INTERVJU Džek Dimič: Istorija nam se stalno ponavlja jer ništa nismo naučili od nje

Trenutno ga gledamo kao doktora Đorđa Roša u TV seriji "Vera“, a u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ Džek Dimič govori o glumačkim počecima, ulogama, saradnji sa Žarkom Lauševićem i otkriva da li bi se oprobao u budućnosti i kao režiser.

Šta Vas je privuklo ulozi doktora Đorđa Roša u seriji "Vera“, kako ste doživeli taj lik?

"Pre svega, moram reći da su Kristina Đuković i Nedeljko Kovačić napisali tako dobar scenario i za film i za seriju ’Vera’ da mi nije bilo teško da prihvatim ulogu doktora Roša koju su mi ponudili. U našem poslu sve polazi od scenarija. Ako je on dobar, onda je svakom glumcu veliko zadovoljstvo odigrati ulogu koja mu je ponuđena. Osim toga, doktor Đorđe Roš je bio veoma bitna ličnost u našoj istoriji, tako da mi je to bio dodatan motiv da tumačim lik ovog izuzetnog čoveka.“

Da li volite da glumite u istorijskim serijama, koliki je to izazov za Vas kao glumca?

"Volim da igram istorijske uloge i uvek se smatram privilegovanim kad mi se ponudi istorijska ličnost, ako mi se uloga, scenario i projekat dopadaju, naravno. To glumcu daje i dodatnu odgovornost za lik koji tumači jer je postojao ili postoji.“

Potekli ste iz Kozarske Dubice, a stigli ste do Amerike i akademije na kojoj su diplomirali i jedan Al Pačino i Dastin Hofman. Može se reći da Vaš život liči na holivudski film?

"Ko zna!? Možda neko jednog dana uradi film na tu temu pod uslovom da pre toga odem sa ove divne planete i, naravno, da nešto uradim u svom životu pre toga (smeh). Da se uozbiljim... Ne znam za film, ali već duže vreme radim na stvaranju monodrame ’Who The Hell Is Jack Dimich?’ (Ko je dođavola Džek Dimič?) koja je bazirana na životu tog malog dečaka iz Dubice koji je otišao u Ameriku i postao glumac.“

Istina o srpskoj Mata Hari i zašto Veri nije smelo da se veruje

Vera Pešić

Vera Pešić

Život 27.11.2022. 12:00

Istina o srpskoj Mata Hari i zašto Veri nije smelo da se veruje

Tri puta ste bezuspešno pokušavali da upišete FDU u Beogradu. Kako se to desilo da ste lakše uspeli da postanete glumac u Holivudu nego u Srbiji?

"Nije bilo lakše. Imao sam samo malo više sreće da se nađem u jednom takvom moćnom gradu (Njujork) i ’padnem u ruke’ vrhunskim profesorima i pedagozima ’Li Strasberg instituta’ i da pod njihovom supervizijom naporno radim četiri godine kao student, da bih posle toga mogao da radim kao profesionalni glumac: Ana Strasberg, Majkl Margota, Dan Grimaldi, Irma Sandri, Lola Koen, Džordž Loros i Robert Kasl.“

Diplomirali ste u klasi Majkla Margote, šta ste sve naučili od ovog vrsnog glumca i pedagoga?

"Sve što je trebalo da se nauči i sve što je od mene tražio da naučim još od trenutka kad me je primio na svoju klasu 1997. godine na Li Strasberg institutu. Majkl Margota je bio mentor šest godina Džeku Nikolsonu i imao sam privilegiju da radim mnoge vežbe koje su njih dvojica radili dok se Nikolson spremao za neke od svojih uloga. Majkl je sada profesor na Rimskoj akademiji i mnogo toga dugujem, pre svih, njemu i njegovom pažljivom i upornom radu sa mnom sve četiri godine. Sve dok nisam diplomirao sa naslovnom ulogom u predstavi: ’Richard The Third’ (Ričard Treći).“

Kao mlad glumac igrali ste u više Čehovljevih drama. Kakvo je to bilo iskustvo za Vas?

"Ogromno. Radio sam na Li Strasberg institutu likove iz njegovih predstava: ’The Bear’ (Medved) i ’Ivanov’. Čehov je jedan od najznačajnijih dramskih pisaca od kojeg se kroz njegova dela može mnogo naučiti i u ovoj profesiji i o samom životu.“

Kako izgledaju kastinzi u Americi, može li glumac tamo da uspe ako nema svog agenta?

"Na kastinge idu svi osim onih koji su dobili direktne ponude za uloge. Konkurencija je ogromna. Nikad nisam imao protiv sebe manje od nekoliko stotina kolega koji, takođe, žele da se izbore za ulogu za koju sam i ja došao na kasting. Agent vas samo šalje na kastinge, a na vama je da se za tu ulogu izborite. Od preko 90 svojih uloga na filmu, televiziji i u teatru u dosadašnjoj karijeri za skoro sve sam morao da se izborim na kastinzima.“

U Americi ste igrali u predstavi "Emigranti“ u kojoj Vam je partner bio Žarko Laušević. Kakve Vas uspomene vezuju za taj period?

"Bila mi je čast i imao sam ogromno zadovoljstvo da sam sa kolegom Lauševićem radio osam meseci na probama i izvođenjima predstave ’Emigranti’ Slavomira Mrožeka, još od premijere u ’Linkoln centru’ u Njujorku pred više od 800 ljudi i na svim gostovanjima koja smo imali u Čikagu, Vašingtonu, Klivlendu i Bostonu. Mnogo sam naučio od njega radeći na svom liku u toj predstavi.“

Prvu glavnu ulogu imali ste u filmu "U ime sina“ koji je bio nominovan za Oskara. Da li su Vam time zapravo bila otvorena velika vrata za uspehe u Americi i Holivudu?

"To je bila moja prva glavna uloga (Pavle) i imao sam sreću da je film ’In The Name Of The Son’ (U ime sina) u produkciji AFI-ja (American Film Institute) pobedio na više od 20 međunarodnih filmskih festivala i da je bio nominovan za nagradu Američke akademije u kategoriji kratkog filma. Nisu mi se otvorila vrata, već su samo bila odškrinuta da bih ja mogao da ih dalje otvaram ulogama koje su usledile posle toga.“

"Vera" stiže i na male ekrane

RTS

RTS

Scena 12.01.2023. 13:05

"Vera" stiže i na male ekrane

Uspešno ste izvodili monodramu "Oj, živote“ po tekstu Josipa Pejakovića. Koliko je monodrama zahtevan format za glumca?

"Još uvek je sa zadovoljstvom izvodim jer je monodrama ’Oj, živote’ poštovanog kolege i prijatelja Josipa Pejakovića jedna od najboljih koja je napisana na našim prostorima. Monodrama je, sigurno, najteža forma za svakog glumca na sceni jer nemate nikog osim sebe i lika koji tumačite, a treba da držite pažnju publike sat vremena. Koliko ja uspevam u tome u monodrami ’Oj, živote’, prepuštam publici i kritici da sude o tome. Igrao sam je do sada u Njujorku, Los Anđelesu, Čikagu, Vašingtonu, Beogradu, Kozarskoj Dubici, Pirotu, Gradiški, a početkom maja me očekuju gostovanja u Banjaluci, Novom Sarajevu, Prijedoru, Skoplju, Han Pijesku i ponovo u Beogradu.“

Planirate li da se poput nekih svojih kolega oprobate i u režiji?

"Do sada sam samo režirao i adaptirao monodramu ’Oj, živote’.

A šta me čeka u budućnosti, to ćemo videti. Možda uskoro prihvatim da režiram jednu predstavu dole kod nas u regionu, ali dok se to ne desi (ako se desi) ne mogu da govorim o tome.“

Brinu li Vas aktuelna dešavanja u svetu, sukob u Ukrajini, da li smo na pragu globalne planetarne katastrofe?

"Naravno da sam zabrinut i da mi je žao kad god vidim da se negde dešavaju oružani sukobi na ovoj našoj divnoj planeti. Ne verujem da ćemo se suočiti sa ratom na globalnom nivou, ali se bojim da će ovaj rat u Ukrajini još dugo trajati (najmanje četiri godine) jer je i ovaj rat kao mnogi drugi dogovoren među svetskim moćnicima tj. onima koji profitiraju na ratu i na nesreći svih ljudi sa bilo koje strane koji su u ovom i u bilo kojem ratu samo žrtve. To se desilo i nama na prostorima bivše SFRJ ’90-ih godina prošlog veka, koji smo takođe bili žrtve svetskih i lokalnih moćnika gladnih profita i dominacije. Ljudska vrsta – i naša svest – nažalost, sporo uči kad god joj se svaki rat desi pa joj se ratovi stalno ponavljaju. Ili što bi rekao moj divni otac: ’Istorija nam se stalno ponavlja jer veoma malo ili skoro ništa ne naučimo od nje!’“