Scena
08.06.2020. 18:54
Nebojša Jevrić

INTERVJU ILEANA URSU: Čuvajući kuću, čuvamo budućnost koja je samo nama nepoznata

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Zapravo, majstorstvo je naći nešto lepo i prihvatiti, kao ličnost, ono što unutrašnje oko vidi. Ali to je ono što poznajem i što čini da moj svet izgleda ovako - kaže Ileana Ursu, pesnikinja koja piše u svom domu daleko od reflektora posvađane književne čaršije. Mudrost sa kojom odgovara na nimalo teška pitanja - osvaja. Nju prosto ne možete ne voleti. Ili bolje, morate biti mnogo loš i čovek i pisac da je ne volite.

Kritičari Vas smatraju jedinstvenom pesnikinjom, čije su pesme do danas dostigle  najviši estetski nivo srpske i rumunske poezije u Srbiji.

"Ja sam glas, a književni kritičari (koje jako cenim) tumači su glasa. Drugačija sam, možda, jer je sav moj život (što će reći moj svet) drugačiji. Ili bar ja taj život (i svet) gledam iz drugog (mog) ugla. I mislim da se to odnosi na sve glasove, jer svaki ima svoj ugao. Naravno, tu ne računam one glasiće koji svesno (i pomoću rečnika i dnevnih novina, iliti modernih zahteva) pokušavaju da se pokažu kao stvaraoci. A budimo iskreni, takvih je jako mnogo. Razlikujem se i po tome što se napajam sa dva izvora – i rumunske i srpske kulture. Ali koliko je to prednost, a koliko otežavajuća okolnost ostaje da kaže vreme - vrhovni sudija.“

Bez deklarisanog estetskog programa ili svesti o pripadnosti nekoj književnoj grupi, Vi oscilirate između književne paradigme sedamdesetih i osamdesetih godina.

„Pisac je odgovoran samo sebi, on zapisuje, nema okvire, ne uklapa se. Nema zadatih tema i okvira. Sam stvara kule od reči i jedino njima je omeđen. Pripadnost grupi procenjuju i određuju tumači glasova sa početka ove priče. Oni su ti koji stvaranjem estetskih programa i književnih grupa pokušavaju da jasnije odrede ono što glas kaže. To je već nauka sa modelima i odrednicama koje su joj svojstvene. Za mene, gospodar reči nije vezan za vreme već za mesto. A pod mestom ne mislim samo na geografsku odrednicu. Za stvaraoca vreme ne postoji, dok je za tumače književnog dela vreme jedna od bitnijih odrednica. Ali kad već pominjemo pripadnost, ja bih o tome iz drugog ugla. Kojoj književnosti pripada ono što ja pišem? Ono što pišu moje kolege, pripadnici nacionalnih manjina? Mi smo svi većinom bilingvalci i pišemo na oba jezika. Ne pripadamo srpskoj književnosti jer pišemo na maternjem jeziku, ali ne pripadamo ni književnosti zemlje maternjeg jezika jer nismo tamo.

Gde je to što se piše na jezicima nacionalnih manjina? Je l’ to neko ima pravo da zove manjinskom književnošću? Pa tu su imena i dela pred kojima staje dah! O toj pripadnosti niko nije spreman da govori. Previše smo okupirani ličnim pa ne bismo da dirnemo u nešto što zahteva istraživanja, što je skoro kao diranje u osinjak. Književnost jeste stvaralaštvo, ali i oblast o kojoj treba da se razgovara. Književnost nije zabava i opuštanje kako hoće da je predstave (čak i o većem delu stvaralačke kulture ako nije zabavljačko ne govori se). Književnost je elitizam u najboljem smislu reči. Ja je tako osećam, živim i prihvatam. Kada će se neko setiti da pisci nisu ljudi koji nemaju ili neće nešto drugo da rade već da su oni koji udaraju temelje identitetu. A ona priča ’narodu dajemo ono što voli’ u najmanju ruku je vređanje inteligencije. Pa ne može se voleti nešto što se ne poznaje. Ako ceo vek jedemo pasulj, da li ćemo naprasno zavoleti školjke? O tome treba razmisliti.“

Povezane vesti - INTERVJU MILAN NENADIĆ: Kako u debelo uvo zabosti pesničku reč

U Vašoj poeziji otkrivamo lirski univerzum lišen liričnosti života i egzistencijalno impresivan poetski diskurs.

„Bilo je mnogo trenutaka koji su bili čista poezija, a koji se nisu odenuli u reči. Nisu postali pesma. U mom slučaju pesma sama čak bira jezik na kom će biti napisana. Nema proračuna. Stih zavisi od disanja. Koliki ti je udah, toliko možeš dati. A možemo dati samo ono što sami nosimo, osećamo, koliko smo zahvatali iz izvora i doneli do ušća. Piščeva misija je da bude savremenik svom vremenu, da ga beleži sredstvima koja su mu data - rečima. Slike koje rečima boji se razlikuju, ali suština je ista.“

Mesto gde se pesnikinja oseća mirno i ispunjeno je kuća, koja joj je centar sveta.

„Utočište je cilj svakog bića. Toplo mesto gde se osećate zaštićenim. To je mesto koje zamenjuje ceo svet i koje je, istovremeno, ceo svet. Ja to mesto zovem kuća. U svakom smislu. I ako bih birala sve moguće destinacije, opet bi kuća, moja kuća, bila konačni izbor. (Setimo se roda i lastavica koje pamte svoje gnezdo posle dugog putovanja u toplije krajeve.) Kuća nisu zidovi i stvari u njoj. To je posebno mesto gde je mislima široko. Tu su sve uspomene, jedino blago koje čovek zapravo ima. Sve ostalo sklono je raspadu i nestajanju. Zato i verujem da dok mislimo i gradimo i čuvamo svoju kuću, činimo nešto dobro na očuvanju svega što nas okružuje, svega što čini ovaj svet u kojem gostujemo. Čuvajući kuću, čuvamo budućnost koja je samo nama nepoznata. Tako pravimo vezu između onog što je bilo (što znamo) i onog što će biti (što ne znamo). Prihvatam sebe kao jednu kariku u tom lancu života. I dobro mi je dok mislim tako.“

U Vašim pesmama dominira svakodnevna stvarnost i sudbina ljudskog bića na pragu trećeg milenijuma.

„Ja samo beležim ono što mi svakodnevica nudi na svojoj trpezi. Nije to uvek ugodno i prijatno. Zapravo, majstorstvo je naći nešto lepo i prihvatiti, kao ličnost, ono što unutrašnje oko vidi. Ali to je ono što poznajem i što čini da moj svet izgleda ovako. Postoji razlika između onog što pesnik u meni vidi i ono što bih ja, kao čovek, izgovorila. Istorija književnosti beleži buntovnost u delu dok je privatno stvaralac bio tih u stvarnom životu. Ja sam se, vremenom, naučila strpljenju. Verujem da strpljenje jeste spas. Danas svi bi nešto i to odmah. Sa jednom sklepanom knjigom hrabro sebe smatraju piscima. To važi i za druge oblasti. Ne može i ne sme tako.

Poezija mora da se čita polako i strpljivo. Kao što sve što se gradi mora polako i strpljivo. Samo u snu preletimo milenijume. A san je varka i kratko traje. Zbog toga se divim vinogradarima. Oni su shvatili šta je strpljenje. Najgore je što mnogi veruju da su uspeli ako skupe prolazna blaga i svoje ime upisuju na zidnim novinama dana. A upravo takvi nam se nameću kao reperi za život i kao uzori za našu decu. Ja zapisujem jer sam ubeđena da će doći dan kad samo tako možemo da dokažemo postojanje i samo tako iznudimo opravdanje za svoje bivstvovanje. Dosta mi je tih što sve znaju a nisu uspeli da promisle i sopstveni život. Sve češće se pokazuje da su pisci bili u pravu, kao Andrić, i oni koji su znali da u teška vremena pametni zaćute a oni drugi vode glavnu reč. Ali isto tako su znali da je sve prolazno. Zato se uzdam u našu decu koja će umeti da sačuvaju zdravo tkivo i da čitaju znake koje mi sada ostavljamo.“

Iza svega se otkriva senzualni, raspojasani, stihijski Eros, nemiri i neprekidna potraga.

„Čovek je senzualno biće. Eros i Tanatos su isprepleteni. U svakom ima i deo drugog. Traganje je deo našeg načina živovanja. Vera je ono što nas osnaži da u tom traganju ne izgubimo put. Da ipak stignem do svog utočišta. Vreme nam menja nemire i pomera snagu Erosa praveći više mesta za njegovog brata Tanatosa. To mi, ljudi, zovemo prolaznost. Kod pesnika ta prolaznost se očituje u bojama reči koje koristi da izrazi osećanja. Da ostavi trag. Nadam se samo da naši tragovi neće dopasti do nekog ko ne ume da ih čita, ko će to meriti količinom ili izvikanošću. A to je moguće jer smo svedoci da su tragovi nekih prethodnika baš tako tumačeni, a mi koji znamo snagu tih tragova nemamo mesto gde glasno to možemo iskazati. Književnost nije posao za koji se dobija materijalna nadoknada. A poezija je i iznad i izvan toga.“

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN STOJANOVIĆ: Intuicija je emocija koja peva

Biti pesnik i biti žena pesnik, nije li to previše za jedan život?

„Prvo da razjasnimo: ne postoji žena pesnik ili muškarac pesnik. Postoji pesnik. To ili jesi ili nisi. To se ne može postati školovanjem, željom, kupovinom, nasledstvom. I kad pesnika budemo tako shvatili, onda ćemo ga čitati, a ne raspravljati o osobi (i njenim osobenostima) koja zapisuje. Nema ženskog pisma sem ako pod tim ne podrazumevamo da ih zapisuje osoba ženskog roda. Ako pod tim podrazumevamo način pisanja, onda smo u problemu. Jer vrednovanje književnog dela nema nikakve veze sa osobom koja ga je pisala. Čak mislim da pri vrednovanju dela treba (na tren) zaboraviti ime autora. Treba se predati delu, a ne praviti vezu između dela i imena i roda autora. Virdžinija Vulf i Ahmatova i Desanka i Vesna Parun nisu žene pesnici. One su pesnici.

Na ovaj drugi deo pitanja daću jednostavan odgovor: svakom čoveku je dato koliko može poneti. Zato i narodna ’ne daj Bože koliko se može trpeti’. Znači da nije ni teško ni lako već po meri snage duha. A to da li sam imala poteškoća, jesam, mnoge su se prepreke pojavile, ali sam se odbranila pisanjem, tiho, sama. I ne žalim se i nije mi žao. Verujem da sam uspela čim ’imam ime i kuću’. Čim mogu da kažem da nisam svesno nikad nikog uvredila i povredila. Nosila sam svoj krst i hvala za dane koje pamtim i dane koje dolaze. Znam da će još biti ’čaša meda i čaša žuči’, ali spremna sam, naoružana rečima i iskustvom.“

Kao znalac srpske i rumunske poezije, puno prevodite.

„Naučila sam da čitam sa razumevanjem i imam bogatstvo poznavanja dva jezika (ne kao strana, već izvorno, kao podjednako maternja) pa mogu da čitam u originalu. Davno, još sedamdesetih, postala sam svesna da nemam pravo da to bogatstvo zadržim samo za sebe. Da sam dužna da pomognem da i drugi okuse plodove drugog jezika iako ga ne poznaju. Tako je počela ’bolest’ prevođenja. A ko se inficira ovom bolešću, treba da zna da će to biti trajno. Tu nema prestanka i odustajanja. Prevela sam mnogo pesnika koji su meni značili, prevodim i prozu, pokušavam da približim dve književnosti, da otvaram vrata koja se zovu nepoznavanje jezika. Čudno je to što se prevodilaštvo, naročito književno prevodilaštvo jako malo vrednuje. I što se prevodioci stidljivo promovišu. Ali bitno je da se prave dobri prevodi. Jer loš prevod je šteta za dve strane: i za original i za kulturu u koju ga donosite.

Povezane vesti - INTERVJU BRATISLAV MILANOVIĆ: Na prozoru vremena

Pitanje šta se prevodi je od posebnog značaja i o tome se isto može razgovarati. A i pitanje odgajanja mladih prevodilaca je goruće. Čudno je to da za neke jezike koji su nam skoro domaći mi i nemamo prevodilaca. Treba samo sagledati ovaj problem i preduzeti nešto. Na primer, imamo prevodilaca za engleski, a za rumunski, slovački, rusinski... nema. Zašto kad u Novom Sadu imamo katedre za jezik i književnost na ovim jezicima. S lakoćom može da se organizuje prevodilački smer. A da ne pominjem da nemamo prevodioce na jezike kao, na primer, s rumunskog na mađarski ili neka druga kombinacija. A ovi jezici žive zajedno na ovim prostorima. Jasno je da nam je engleski bitan, ali nije jedini. A neki jezici sa kojima se susrećemo svaki dan su nam strani. I manje bitni?! Ima tu mnogo toga što bi trebalo da se promisli i nađe rešenje koje, vidi čuda, ne zahteva materijalna ulaganja. Jer nam je izgovor za nečinjenje da se nema materijalnih sredstava.

Prevodila sam velike pesnike: Emineskua (sa Milanom Nenadićem), Dineskua, Ileanu Malančoju, Anu Blandijanu... U poslednjim godinama posebno ističem prevode dela Mirče Kartareskua, koji je ove godine nominovan za Nobelovu nagradu. Ima velikih pisaca, ima izuzetnih dela koja treba prevesti. Radiću to dok je moguće i sigurno da neću stići da prevodim sve što mislim da bi bilo vredno prevesti. Ali zato ću nastaviti da govorim o neophodnosti ’inficiranja’ mladih virusom prevodilaštva. Ponosna sam na nekoliko mladih imena u prevodilaštvu koje sam uspela da navedem da prevode (i postali su vrsni prevodioci) ne razmišljajući o značaju koji se pridaje književnim prevodiocima i još manje o materijalnoj nadoknadi.“

Neke rumunske pesnike Srbi su doživljavali kao svoje.

„Pesma nije omeđena nikakvim ljudskim granicama. Ona ne poznaje geopolitičke barijere. Ona jeste. I ako se pretoči u drugi jezik, ona nastavi da živi jer ne pripada samo određenoj grupi. Pesnici pripadaju svima koji ih čitaju. Baš njima se obraćaju. Zato su nam i neki rumunski pesnici bliski jer su nam njihove poruke lake za dešifrovanje, jer smo isti u istom svetu, pod istim nebom. A ima pesnika i u jednom i u drugom narodu koji su čak međusobno sličniji neko pesnici iz istog naroda međusobno. I ta bliskost nije samo iz naših dana. Istorija književnosti beleži takvu bliskost od davnina. A i ako ćemo pošteno, šta je za veliko delo sto godina. Tren. Ne postoji veliko delo koje nije u duhu vremena. Velika dela su van vremena. To upućeni znaju. A priučeni to ne razumeju. Šteta što se priučeni pitaju.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
1°C
09.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve