INTERVJU FEĐA STOJANOVIĆ: Najveći izazov je opstati neoštećen

INTERVJU FEĐA STOJANOVIĆ: Najveći izazov je opstati neoštećen


“Hoću, radićemo intervju, samo ne danas. Moram da stignem na probu pre zakazanog vremena, nisam dugo igrao ovaj komad pa moram da se podsetim, i moram malo više da se pripremim. Ali sigurno ćemo nešto uraditi, znate, spremam se i na put zbog snimanja.” Posle toliko uloga pred kamerama i na pozorišnim daskama, Feđa Stojanović se i dalje ne priprema rutinski za predstavu. Još od onih dana kada je zahvaljujući Zoranu Radmiloviću shvatio da je on sigurno jedan od onih koji će kad-tad dobiti šansu. A shvatiti ozbiljno šansu je početak glumačkog puta, ali i stalno dokazivanje da si je zaslužio. I tako decenijama.

Prvi angažman u Ateljeu 212 dobili ste 1973. godine, nastavili ste da igrate i posle odlaska u penziju. Koje uloge su obeležile Vaše godine u ovom pozorištu, a koju ste želeli a nikada je niste dobili?
“Imao sam sreće da uđem u Atelje 212 još kao student. To je bila moja velika želja koja mi se, na moju sreću, ispunila. U tom pozorištu sam ostao sve do penzije, mada sam igrao kao gost i u svim drugim pozorištima. Atelje je bila moja prva i poslednja ljubav. Odigrao sam veliki broj uloga. Na početku nije bilo baš tako sjajno. Igrao sam male i nezapažene uloge. Počeo sam da sumnjam da li sam odabrao pravu profesiju. Bilo je onih koji me nisu podržavali. Neki iz moje generacije su već igrali velike uloge, pojavljivali se u serijama, a ja ništa.
Sećam se da sam se požalio Zoranu Radmiloviću, a on mi je rekao: “Ova zemlja je mala, nema baš tako puno talentovanih, ako vrediš, kad-tad će ti se otvoriti”. To mi je mnogo značilo. Počeo sam da verujem da mogu i da sam baš ja jedan od tih koji imaju šanse. I krenule su uloge: “Noć tribada”, “Kosančićev venac”, “Smešne priče”, “Silvija”, “Iza kulisa”, “Hamlet u podrumu”, “Parovi”, “Kamen za pod glavu”…
Ima toga puno. Krenuli su i filmovi i TV serije. Bilo je tu dobrih i manje dobrih uloga, ali svaka od njih mi je nešto značila. Prestao sam da mislim da li se to nekome dopada. Trudio sam se da uradim najbolje što mogu. Želeo sam da igram Čehova, ali, nažalost, ta želja mi se nije ispunila. Pa dobro, možda će mi se ispuniti. Mlad sam ja, ko rosa u podne…”

Povezane vesti – Koliko košta biti slavan na Stazi slavnih 

U koliko predstava sada igrate, snimate li neku seriju?
“Igram dve predstave u JDP-u, jednu u Beogradskom dramskom i jednu u Zvezdara teatru. Završio sam seriju “Istine i laži”, trenutno snimam slovenački film “Marko”, a čeka me i jedan naš film ako bude bilo para. Toliko od mene za sada.”

Nakon 64 televizijske i filmske uloge, šta je izazov?
“Najveći izazov je opstati neoštećen u ovoj džungli.”

Ima li uopšte na televiziji i filmu dovoljno uloga za Vašu generaciju, da li neke odbijate?
“Osim na početku karijere, kasnije sam uvek imao dovoljno ponuda i posla tako da nisam imao problema. Odbijao sam ponude koje sam doživljavao kao poniženje.”

Šta zamerate sadašnjoj pozorišnoj sceni?
“Zameram nedostatak hrabrosti i kreativnosti. Mislim da su se neki ljudi ustoličili na pozicijama i godinama se ponavljaju i ne nude ništa novo. Osim časnih izuzetaka, Srbija nema, na primer, jednog Olivera Frljića.”

INTERVJU VESNA ŠOUC: Ovo je vreme zavodljive površnosti

Da li i dalje ne volite premijere?
“Premijere nisam nikad voleo i ne mogu ih zavoleti jer nose jednu nepotrebnu tenziju i pritisak. I ne mogu da podnesem nedobronamerno lupetanje.”

Na kojoj ulozi zavidite Džeku Nikolsonu koji je Vaš omiljeni glumac?
“Ne zavidim nikome, ali najviše volim njegovu ulogu u filmu “Dobro da bolje ne može biti”. On je moj omiljeni glumac za sva vremena. Uspeva da igra na ivici noža i da spoji i komično i dramski u nekoliko slojeva.”

Gajev iz “Višnjika” je lik sa kojim se, kako ste jednom rekli, identifikujete. Da li biste želeli da igrate Don Kihota ili mislite da ste u životu dovoljno jurišali na vetrenjače?
“Gajev je moja nedosanjana uloga, ali odavno sam se pomirio da se mnogi snovi ne ostvaruju. Don Kihota ne bih želeo da igram jer ima likova koji su lepi za čitanje, ali nisu za pozorište. Jedan pametan čovek je rekao: “Da je pisac želeo da napiše dramu, on bi je napisao, ali nije, napisao je roman”. U životu nikad nisam podilazio autoritetima, niti su me impresionirali bogatstvo i moć. Često sam “piškio uz vetar” na svoju štetu i nije mi žao. Možda sam imao manje koristi, ali nisam nikome dužan. Spavam mirno i mogu da se probudim bez budilnika.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar