INTERVJU MARIJA BERGAM: Za uspeh nisu presudni ni sreća ni veza

Marija Bergam nema iluzije kad je reč o vremenu u kome živi. Isto važi i za glumu. Ne voli lažne predstave o onome što radi, jer smatra da surova kritika najupornije tera umetnika da bude bolji. Ne plaši je ni da iskopa iz sebe ono sa čim se ne slaže možda kao Marija, ali je važno za lik koji igra. Naprotiv, tu počinje ono što smatra težinom glume. Ne veruje da postoje idealna mesta za glumu u kojima je lako dostići profesionalni uspeh.

Da li Francusku, u kojoj ste boravili, doživljavate kao obećanu zemlju za umetnike? Kakav je razvojni put glumca u Francuskoj u odnosu na Srbiju? Gde je lakše dobiti prvu ulogu? 

"Poslednje tri godine intenzivno radim u Srbiji i, nažalost, nemam mnogo prilike da boravim u Francuskoj. Upoznata sam sa prilikama tamo i daleko od toga da smatram da je obećana zemlja za umetnike, naprotiv. Posebno je teško probijati se kao stranac. Meni više Nemačka, tačnije Berlin deluje kao aktuelno obećano mesto za umetnike, mada, kako nisam živela tamo, radi se samo o mojoj pretpostavci, naslućivanju. Razvojni put glumaca u Srbiji se znatno razlikuje nego u Francuskoj, ali mislim da je podjednako teško probiti se i dobiti prvu ozbiljnu ulogu."

"Senke nad Balkanom" su Vam donele veću medijsku popularnost, koliko TV ekran oblikuje glumca i diktira njegov izbor u odnosu na teatar?

"Mislim da to zavisi od osobe do osobe. Svako od nas ima različit ukus, različita stremljenja, vidi sebe u različitim projektima. Odnos, posvećenost, količina i način bavljenja u mom slučaju uopšte se ne razlikuju u odnosu na to da li radim za TV, snimam film ili radim na nekoj predstavi, da li tumačim noseću ili manju ulogu u projektu. Svesna sam da je na ovako malom tržištu kao što je naše i u okolnostima gde se u kulturu previše ne ulaže privilegija raditi na ozbiljnim projektima koji imaju kvalitetan sadržaj."

Da li je u Srbiji teže biti glumac ili glumica? Ima li ravnopravnosti među kvalitetnim ulogama?

"Svakako da je muških uloga više nego ženskih, bilo je i biće. Mislim da nema pravila, svima je podjednako teško izboriti se za neko mesto i zadržati ga. Verujem da iza svakog ozbiljnog rezultata stoje ogroman rad, žrtva i posvećenost, tu faktor sreće ili veze ne može da bude odlučujući. Kako smo sada na talasu hiperprodukcije, bilo bi lepo da u budućnosti bude više dobro napisanih nosećih ženskih uloga."

Povezane vesti - INTERVJU DR VJERA MUJOVIĆ: Otvorimo prozore u svet

Stalno se vraćamo na neke zlatne generacije ovdašnjeg glumišta, da li imate utisak da današnje generacije ostaju u njihovoj senci bez obzira na kvalitet svog rada?

"Razlika je u tome što su glumci zlatne generacije radili u vreme kada se neuporedivo više ulagalo u kulturu i oni su imali mogućnost da zbog kontinuiranog rada na temeljno pripremanim projektima, produkcijama koje su bile skupe i veoma kvalitetne ostvare bolje rezultate i da iz projekta u projekat rastu kao glumci. Mi danas, ne računajući pozorište, uglavnom smo osuđeni da radimo bez ikakve pripreme, da improvizujemo. Tekstovi koje dobijamo su u većini slučajeva osrednje ili loše napisani, oni se koriguju na licu mesta i snima se, pa ko se kako snađe. Radi se uglavnom brzo i u dosta slučajeva kvalitet izostaje. Naši najbolji glumci sa puno iskustva u takvim uslovima rada naravno mnogo se bolje snalaze od nas mlađih. Teško je, naročito mladim glumcima danas da u toj hiperprodukciji naprave dobru odluku šta raditi a šta ne. Svi se mi istinski divimo toj zlatnoj generaciji glumaca i čeznemo da nam se makar u nekom projektu otvori mogućnost da se približimo onim rezultatima koje su oni ostvarivali."

Koliko se taj obavezujući lažni osmeh zapadnjačke komunikacije uselio u doživljaj umetnosti? Koliko su danas zaista glumci spremni na ozbiljnu kritiku?

"Mislim da je to individualna stvar. Uvek će biti ljudi koji će čeznuti da im neko iskreno, čak surovo komentariše delo jer su te osobe svesne da same ne mogu biti do kraja objektivne, a imaju potrebu  da se stalno usavršavaju u svom stvaralaštvu. A biće i onih drugih ljudi, sujetnih, kojima se nijedna loša reč ne sme reći, koji sve shvataju veoma lično, vređaju se i nijednu kritiku upućenu njihovom stvaralaštvu ne doživljavaju kao istinu."

Povezane vesti - INTERVJU GORAN PASKALJEVIĆ: Ovo je vreme zaborava

Kako je izgledalo raditi sa koreografkinjom Konstancom Makras? Njena predstava "Gradovi koji više ne postoje", koju smo videli na Bitefu, drugačiji je pristup glumi i scenskom pokretu?

"Jedan od mojih motiva da radim na ovom projektu je bila želja da sebe stavim na test kako ću odgovoriti na zahteve jedne rediteljke koja radi uspešne i zapažene predstave u Evropi, preciznije Berlinu. Znala sam da ona ima svoju trupu izuzetno sposobnih izvođača - glumaca, plesača i muzičara i bila sam vrlo znatiželjna da saznam koliko sam u mogućnosti da odgovorim na njene zahteve. Proces rada na predstavi je bio neverovatno težak i iscrpljujuć, mnogo teži nego što sam očekivala, i dalje se pitam kako sam sve to izdržala. Konstanca ne pristaje na manje od dvesta odsto kad je u pitanju davanje sebe i dok ne vidi da si zaista presvisao od umora, ne zadovoljava se. To je naravno na kraju dalo određen rezultat. Sada mi je veoma drago što sam bila deo ovog projekta, pre svega zato što sam kroz njega imala priliku da povežem plesnu i dramsku umetnost. Drago mi je takođe što je Konstanca bila izuzetno zadovoljna nama, pominjala je moguće buduće koprodukcije, što govori da smo ostavili dobar utisak."

Neobično je da u muzeju Dom Jevrema Grujića igrate zaboravljenu srpsku heroinu Jelenu Lozanić. Koliko se razlikuje pristup ulozi u pozorištu, na filmu i u muzeju?

"Ja ne bih rekla neobično nego predivno! Na predstavi ’Dve žene, jedan rat’ počela sam da radim ubrzo nakon što je izašla predstava Konstance Makras ’Gradovi koji više ne postoje’ i rad na ovom projektu je bio za mene čisto uživanje. Osim toga što mi je tema komada veoma bliska, što je tekst odličan, posebno je doprinelo da se osećam lepo i privilegovano činjenica da odlazim na probe u muzej, da probamo u autentičnom prostoru iz tog vremena i da smo okruženi najznamenitijim portretima Paje Jovanovića. Neizostavno je da ovde spomenem porodicu Conić koja se pokazala kao izvanredni domaćin, i ja, a verujem i moja koleginica Vjera Mujović koja u predstavi tumači Mejbl Grujić, čak smo počele da se osećamo u muzeju kao kod kuće. Jelena Lozanić je bila sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza, veliki borac za prava žena, bolničarka u Balkanskom rata, član Kola srpskih sestara i predstavnica Crvenog krsta Kraljevine Srbije za vreme Prvog svetskog rata u Americi. U predstavi je akcenat na velikim akcijama prikupljanja novca za pomoć srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu koje su ona i njen suprug, Amerikanac Džon Frotingam sprovodili u Americi, kao i na ogromnom broju ratne siročadi o kojima su se starali u toku i nakon rata.

Posle jednog izvođenja predstave u Domu Jevrema Grujića prišle su mi četiri žene, delovale su potreseno. Rekle su mi da su čule da se izvodi predstava o Jeleni Lozanić i da su došle iz drugog grada da pogledaju predstavu jer se Jelena Lozanić brinula o njihovoj baki koja je bila siroče iz rata. Teško je opisati kolika je ljubav i zahvalnost izbijala iz tih žena prema Jeleni o kojoj su slušale iz bakinih priča. Za glumca je posebno iskustvo doživeti tako nešto."