INTERVJU IVANA TODOROVIĆ: Tamo gde ćutimo počinju moji filmovi

Njeni filmovi su osvojili Nagradu za najbolji dokumentarni film na Festivalu Kratki metar u Beogradu, Nagradu za najbolji balkanski dokumentarni film na Dokufestu u Prizrenu, Best Cinematic Achivment na ThessShorts Film Festivalu u Solunu, Best Short Documentary Film na South Eastern European Film Festivalu u Los Anđelesu, Best Audience Award na Fear No Film Utah Arts Film Festivalu u Juti, Best Documentary Film na Montreal Human Rights Film Festivalu u Montrealu. Jedna je od izabranih umetnika 2015. u Saary rezidenci programu u Finskoj. Godine 2010. bila je izabrani menti u programu New York Foundation for the Arts u Njujorku. Gde god da je radila i o kome god da je kamerom govorila, rediteljka Ivana Todorović je uvek imala drugačije viđenje ljudi čiji mali životi nose veliku tugu nerazumevanja.

Šta znači socijalno angažovani dokumentarni film u Srbiji, samo jedna ispričana priča ili pokušaj da filmska priča drugačije odgovori na stvarnost?

"Za mene, socijalno angažovani dokumentarni film znači pronicanje u duboku emotivnu dramu koja se skriva iza određenih društvenih okolnosti. Pokreće me otkriće fragilnosti supstance života unutar zadatih društvenih okvira. Cilj pravljenja socijalno angažovanog filma je želja za promenom u društvu.

Za mene filmska priča počinje na onoj tački na kojoj se teško progovara o nekoj temi. Tamo gde ćutimo - tu je fitilj za moju priču: trudim se da iščupam iz grla krik koji je zarobljen. Zato je moje snimanje filmova put kroz dramu mojih junaka, koji me i samu protrese. To se, prema odjeku na koji nailaze moji filmovi, očigledno oseća i na taj način oni i dopiru do gledaoca. Gotovo sve filmske teme kojima sam se bavila imaju dramsku opasnost da nas izbace iz ravnoteže udobne svakodnevice, a u središtu su junaci od kojih okrećemo glavu: tako sam se u Srbiji do sada bavila temama suočavanja sa seksualnim nasiljem u porodici, samoubistvom deteta i tugom roditelja, transvestitima, beskućnicima, romskom decom koja žive u nehigijenskom nasilju. Svaku temu sam obradila probijajući se do istine o intimi tih osoba koja krije ponekad eksploziju emocija.

Povezane vesti - INTERVJU MARIJA BERGAM: Za uspeh nisu presudni ni sreća ni veza

Otud mi se čini da svi filmovi i danas mogu da se gledaju, a pojedine i danas zovu na festivale ili tematske događaje bez obzira na to kada su nastali."

Vaši filmovi su u svetu postali deo pojedinih medijskih kampanja, koliko su institucije u Srbiji, nezavisno od nevladinih organizacija, zainteresovane za takvu saradnju?

"U Srbiji se moji filmovi koriste u obrazovanju mladih, u osnovnim i srednjim školama. Nadam se da će se jednom emitovati na RTS-u. Mislim da su kod nas nerazrađeni odnosi između filma, medijskih kampanja i društvene promene."

Kako izgleda snimati ovakve filmove u Njujorku? Kako se obezbeđuju sredstva, uslovi, gledanost, kako se uopšte stiže do TV ekrana ili filmskog platna, jer igrani filmovi su i dalje na neki način dominantni.

"’A Harlem Mother’, kratki dokumentarni film, moj je završni rad na katedri Documentary Media na univerzitetu ’The New Shool’ u Njujorku. Od škole sam dobila stipendiju, za smeštaj i opremu za snimanje filma, a sve ostale troškove sama sam snosila. Novac sam zarađivala tako što sam snimala za druge sa školskom opremom.  U školi koju sam pohađala predavači su bili ostvareni profesionalci dokumentarnog filma koji su film hvalili svojim kolegama. Dobijala sam zahteve od festivala za premijeru filma još dok film nismo završili. Odlučila sam se na premijeru u bioskopu Alberta Mayslesa u Harlemu, jer je on velikan dokumentarnog filma, a i zbog samog Harlema u kom smo snimali film. Bioskop je bio pun i publika je odlično reagovala na film. Majka Džin je bila baš srećna. Albert Maysles me je povezao sa nekoliko festivala koji su nosili film dalje.  I sama sam slala film na festivale sa molbom da film prihvate u predselekciju jer nisam imala novca da plaćam festival fee. Mislim da je film, i zbog teme kojom se bavi i zbog emocije koju budi u nama, imao sreću da putuje po čitavoj Americi. Sa filmom sam često putovala i ja predstavljajući ga na festivalima koji su mi obezbeđivali plaćeni put, smeštaj i hranu.

Prikazan je na mnogim festivalima poput Michael Moorovog Traverse City, Palm Springs Int ShortFest, American Pavilion na Kanskom festivalu i u Anthology Film Arhives. Dobio je nekoliko nagrada na festivalima u Americi poput Best Documentary Film Profile na Mixed Messages Film Festival u Njujorku, Best Audience Award na Fear no Film Utah Arts Film Festivalu u Juti i Honorable Mention na Carolina Film And Video Film Festivalu u Karolini.

Dokumentarni film ima svoju publiku i popularnost. Mislim da je danas teže naći put dokumentarnom filmu kod publike nego što je to bilo nekada pošto je veliki broj dokumentarnih filmova u konkurenciji festivala. ’A Harlem Mother’ je bio jedini kratki film koji se bavio temom oružanog sukoba mladih u to vreme i stoga mislim da je imao uspešan festivalski život. Takođe je film bio u selekciji u Short Film Corneru i American Pavilion na Festivalu u Kanu. Mi smo skupili novac preko Kickstartt kampanje za kartu do Kana. Odštampali smo majice sa posterom filma i ja sam bila spremna da odem u Kan i predstavim film. Ali, nažalost, priveli su me na aerodromu jer nisam imala biometrijski pasoš za putovanja. Nakon dve godine života u Americi, nisam se bavila promenama koje su se desile u Srbiji, tako da nisam mogla da izađem iz Amerike dok nisam nabavila novi pasoš."

U poslednjih nekoliko godina igrani filmovi kao da kradu teme dokumentarnih i sve više se bave ljudskim pričama. Kakva su Vaša iskustva sa igranim filmom?

"Prošle godine završila sam svoj prvi kratki igrani film ’Kada sam kod kuće’. U njemu se bavim temom suočavanja sa seksualnim nasiljem u porodici. Ovu temu nisam mogla da obradim kroz dokumentarni film i zato sam se odlučila na igranu formu. Mislim da je film zbog igrane strukture mnogo jasniji i prijemčiviji za širu publiku koja može da se identifikuje sa ovom temom. Da bih napravila dobar igrani film i dobila podršku za njega, u smislu ekipe i tehnike, upisala sam master studije igranog filma na Katedri za filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Mentor filma je bio Stefan Arsenijević.

Povezane vesti - INTERVJU PREDRAG DRAGOVIĆ: Malo ko će preživeti sudar umetnosti i tržišta

Scenario za film je pisala Melina Pota, a u filmu igraju Milica Stefanović, Dragana Varagić, Radoje Čupić i Sara Dinić. Film je imao nacionalnu premijeru na Martovskom festivalu u Beogradu gde je osvojio nagradu za najbolju montažu filma, koja je dodeljena montažerki Tamari Kostić. Regionalnu premijeru je imao na STIFF festivalu u Rijeci. Prikazan je u galeriji Njujorške fondacije umetnosti u Njujorku. Osvojio je nagradu za najbolji kratki film festivala Shorts to the Point u Rumuniji. Biće prikazan na Brooklyn Film Festivalu u Njujorku krajem maja."

Kako biste uporedili filmove "A Harlem Mother" koji ste snimili u Americi i "Svakodnevica romske dece iz Bloka 71"? Da li im je zajednička tačka društvena neprihvatljivost ili odrastanje u jednom zatvorenom krugu? Da li su Vaši filmovi promenili njihove živote?

"Filmovi koje sam pravila i kod nas i u Americi imaju istu crtu, pripovedaju priču osobe koja se pozitivno nosi sa svojom traumom. U društvu u kojem se o toj traumi ne priča ili ne priča dovoljno.   Svaki put kad nakon istraživanja nekome dovoljno priđem i odlučim da pravim film, već sam mu, čini mi se, promenila život. I njemu i sebi. U dokumentarizmu posebno. To je tačka od koje morate da vodite računa i da hodate kao da gazite po tankim daskama koje su već napukle. Ako ste dobri, imate šanse da prevedete junake na drugu spasonosnu obalu. Ali, ako ste trapav i nepromišljen spasilac u dokumentarizmu možete da ugrozite već ranjivog junaka. To je veoma rizičan posao. Zato je snimanje takvih filmova za mene ponekad bilo više od filma i mnogo više od posla. Ponekad se to odražavalo i na moje zdravlje. Kao što rekoh, moji junaci nemaju uobičajene sudbine, vrlo često lebde između dve krajnosti u životu. Kad god sam odlučivala da snimam film o nekome od njih, to je bilo kao vrsta spasavanja, bar u smislu pružanja ruke - odnosno pružanja osećanja prihvatanja koje oni nisu imali u okruženju, a neki ni u porodici.

Deca iz Bloka 71 i dalje dobijaju humanitarnu pomoć i paketiće za Novu godinu, i 12 godina nakon završetka filma. Bojan je dobio pare za život koje smo dobili kao podršku filma od Sekretarijata Grada Beograda i mesto u animacijskom timu tadašnjeg AFC-a, Džin je putovala sa filmom i otvarala dijalog sa mladima o oružanom nasilju, Goca, o kojoj sam pravila film ’Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka’,  putovala je po festivalima i pričala sa publikom o položaju transvestita, bila je na premijeri filma na festivalu u Berlinu, Sarajevu, Prizrenu, otvorila je Prajd 2013. godine."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...