Scena
14.02.2021. 14:01
Nebojša Jevrić

INTERVJU BRATISLAV MILANOVIĆ: Na prozoru vremena

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Tada se, u osmoj deceniji prošlog veka, veoma polagalo na kulturu. Naročito na kulturu mladih. Bilo je to vreme neposredno posle studentskih demonstracija. Posleratna bebi-bum generacija je ulazila u svoje dvadesete i tražila je sebi prostora, a to je činila na sav glas, svuda: u književnosti, pozorištu, slikarstvu, filmu, multimedijalnim performansima... - kaže pesnik Bratislav Milanović.

Dobitnik mnogobrojnih nagrada i nacionalne penzije, autor prekretničke knjige „Jelen u prozoru“, dugo godina kao novinar i urednik na radiju ugošćavao je najbolje srpske pesnike.

Svi su počeli sa pesmama. Vi sa prozom. Sinan Gudžević ima pesmu "Sećam se svog prvog romana, "Davanje krvi" i njegovog svečanog spaljivanja. Ko je tada i slutiti mogao da krv treba davati kap po kap. A onda su potekle pesme koje još traju.

"Iz biblioteke podružnice Avramica, rudarske kolonije u blizini Zaječara, u kojoj smo tada živeli, uzeo sam pustolovni roman za decu Džeka Londona ’Begunac’. Pošto je bilo leto, raspust, tu knjigu sam po čitav dan vukao sa sobom i čitao je po raznim ćoškovima. Najviše sam voleo da uzmem ćebe i odem na rub šume, iznad kuće, i odatle, prateći glavnog junaka, zaplovim južnim morima. Ta avantura je trajala jedno mesec dana, koliko mi je trebalo da pročitam knjigu.

Onda sam dobio strašan poriv: uzeo sam šamlicu, hoklicu i jednu staru neispisanu svesku, zatvorio se u jednu šupicu pored kuće i tu počeo da pišem neku svoju pustolovnu priču. Izdržao sam tri rečenice i onda je moja ambicija popustila, zatim sasvim splasnula, pa na kraju izbledela. Fijasko. Ali, to pamtim kao svoje fatalno opredeljenje za posao koji sada, u ovim godinama, ne ceni više niko, mada je meni obezbedio pristojan život.“

Pojavili ste se u srpskoj poeziji kao veoma mladi i vrlo brzo ste bili prihvaćeni. Zar Vam se ne čini da je to išlo odveć lako? Prihvatili su Vas stariji pisci i pesnici, što je bilo i te kako važno. Kao da ste rođeni pod srećnom zvezdom.

"Iz ove perspektive gledano, kada se svo ono međuvreme između događaja sažme, izgleda tako. Ali tako nije bilo. Na tom putu je bilo i saplitanja i posrnuća i padova i gorkih razočaranja, ali nikad odustajanja. Ono što nije bilo dobro – bacao sam i počinjao ponovo, uporno, kao mrav koji tegli veliki teret... Prvu pesmu objavio sam u listu ’Student’ kada mi je bilo nepunih osamnaest godina. Objavljivao sam i ranije po dečjim i lokalnim novinama, ali tu pesmu u ’Studentu’ računam za svoj pravi književni početak. Posle sam objavio u univerzitetskom časopisu ’Vidici’, onda su počeli da me zovu na književne večeri u Dom omladine, u Studentski kulturni centar... Zatim je došla ’Književna reč’ i Književna omladina Srbije, ’Polja’...

Povezane vesti - INTERVJU MILKO GRBOVIĆ: Ptice u kavezu misle da je letenje bolest

Ništa se ja nisam razlikovao od svojih drugova: Draginje Urošević, Radomira Glušca, Milana Lalića, Ljubice Miletić, Duška Novakovića, Slobodana Zubanovića, Raše Livade, Radmile Lazić, Novice Tadića, Duška M. Petrovića... Oni koji su vodili društvo znali su da će, ako ne ulažu tu – pući na drugoj strani. Probali su da stave to pod ideološku, partijsku kapu, ali mladost je neukrotiva, raskuštravljena i neprestano se otima... Malo, malo, pa se na raznim forumima i tribinama govorilo o kulturi mladih, o njenim dometima i potrebama. Vrhunski ideal bilo je znanje... I kritički duh, kritičko mišljenje.

U raznim salama, na književnim večerima, bilo je publike. Mladi ljudi nisu izlazili u kafiće već su se skupljali u Domu omladine, Studentskom kulturnom centru, po studentskim domovima gde je dolazila i nestudentska omladina... Tada nije bilo važno da li si fensi, već šta si pročitao, da li si video novi film, novu predstavu, da li pišeš, slikaš ili glumiš u jednom od dvadesetak amaterskih pozorišta... Svi su se oblačili u slične krpice: farmerice, džemperi, majice. Neki su nosili brukserice, ali to je bila retkost.

U isto vreme, na književnoj sceni postojale su petnaestodnevne ’Književne novine’, mesečni časopisi ’Književnost’, ’Savremenik’, ’Delo’, samo u Beogradu, pa ’Matica srpska’, ’Bagdala’, ’Gradina’, ’Stvaranje’, ’Dometi’, ’Ulaznica’...

Bio sam ponosan kada su mi, dvadestjednogodišnjaku, ’Književne novine’, koje je vodio Dragan M. Jeremić, objavile stubac pesama. ’Književne novine’ nisu imale nikakvu rubriku za mlade. Ravnopravnost je bila zagarantovana. Nije to nikakva ’srećna zvezda’ – vreme je bilo drukčije.“

Čini se da je tada književna kritika pažljivo pratila poeziju i isticala svaku dobro napisanu knjigu...

„Kritika je imala ogromnu ulogu u afirmaciji poezije. Svi časopisi i listovi koje sam pomenuo pažljivo su pratili književnu produkciju. U to vreme pesnici nisu naručivali književnim kritičarima tekstove o svojim knjigama, već su gorljivo iščekivali ko će pisati o njihovim knjigama i kako. Naručivanje tekstova kritičarima, za pare naravno, tekovina je poslednje decenije 20. veka i generacije koja je dokazala svoju pragmatičnost i u tome i u političkom ocrnjivanju svojih prethodnika...

Nije bilo značajnijeg lista a da nije imao stranice za kulturu i prikaze aktuelnih knjiga na njima. List ’Politika’ je imao dva podlistka, sa više stranica, u kojima se pisalo o knjigama. Najpre u ’Svetu knjige’ četvrtkom, a potom u ’Kulturnom dodatku’ subotom. A zatim ’Politika Ekspres’, ’Borba’, ’Novosti’, novosadski ’Dnevnik’, niške ’Narodne novine’, kraljevački ’Oktobar’ i da ne nabrajam dalje. Ničeg od toga danas nema. Ne samo da nema književnih rubrika u novinama, ili su se istanjile, već nema ni nekih listova koje sam pomenuo. Književnost nije potrebna. Niti kultura. U budžet Republike Srbije izdvaja se sramno malo za kulturu, a od toga još sramnije malo za književnost.

Ispada da ovde pravim apologiju jednog prošlog vremena. Komunističkog. Ne. Bilo je tada zabranjivanja knjiga, filmova, izložbi, pozorišnih predstava. Partija je proizvodila skandale čim bi neko kritički zagrebao po interesima vladajuće birokratije. Neki ljudi su napipali i zatvor. Sa Filozofskog fakulteta su izbačeni profesori koji su kritikovali aktuelno društvo, hapšeni su studenti koji su organizovali slobodne filozofske kružoke na kojima se kritički pričalo o vladajućem komunizmu.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Bratislav Milanović

Bilo je dovoljno da neki mali partijski štreber pronađe u javnom kulturnom delanju nešto ’protiv našega društva’ i podizala se prašina. Partija je počinjala da oštri zube... Pritisaka partije je bilo sa svih strana, ali, u intelektualnoj masi, duh kritičkog mišljenja se širio... Partija je popuštala, ali nije zbog toga manje ulagala u kulturu. Ona je to činila da bi širila partijski duh, ali što je više pritiskala, otpor se povećavao. Prednjačili su pisci...

Posao kritičara je bio da istaknu umetničke i misaone kvalitete knjige i da tako tumačenje umetničkih dela otmu iz kandži ideoloških mehanizama koje je organizovala i podmazivala partija. Svako je imao svoj tim.“

A gde je tu bilo mesto za poeziju?

„To je i vreme kritičke poezije koju je, prema mom mišljenju, inicirao Branko Miljković u svojoj pesmi ’Za moj dvadeset sedmi rođendan’. Setite se kako počinje: ’Za prijatelje proglasio sam hulje’... Mlađi pesnici su taj kritički stav prema svetu oko sebe imali ugrađen u svoju poetiku već u prvim pesmama: Rajko Petrov Nogo u knjizi ’Zimomora’, Raša Livada u poemi ’Horoskop’, Novica Tadić u svim svojim pesmama od početka. U mojoj knjizi ’Jelen u prozoru’ noseći ciklus ima naslov ’Zapisi o progoniteljima’... Bili smo, kako je jednom prilikom kazao nesrećni Blagoje Jastrebić za Livadu i mene, u felšu u odnosu na stvarnost... Takva je bila skoro čitava generacija mladih pisaca toga doba.“

Ipak ste vrlo mladi ušli u redakciju „Književnih novina“...

„Bila je to, zasigurno, najmlađa redakcija ’Književnih novina’ od njihovog osnivanja. Glavni i odgovorni urednik Milisav Savić imao je 35 godina. Najmlađa je bila Biljana Jovanović koja je imala 26, 27. Ja sam imao dvadeset devet...

Napravili smo preokret u uređivanju novina. Okupili smo celu aktuelnu jugoslovensku kulturnu elitu. Pored književnih priloga, ’Književne novine’ su objavljivale i kritičke stavove o kulturnim i društvenim prilikama... Ono što nije smelo da se objavi u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu – mi smo objavljivali... I tu je bilo trzavica, rasprava sa savetom redakcije, podmetačina i denuncijacija partijskih činovnika. Ali, izdržalo se... Pisce nismo delili na stare i mlade, već na dobre i loše...

Povezane vesti - INTERVJU NENAD STANKOVIĆ: Boje radosne misli

Naši saradnici bili su pisci koji su bili uveliko etablirane književne veličine, ali i oni koji su tek počinjali. Sećam se, kao urednik za poeziju objavio sam pesme Gordane Stošić iz njene kasnije zbirke ’Drhtulja’... Bila je to erotska poezija pisana sa dna ženskog bića. Za to vreme to je bilo skandalozno. Kada je knjiga izašla, ona je imala strašne probleme u školi u kojoj je bila profesor engleskog... Sve u ime zaštite omladine. A đaci su je voleli!“

Sada ste glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“. Kako se sada nosite sa problemima?

„Kada sam prošlog proleća izabran za glavnog i odgovornog urednika ’Književnih novina’, Milovan Vitezović, predsednik Udruženja književnika Srbije koje je izdavač lista, rekao mi je: ’Nikad ti se neću mešati u uređivanje novina, niti ću te pitati zašto si ovo objavio, a ovo nisi’. I za sada je doista tako. Imam ja druge probleme sa ’Književnim novinama’. Ministarstvo za kulturu i informisanje pomaže sumom koja bi, u normalnim prilikama, bila dovoljna za dva broja.

Moramo da se odreknemo honorara da bismo mogli da štampamo još koji broj. Pisci su odavno pristali da im niko ništa ne plaća, samo da bi objavili koji redak od onoga što rade i da se ne bi ugasila čitava jedna umetnost. U vremenima o kojima sam vam govorio maločas, za objavljivanje u novinama su se plaćali solidni honorari. Moglo je i bolje, ali neki produktivniji pisci su od toga mogli da žive. I ja sam jedno dve godine živeo od honorara u raznim listovima i Radio Beogradu. Te pare je obezbeđivalo društvo oporezujući šund u izdavaštvu i muzici. A onda je mlaz na toj slavini, sa kojeg se niko nije baš dobrano napio, počeo da se tanji. Istanjio se toliko da danas i ne kaplje.

To dovoljno govori o stavu današnjeg društva prema kulturi. Verujem da iz bednog budžeta koji pripada Ministarstvu i nije moguće izdvojiti više, jer više nije izdvojila ni država u celini. Doduše, otkako znam, država se prema najstarijem našem književnom listu odnosila maćehinski. Majka mu nije bila nikad.“

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Bratislav Milanović

Kakva je danas književna kritika u ovoj poplavi svakojakih, a ponajviše diletantskih izdanja?

„Takva je i kritika – diletantska. Visoko rangirani, obrazovani književni kritičari održavaju, naravno, visok nivo kritike, to nije sporno. Ali njih je malo i nisu u stanju da isprate čitavu godišnju produkciju, a i kako bi? Novoj vladajućoj klasi, neoliberalima koji se skrivaju pod maskom nacionalizma, književnost nije potrebna. Niti kultura. Iz budžeta Republike Srbije izdvaja se sramno malo za kulturu, a od toga još sramnije za književnost.

Nadobudni roditelji od svoje nadarene dece žele da naprave novog Remboa, pa mališani, ni krivi ni dužni, dobiju svoju knjižicu još kao osnovci... To sve, naravno, ne prolazi nikakvu selekciju, a niko nema volje ni strpljenja, a i za koje pare i čije babe zdravlje, da trijeriše tu hiperprodukciju. Provereni kritičari se oslanjaju na proverene vrednosti i ponekog novog pisca koji je baš izašao na glas.

Povezane vesti - INTERVJU NEBOJŠA SAVOVIĆ NES: Moja kamena misija

Jedini pouzdani izdavači poezije se mogu izbrojiti na prste. ’Povelja’ iz Kraljeva, Centar za kulturu iz Novog Sada, Srpska književna zadruga, ’Arhipelag’, ’Agora’, ’Prometej’, ’Partenon’ i nadalje moram da se prisećam.

Najviše problema imam sa piscima apologetskih tekstova o knjigama, ne mogu to da nazovem ni kritikom ni prikazom, o minornim pesnicima, upravo onim koje sam pominjao, ili onim koji su počeli da pišu kad su otišli u penziju pa imaju vremena. Takvi tekstovi se pišu za pare, ili prijateljima. I kritičari i pesnici su uglavnom nepoznati ozbiljnoj književnoj javnosti, a oni su se upoznali na društvenim mrežama koje su pune oduševljenih usklika povodom izlizanih, ko zna koliko puta sažvakanih stihova u raznim verzijama ’divno’, ’božanstveno’, ’kako je to darovito’... Najagresivniji su pesnici koji su od takvog kritičara dobili tekst, pa ga distribuiraju novinama: Evo šta je taj i taj napisao o meni.

Dobar tim kritičara uspostavio je ’Književni list’ uz već tradicionalnu ekipu koja piše za Letopis Matice srpske, ’Povelju’ i ’Polja’. I ja se upravo trudim da oko ’Književnih novina’ okupim mladu, darovitu i sposobnu ekipu.

Uz pare koje ’Književne novine’ dobijaju od države i što nabavimo od sponzora, to nije lako jer uz tektonski poremećaj koji je napravio Covid-19, jedva održavamo kakav-takav ritam izlaženja.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
6°C
09.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve