Vesti
26.12.2019. 11:12
Život
27.11.2022. 12:00
Vojislav Tufegdžić
Vera Pešić
Istina o srpskoj Mata Hari i zašto Veri nije smelo da se veruje
Samo 25 godina života bilo je dovoljno da Vera Pešić zasluži pamćenje i interesovanje, ove godine pretočene u film pod jednostavnim nazivom "Vera“, koji se odnedavno prikazuje u ovdašnjim bioskopima. Oni koji se u filmove razumeju u najvećoj meri ga ocenjuju pohvalno, ističući pre svega vredna glumačka ostvarenja i odlično oslikanu atmosferu Beograda i Srbije uoči Drugog svetskog rata.
Dok film tek razvija svoj život, uz najavu serije koju ćemo prema najavama moći da gledamo naredne godine, u realnom tumačenju dostupnih podataka iz biografije ove devojke, proglašene za najveću srpsku špijunku u istoriji, nemoguće je uočiti bilo kakvu konstantnost. Neku vrstu etičnosti ili ideološkog stava spram okruženja u kojem se našla, ili bolje rečeno u njega banula puna želja, ambicija i uzdignute glave, teško je uopšte pominjati. Kao ni istinske motive ponašanja i delovanja na osnovu kojih je stekla epitet "srpske Mata Hari“.
Beg od sirotinje
Nesporni podaci o Veri Pešić jesu da je rođena 1919. godine u Sijarinskoj Banji, potom rasla i školovala se u Leskovcu, te se sa svega 16 udala za policijskog pisara. Već tu su u nesaglasju pojedini podaci, mada preovlađujući kazuje da se na udaju odlučila zbog lošeg materijalnog stanja u koje je zapala njena porodica, iako joj je otac bio sreski načelnik. I za brak koji je potrajao svega dve godine informacije su drugačije. Prema prvoj, suprug joj je bio izvesni Mile Krčedinac, što je nekako prihvatljivije s obzirom na okruženje u kojem se nalazila, dok je prema drugoj njen suprug bio neimenovani Nemac. Kako god, lepa – današnjim rečnikom bi je opisali kao poželjnu, provokativnu i koketnu – promućurna i željna izdašnijeg života od onog koji se nudio u postojećim okolnostima, sa 19 godina se odlučila na odlazak u Beograd.
Po dolasku u glavni grad kratko vreme provela je radeći u firmi koja se bavila trgovinom, ali je ubrzo upoznala majora Slavka Radovića, oficira Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske. Ono malo podataka o njenom životu u tom periodu govori da je po Radovićevoj zamisli, koji je Verinu lepotu i privlačnost prepoznao kao idealan spoj za oblikovanje savršenog špijuna, upućena na kurs za obaveštajce. Učila je nemački, engleski i francuski, jezike koji su u predratnom periodu bili neophodni da bi se ušlo u krug špijuna koji su ordinirali Beogradom. Na obuci se upoznala i sa poverljivim dokumentima o njihovom delovanju, a da bi nadogradila svoju ženstvenost učila je tada moderne plesove koji će joj biti od značajne koristi.
Uoči upuštanja u svet špijunaže, od nadređenih je dobila zadatak da se ubaci u mrežu Britanaca, Francuza i posebno Nemaca koji su u Beogradu organizovali i Kulturni savez folksdojčera preko kojeg su naoružavali svoje ljude. Vera je postala redovan gost prestižnih zabava, hotela i restorana poput "Mažestika“, "Balkana“, "Dardanela“… Zbližila se sa diplomatama, uticajnim ljudima i predstavnicima inostranih kompanija skupljajući informacije i kujući planove. Uvek se, tako su bar tvrdili, prilikom upoznavanja predstavljala kao zaposlena u Generalštabu vojske, što je trebalo da predstavlja i mamac da pokušaju da je vrbuju kao dvostrukog agenta, nudeći joj novac, usluge i "prednosti“ u špijunskim nadmudrivanjima i trgovini podacima.
Nemoguće je proveriti izvor informacije, ali postoje sumnje da je već u to vreme Vera Pešić u tajnosti postala i član Komunističke partije Jugoslavije, odnosno da joj je to bio jedan od prvih dvostrukih zadataka po okončanju obaveštajnog kursa. Kasnije će se ispostaviti da je sa članovima KPJ zaista imala kontakte, ali ne i da li je uopšte bila naklonjena njihovoj ideologiji. S obzirom na stil života kojem se priklonila, poznanstva i lične emocije koje je ispoljavala, teško je pretpostaviti da je toj ulozi, sem praktičnog, pridavala drugačiji značaj.
Upoznavanje s glamurom
Samo godinu dana po dolasku u Beograd već je dobro upoznala britanskog majora Julijusa Hana, jednog od važnijih britanskih obaveštajaca u našem glavnom gradu, te Rišara Deperea, vođu francuskih agenata s kojim je, navodno, 1939. godine letovala u Marselju. Obojica su je, tvrdi se u zapisima čiju je autentičnost nemoguće potvrditi, bogato plaćali. Informacije koje je prikupljala redovno je podnosila jugoslovenskoj službi koja ju je poslu i naučila, dok ih je britanskim i francuskim, kasnije i nemačkim agentima, dostavljala selektivno.
Za ulazak u svet nemačkih agenata veliku pomoć joj je pružila Elizabet fon Maltzan, supruga nemačkog ambasadora, koja se i sama bavila špijunažom. Sa Lepom Lili, kako su nazivali Nemicu, često je posećivala noćne klubove i barove. Stupila je u vezu sa majorom Karlom Lotarom Krausom, šefom jednog od odeljenja Gestapoa u Beogradu, i uoči početka rata dobila direktnu ponudu da pristupi Gestapou i nemačkoj tajnoj službi. S Krausom stupa u ljubavnu vezu za koju se tvrdilo da nije bila tek uzgredna i površna.
Pred sam početak Drugog svetskog rata zbog saradnje s Nemcima izbačena je iz jugoslovenske službe, ubrzo je hapsi beogradska policija, muči je i ispituje pod optužbom za špijunažu. Navodno, na intervenciju Krausa i kneza Pavla, puštena je na slobodu. Vratila se u rodno mesto kod majke gde je i dočekala nemačku okupaciju. Kraus je ubrzo pronalazi i vraća u Beograd gde je dobila zadatak da radi na suzbijanju komunizma, ali i praćenju angažmana britanskih i francuskih misija u kontaktima s četnicima.
Period od naredne dve, tri godine, bar što se tiče dela koji se odnosi na Verin lični život, obiluje intrigama o ljubavnicima među kojima se navode i Nemci, i partizani i četnici. U oktobru 1941. gubi se svaki trag majoru Krausu, a Vera, navodno, završava u naručju generala Paula Badera. Sledeće godine dostavlja informacije Nemcima da četnici šuruju sa Britancima. Na osnovu njenih podataka uhvaćen je, mučen i streljan Milan Kalabić, žandarmerijski oficir, dobrovoljac u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde za zasluge u ratovima od 1917. do 1919. godine, otac kasnijeg četničkog komandanta Nikole Kalabića.
Vesti
26.12.2019. 11:12
ŠPIJUNI NA BALKANU: Tajni životi Apisa, Golubića, Tankosića...
Prikupljajući špijunske informacije na teritoriji Leskovca koji je dobro poznavala, Vera je 1943. stupila u kontakt sa Milivojem Perovićem, članom štaba partizanskog južnomoravskog odreda, inače svojim školskim prijateljem, kojeg je bezuspešno pokušavala da nagovori da pređe na stranu četnika. Koliko god Verina biografija bila filmski intrigantna, Perovićev životopis bi u najmanju ruku mogao da joj parira.
Naime, ovaj učesnik Narodnooslobodilačke borbe je nakon rata prvo angažovan u diplomatskoj službi kao savetnik ambasade Jugoslavije u Londonu, potom je bio potpredsednik veoma važne Reparacione komisije, pa direktor Uprave materijalnih rezervi, zatim državni sekretar za finansije i državni sekretar za pravosuđe Narodne Republike Srbije i na kraju urednik Radio Beograda. Sve državne funkcije napustio je 1958, iščlanio se iz Saveza komunista Jugoslavije i posvetio advokaturi i pisanju. Kao advokat stekao je veliki ugled, važio za jednog od najboljih jugoslovenskih advokata i bio branilac na nekim od najvećih sudskih procesa u zemlji. Učestvovao je i u sudskim procesima u inostranstvu, a posebno se istakao kao branilac novinara koji su krivično gonjeni. Preminuo je u Beogradu krajem 1975. i, bez obzira na ideološki zaokret i kasniji angažman, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana.
Slobodan pad
Vera se sastajala i sa drugim partizanskim vođama, među kojima je bio i Stojan Ljubić, predratni student prava, član komunističke partije od ’41. godine, koji je poginuo pred sam kraj ’43. kao komandant Četvrte srpske brigade u borbi protiv četnika kod Bojnika. Među prvim partizanskim borcima proglašen je za narodnog heroja.
Kada je u leto 1943. godine Vera došla u Gornju Jablanicu da prikupi podatke o delovanju stranih misija na ovom prostoru, lokalni četnici su je uhvatili u zamku i osudili je za saradnju sa komunistima i Gestapom. Međutim, zahvaljujući svojim vezama sa Nemcima i njihovim saradnicima u Srbiji, uspela je da izbegne streljački vod. Ipak je ostala među četnicima i približila se četničkom komandantu majoru Radoslavu Đuriću, što je izazvalo nezadovoljstvo među ostalim četnicima. Očekivano, Vera je "optužena“ da je postala Đurićeva ljubavnica i uticala na smenjivanje i postavljanje komandanata brigada i korpusa, povećavajući mržnju koju su prema njoj gajili pripadnici četničkog pokreta. Situacija je opisivana do te mere napetom da je u novembru 1943. general Draža Mihailović poslao depešu Đuriću da ukloni Pešićevu iz štaba, što je on bio prinuđen da učini. U narednih sedam meseci Vera je za Đurića radila na teritoriji Kosova i Metohije.
Spekulacije da je Đurić uveliko bio spreman da prebegne u redove partizana, pre svega zbog protivljenja bratoubilačkom ratu između četnika i partizana u Srbiji, pokazale su se tačnim kada je u maju 1944. godine prebegao u partizanske redove. Ubrzo je postavljen za partizanskog komandanta Južnomoravske divizije i učestvovao u razbijanju četničkih i ljotićevskih divizija u Jablanici i Toplici.
Za razliku od Đurićeve, sudbina Vere Pešić imala je tragičan završetak. Nakon što se posle boravka na Kosovu i Metohiji vratila u tadašnji Đurićev četnički štab negodovanje ostalih četnika preraslo je u prevrat. Postoji nekoliko opisa događaja koji su sledili, ali je završetak isti – Đurić je uspeo da utekne, dok su Vera i njena majka uhapšene i streljane 18. maja 1944. Legenda kaže da su poslednje Verine reči predstavljale molbu streljačkom stroju da joj "meci ne nagrde lice“.
Šturih i nepouzdanih podataka o Veri Pešić ostalo je neuporedivo više od onih koji bi se mogli prihvatiti kao pouzdani ili iole proverljivi. Njeni savremenici o tome nisu ostavili pisanog traga, niti su realno za to imali priliku. U ratnom okruženju, svetu špijuna i prevaranata, malo ko je bio spreman da se ozbiljno bavi biografijom mlade lepotice iz Leskovca i njenom neutoljivom potrebom da sebi priušti život koji je podrazumevao nezamisliv rizik.
Vesti
30.06.2021. 06:00
Enigma Mustafa Golubić
Ostalo je, s preterivanjem ili ne, upamćeno da je Vera Pešić bila u stanju da odlučuje o životima uhapšenika u logorima Banjica, Jajinci, Sajmište… O tome da li bi trebalo da budu likvidirani ili oslobođeni. Veruje se da je veliki broj komunista iz zarobljeništva pušten zahvaljujući upravo Veri Pešić, da je samo iz zatvora u Leskovcu 1943. izvukla 120 komunista na osnovu toga što je tvrdila da su "oklevetani da su saradnici partizana“.
S druge strane, opstale su i tvrdnje da je, zbog neke lične osvete u čije korene je teško pronići, Vera učinila da "hiljade nacionalista i četnika budu ubijeni“ praktično po njenom nalogu.
Ukoliko se išta navedeno o Veri Pešić može smatrati nagađanjem, naslućivanjem, tačnim ili poluistinitim, onda se tako može prihvatiti i uveravanje da su zbog rada za više tajnih službi Britanci, očigledno najviše uvređeni zbog nipodaštavanja svoje službe, pred kraj rata njenu glavu ucenili na ogromnu sumu novca.
Komentari
