Scena
01.11.2020. 15:43
Rade Jerinić

Ko je Isak

INTERVJU IVAN RADOVANOVIĆ: Ubija nas psihologija gomile

ivan-radovanovic-isak-deus2.jpeg

Ko je Isak Deus? Da li je neko od vas možda čuo za tog čoveka? Ja moram priznati nisam, a

Ko je Isak Deus? Da li je neko od vas možda čuo za tog čoveka? Ja moram priznati nisam, a onda sam saznao da je na neki način deo mene. Ili bi to trebalo da bude.

Bog ili čovek, ili Božji čovek. Putnik kroz vreme od postajanja pa do večnosti. U traganju za istinama, pravim pitanjima i odgovorima. Ko je on, zapravo ni danas nisam shvatio, ali sam pročitao „Izveštaje iz prašine“. Čak sam imao tu privilegiju da gledam kako nastaje knjiga Ivana Radovanovića o Isaku Deusu i njegovim zapisima i čini mi se da danas bar za delić više znam odgovore na neka univerzalna i suštinska pitanja.

Sa autorom smo razgovarali o tome kako je nastao Isak Deus, njegov put i svet, gde smo tu mi, naši problemi i šta nam može pomoći.

Kažete za sebe u „Ulogama“ da pišete od kada znate za sebe i da se igrate. Igrati se rečima, je l' se tako stvaraju svetovi?

„I stvaraju i ruše. Mislim da je moć reči apsolutno bezgranična, što ume da užasava, naročito danas, kada se tako olako upotrebljavaju, kao parole, fraze, neka vrsta transparenata, i služe čistoj destrukciji, razgrađivanju, rušenju.

Postoji taj deo u knjizi, traktat o rečima, u kojem se baš time bavim, zalažući se za izvestan period opšteg, svetskog ćutanja, kako bismo ponovo naučili da malo stanemo, razmislimo, pre nego što bilo šta kažemo, o bilo čemu.

Ivan Radovanovic Isak Deus1

Zato što nam se dogodilo ono čega se plašimo kada je reč o veštačkoj inteligenciji. A plašimo se da će početi da komunicira sama, da uči, da sklapa svoje misli, a za sve to su joj neophodne reči. I dok se toga plašimo, sami smo to postali. Neka vrsta odmetnute veštačke inteligencije, koja je sve ono dobro, čemu je naučena, na čemu je odgajana, na kraju zloupotrebila, i to besmislenom sveupotrebom. Onom u kojoj svi, o svemu, imaju šta da kažu. Onom u kojoj neki uzvik, parola, uglavnom sumanuti, postaju znak koji se sledi, koji se besomučno ponavlja i dobija snagu zakona, ideologije.

A ta reč 'ideologija', verovatno je najgora koju smo izmislili. I primenili. Kvareći, izvrćući divnu reč 'ideja'. Razlika između ta dva izraza je ogromna i suštinska. Jedan je plod, koji rađa, drugi je kancer, koji uništava, proždire. Nažalost, drugi je primamljiviji, manje zahtevan, često i lepše zvuči, sadrži u sebi neku prijatnu lenjost, mogućnost da se bude deo grupe, da se izbegne odgovornost i zato i imamo toliko ideologija, a tako malo ideja.

IMG-20201026-WA0193

Svestan svega toga samo sam hteo da taj svoj životni odnos sa rečima, sa kojima živim i od kojih živim godinama, dovedem na jedan bezopasni nivo, nivo na kojem nema ideologija, parola, grupnih reči. I činilo mi se da je to moguće ako se vratim onom osnovnom, dečijem, po Vitgenštajnu prostom - igranju rečima i sa rečima. Tako, čini mi se, i nastaju ideje. Ideologije nemaju smisla za igru.“

Dugo ste bili u novinama, napisali bezbroj članaka, uređivali novine i časopise... Kada Vam je to dojadilo i zašto?

„Bio bih nefer prema profesiji koja mi je jako mnogo dala, stvorila me na mnogo načina, kada bih sada pričao kako mi je dojadilo, bez obzira na to koliko puta mi se smučilo. Uostalom, ako nema mučnine, ubeđen sam, nema ni novinarstva.

Tako da nije to bio razlog, nego nešto što mi je palo na pamet posle tog čuvenog 5. oktobra, o kojem sam sa Draganom Bujoševićem napisao i knjigu.

A palo mi je na pamet da sam više od deset godina proveo, učestvovao u ratu. I da je on bio, kao svaki rat, krvav i prljav, rat u kojem sam izgubio i prijatelje, ali i jedan deo sebe.

I bez obzira na to što sam imao osećaj da sam neka vrsta pobednika u tom ratu, da sam bio na pravoj strani, istovremeno mi se činilo i da je previše blata na meni, na svima nama, i da je vreme da se sklonimo. Osećao sam, dakle, ne samo ponos, nego i stid. Stid zbog toga što sam učestvovao, što sam bio deo tog procesa, što nisam, možda, dovoljno ćutao.

Povezane vesti - INTERVJU SNEŽANA VUKIĆEVIĆ: Poezija na “pjenu od mora”

I šta ja znam, da smo tada priznali da smo bili ratnici, igrom slučaja, često i protiv svoje volje, a ne novinari, da smo proslavili pobedu i otišli, pustili druge, nove, bez prljavštine i rana, danas bi, možda, i medijska scena bila drugačija.

Umesto toga, pobednici su potrčali za plenom, poraženi su se dali u beg od revanšizma i osvete i rat nije prestao, nastavio je da tinja, da bi danas opet buknuo.

Nisam hteo u svemu tome da učestvujem, to je sve. Zato sam izašao iz novinarstva. Zato što mi je bilo jasno da naša pobeda, našim ostankom, postaje poraz.“

Bili ste deo tog sveta, sada ste jednom nogom van njega. Pamtite i pre Miloševića, i Miloševića, posle Miloševića razne varijacije u zadnjih 20 godina. Šta se desilo sa piscima? Svim piscima, od novinara pa do romanopisaca. Jesmo li i koliko drugačiji od vremena?

„Ne bih da generalizujem, niti da lepim etikete, uzvikujem parole, pošto to mrzim više nego bilo šta drugo. Nisam ni prorok, ni svetac, a pogotovo nisam taj koji treba da ide okolo da sudi, pa zato i neću da dajem neku opštu ocenu o piscima.

Hoću da kažem, umesto toga, da se svima nama, a pogotovo ljudima koji pišu, dešava jedno te isto, ono što se dešavalo hiljadama godina unazad.

Sami biramo. I neki izaberu teži put, pokušavajući da budu izuzetni, da rade za ideju, a ne za ideologiju, a neki izaberu onaj lakši, da postanu deo gomile, da ispisuju besmislene parole, ponavljaju šuplje reči koje gomili prijaju.

I to mora da bude tako, ne postoji period u ljudskoj istoriji u kojoj je bilo više hrabrih i izuzetnih nego onih drugih.

Čak i kada je broj takvih, izuzetnih, neverovatan, kao, recimo, u prvih četrdesetak godina 20. veka, kada je na scenu stupila najtalentovanija generacija umetnika koju je svet ikada video.

IMG-20201026-WA0194

U Rusiji, Evropi, Americi, u tih četrdesetak godina stvarali su i Babelj, Bulgakov, Pasternak, Ahmatova, Mandeljštam, Cvetajeva, Andrejev, Zamjatin, Brjusov, Breht, Tolkin, Haksli, Džojs, Virdžinija Vulf, Prust, Žid, Lorka, Bunjuel, Pikaso, Dali, Maljevič, Iljf i Petrov, Tomas Man, Kafka, Deblin, Fokner, Hemingvej, Ficdžerald, Dos Pasos, Sinkler... Tada su rođeni i formirali se Sartr, Kami, Orvel, Hana Arent, to je vreme Ortege i Gaseta i njegove 'Pobune masa'... pa su nastali nadrealizam, dadaizam, kubizam... I to je bio samo delić tog nekog nagomilanog svetskog talenta koji je postojao i kod nas, jer je to vreme u kojem dobijamo Andrića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Vinavera... deo najlepše priče, pored renesanse, koju je svet video. Neverovatan talenat, kršten i okupan u krvi Prvog svetskog rata, talenat koji se kalio i u Velikoj depresiji, španskom građanskom ratu. Talenat koji je stvorio film, džez...

A opet, nije zbog toga svet buknuo u bojama proleća, nisu ljudi postali bolji, pametniji, nije nastalo doba blagostanja, razumevanja, smernog učenja, nego je, naprotiv, sve to, na neki način, poništeno. Još gorim, primitivnijim i destruktivnijim ratom. Ubijanjem talenta. Ubijanjem misli. Ubijanjem ljudi. Masovnim ubijanjem svega.

Gomila je izabrala drugi pravac, baš protiv tog talenta, i uvek će to da uradi. Izabrala je rat, izabrala je socijalističke lagere, i rado će to da ponovi, samo ako bude imala priliku. Tako joj je i lakše i lepše. Ona se u toj destrukciji ostvaruje, u njoj vlada.

Povezane vesti - INTERVJU ŽIVOJIN PETROVIĆ: Priče koje su hodale gradom

To se neće promeniti, što bi rekli, njih će uvek biti više. Pitanje je samo da li ćeš na to da pristaneš.

I to hoću da kažem, ponovo, da svako ko piše mora toga da bude svestan, i da izabere.

Svojim putem, ili uz gomilu, i sa gomilom.

A ko je šta izabrao, mislim da ne može da se sakrije. Pisanje ne dozvoljava laž. I ona se lako vidi.“

Ima li ovo društvo ono što se zove intelektualna elita? Ili bilo kakva elita? Šta joj je zadatak, šta joj je cilj?

„Teško je ovom društvu. Sve, pa i da postane, zaista, društvo. I to ne govorim opet sa pozicije nekog sudije, ne mislim da ima jasnih krivaca za to, prosto je reč o sticaju okolnosti, o tome da imamo jednu veliku crnu rupu u istoriji, da smo pre nekih sto pedeset godina naučili da čitamo i pišemo, da još nismo naučili da zapisujemo, pamtimo...

Elita, u svemu tome, nikada nije imala šansu, kada malo razmisliš. Elita je nešto što se stvara, generacijama, novcem koji je koncentrisan, koji se koristi za obrazovanje, dobre škole, kroz koje se oblikuje tradicija, manir, pristojnost i nova misao.

A kada smo mi imali šansu da to imamo? Možda posle Prvog svetskog rata, kada su generacije školovane van zemlje stigle ponovo u nju, kada je nastao prvi privatni kapital koji je, možda, bio spreman da ulaže u znanje, ali to se završilo strašno brzo. Novi rat, nova klasa, nova država, novi sistem. I on takođe ništa nije stigao ozbiljno da stvori, bez obzira na univerzitete, akademije nauka, kružoke i neke nagoveštaje elite, pošto se raspao u paramparčad.

Sada opet stvaramo nešto novo, a pri tom nam je sve pomešano, i ono što želimo, ono što znamo, sa onim šta možemo. Kako će se to završiti, sam Bog zna, i verovatno mu od tog znanja i nije dobro.

Ivan Radovanovic Isak Deus2

Pogotovo što je izraz 'elita' postao ne društveni, nego politički termin, što je samo jedna od naših sumanutosti, sa kojima živimo, uglavnom ih i ne primećujući.

'Elita' se koristi da bi se jedna politička opcija proglasila boljom, a, istovremeno, nikome više i ne pada na pamet da se bavi društvom, što jeste posao elite, u svakom društvu.

I mi sada imamo situaciju da svi viču da su elita, a poslednju knjigu, o društvu, ne o politici, napisao je Konstantinović pre pedeset godina. I svidela se ona nekome ili ne, ko se posle njega na taj način, način koji isključuje dnevnu politiku, navijanje i parole, bavio ozbiljno društvom.

I dok to ne shvatimo, dok ne počnemo da se bavimo društvom, društvo nećemo ni imati. Ni elitu. Imaćemo samo stalnu dnevnopolitičku utakmicu, bolje reći rat, i imaćemo tu smešnu ubeđenost da smo bolji zato što smo za ovoga ili za onoga.

A elita, da bi postojala, mora da bude sposobna da sagleda i prizna realnost, a ne da pokušava, kao što oni koji sebe smatraju elitom to rade, da je proglasi za priviđenje koje će da prođe, samo da nam oni lepo objasne.

A realnost je da mi živimo neko novo vreme, novu paradigmu, da je čitav svet, pa i ovaj naš mali, reagovao na glupe pokušaje odmetnutih klasa na vlasti da mu nametnu vrednosti kojih se sami ne drže, da su se dogodile promene, pojavili novi lideri, nove politike, i da ne možeš da ih objasniš samo time što ćeš da mi tvrdiš da si pametniji i bolji, da si ti elita.“

Kada ste pročitali nekog domaćeg pisca, da li Vam se zaista svideo i za koga ste pomislili da bi mogao biti bestseler i preveden na više jezika, ali ne tek reda radi da bi autoru to pisalo u CV-ju? Da li postoji neko čije se delo može meriti po nekim univerzalnim kriterijumima i koga biste čitali svuda u svetu?

„Razumem ja tvoju strogost, svašta je ovde proglašeno za vrednost, veštački uzdignuto na neke iste takve, veštačke i suštinski nepostojeće pijedestale, ali pošto sam i sam suočen sa tom skučenošću male zemlje, malog broja čitalaca, imam, ipak, i izvesno razumevanje za ovdašnje pisce. I nije da ih nema, ja volim Bazdulja, i to ne samo zato što sam i ja njemu drag, nego zbog njegove rečenice, mira sa kojim i razmišlja i piše, nepretencioznosti koja nije posledica nesigurnosti, nego upravo suprotno, superiornosti, baš kao što volim i Vavu Petkovića, Predraga Markovića, a nedavano sam pročitao i jednu sjajnu knjigu Milorada Milinkovića, inače režisera.

Povezane vesti - INTERVJU JANKO JELIĆ: Ne priznajem pravo piscu da bude pogan

Pišu ovde ljudi, i pišu dobro, problem je nešto drugo, to što je čitanje podeljeno, i što to, podeljeno čitanje, tera i mnoge pisce da se dele.

Ovde je sve naše i njihovo. I sve je politika, i sve mora da ima taj političko-navijački predznak. Pa, ako si naš, dobiješ našu nagradu, ako si njihov, sledi ti njihova.

Kada tome dodaš i društvene mreže koje su postale novi sudija i kritičar, dobiješ te glupe pokušaje da ljudi napišu nešto samo za 'svoje', nešto što će im doneti priznanje i slavu kod tih 'svojih'.

Rezultat toga je isti kao i u novinarstvu. Pišu se tekstovi i knjige sa tezom, sa namerom da se dokaže neka, pre svega politička tvrdnja. Pišu se navijački tekstovi i navijačke knjige, u kojima je sve crno. To ubija te pisce, i njihovu književnost, ali nemam ja šta u to da se mešam.

I 'demokratska' gomila obrazovanih, svezubih, pametnih i lepih je, na kraju, ipak samo gomila, i ništa se ne razlikuje od bilo koje druge.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
5°C
16.04.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve