme se ne postavlja pitanje šta je to što određuje kvalitet, već se hrli da se udovolji trenutnim potrebama hiperprodukcije - dajte da se snimi što brže. Imam utisak da se stalno priča o načinu snimanja, ali je zaista pitanje ko postavlja kriterijume i na koji način. Plasiranjem određenog sadržaja mi edukujemo publiku i postavljamo određene zahteve. Što je taj sadržaj prostiji, tako će i publika osećati veću glad za istim. Sa druge strane, hiperprodukcija ima i svoju dobru stranu, a to je da u nekim trenucima ispliva kvalitetan sadržaj. Na našu sreću, sve ih je više."

Pročitajte još: Teri Džouns i njegov leteći cirkus

Da li u takvoj situaciji mlad glumac ima priliku ili, bolje rečeno, pravo da odbije ulogu?

"I te kako. Ja sam neke uloge odbijala jer sam smatrala da moje učešće u tim projektima neće doprineti prvenstveno meni, a potom ni tom projektu jer ću se osećati inhibirano u takvoj vrsti procesa. Neke uloge sam odbijala jer nisam u njima pronalazila smisao. To nema veze ni sa veličinom projekta ili uloge, već sa scenariom, adekvatnim narativom. Nažalost, razni su uslovi zbog kojih ljudi pristaju na različite uloge. Nikada neću moći da sporim egzistencijalno pitanje. Međutim, pristajanjem na nešto zarad egzistencije gubi se umetnički momenat.

Popuštate pred izazovima kojima bi trebalo da težite. Nema mašte, upitnosti, već se neke stvari odrađuju pod floskulom to je samo posao... Mislim da ponavljanjem te floskule, gluma na kraju i postane samo posao i ništa više. Pričam sa pozicije lagodnosti i mladosti, odakle sam i dalje sklona idealizmu. Ne znam da li će se u međuvremenu desiti nešto što će promeniti moj stav. Međutim, znam da ću se potruditi da uradim sve što je u mojoj moći da s vremenom ne postanem empatična i malodušna prema tim stvarima. Plašim se da ne postanem prostodušni rob sujete koja mi neće dozvoliti da stvari vidim dovoljno široko i da ostanem ostrašćena po pitanju svog posla. Volela bih da gluma bude sastavni deo mog života, a ne da od nje preživljavam."

Pročitajte još: Poslednja pčelarka u trci za Oskara

Razmišljate li o stranoj produkciji?

"Ne mogu da kažem da nisam koketirala u mislima, ali i dalje ne vidim kao adekvatno polje mog delovanja. Mislim da je jako teško igrati na jeziku koji nije maternji i da u tim okolnostima mora da se pristaje na određene ustupke i da te one kategorizuju. Nikada nisam imala želju da odem na Zapad, ne sanjam američki san o Holivudu. Istočniji predeli me više vuku, posebno što sada postoji veliki odliv naših glumaca tamo. Ukoliko se nekada ukaže prilika, što da ne, okušala bih se."

Koje uloge biste voleli da vas sačekaju?

"Što sam starija, ne volim da dajem konkretne odgovore jer mislim da ću se u nekom trenutku kajati jer sam se fokusirala na jedno. Za sada bih volela da mi se posle uloge u seriji „Klan" dogodi uloga u bilo kom mediju kako ne bih gubila kontinuitet - to mi je najbitnije. Bilo koji sadržaj koji je smislen, istinit, vredan mog učešća, koji ću smatrati vrednim i važnim - to je uloga koju želim. U kojoj ću se razmaštavati i ostvariti svoj kapacitet. Mislim da se takve uloge prepoznaju na prvo čitanje."