INTERVJU KNJIŽEVNICA SENKA MARIĆ: Treba da prestanemo da pričamo o ratu

INTERVJU KNJIŽEVNICA SENKA MARIĆ: Treba da prestanemo da pričamo o ratu


Kintsugi je japanska umetnička tehnika popravljanja polomljenih keramičkih predmeta tečnim zlatom ili platinom, naglašavanjem oštećenih mesta, s ciljem da se prošlost predmeta istakne, a ne sakrije. “Kintsugi tijela” je roman mostarske spisateljice Senke Marić. Tema je žena bez hrabrosti da gubi, sa voljom da pobedi, bez želje da sakrije oštećenja, sa ambicijom da rana postane njen podsetnik i pokretač.

Tri knjige poezije, prvi roman i nagrada “Meša Selimović”.

“Pišem od osme godine i to je mahom bila poezija. U srednjoj školi su postojali neki pokušaji pisanja proze koje su čitali neki ozbiljni književnici u koje sam imala povjerenja i oni to uglavnom nisu procenili kao jako dobro, tako da sam ja mislila da meni ta proza baš i ne ide i sve do unazad nekih pet, šest, sedam godina nisam pokušavala ponovo. A sad u stvari vidim da je to totalno bilo u onom glasu, duhu i tonu kako ja i sada pišem.

Kako doživljavate Mešu Selimovića u odnosu na njegovo vreme i sadašnji trenutak?

“Mislim da je Meša Selimović u svakom kontekstu izuzetno važan pisac, kroz jako puno nekih stvari koje je suvišno spominjati, ali hajde, recimo, ako uzmemo neke besmislene razloge ili u stvari nepostojeće razloge zbog kojih ga optužuju za različite stvari, ako se stvarno okrenemo na čovekovu poetiku i ono što je pisao, mislim da takvo promovisanje duha i nečeg plemenitog u čoveku zatičemo u njegovim knjigama. U njegovim knjigama je sigurno nešto vrlo važno što smo trebali malo više da propitujemo i osvjestimo u životu. I meni je intimno u stvari da je Meša Selimović bio bliži u onoj dilemi Andrić ili Selimović. Ja sam intimno uvek bila dio tog Selimovićevog tabora gde je patos prisutan. Naravno, ne sudim u kontekstu ko je bolji pisac, ali ono što je meni bliža vrsta poetike.

Senka Maric 1

Vi ste tek treća žena koja dobija Selimovićevu nagradu koja postoji već 18 godina. Jesu li, uslovno rečeno, muškarci hrabriji pisci ili nam fali jedna Isidora Sekulić da razbije sve te tabue?

“Mislim da ovo što se sada dešava u književnosti definitivno znači suprotno. Muškarci su puno manje hrabri u književnosti od žena i mislim da je to nekako vezano za logički sljed stvari, za kanone, za sve ono što imamo kroz istoriju, a sad dolazi neki trenutak kad žene počinju da govore sve otvorenije, sve jasnije, sve artikulisanije. Bila sam izuzetno sretna, iz svih normalnih ljudskih razloga, kad sam dobila nagradu, ali posebno mi je bilo važno baš zato što sam žena. U užem izboru bile smo nas dve književnice i mislim da sam i na samoj dodeli rekla da se nadam da će u narednim godinama u užem izboru biti pet žena. Ne mislim da postoji ta neka osvještena urota da neki muškarci sede negde i govore: Nećemo mi ženama sada ništa dat, ne mogu one… Ali život je uvek tako postavljen da iz mnogo objektivnih razloga žene generalno puno manje pišu prozu, manje pišu romane, to je vjerovatno zbog same organizacije života, gde žene pored toga što su pisci, rade najčešće neke dodatne poslove, majke su, domaćice, a muškarci mislim da imaju tu malo više prostora. Znači govorim čisto o praktičnoj strani cijelog problema. Ali da ima odrijeđen broj žena koje pišu jako dobru prozu i koje možda nisu toliko prepoznate koliko bi trebale biti, to je isto istina.”

Da li Vaša knjiga ruši te predrasude o položaju žena? Gde su te predrasude o književnicama najprisutnije  kada je reč o relaciji Mostar – Berlin – Beograd – London?

“Objektivno su na puno boljem mjestu nego što su bile prije 10, 15, 20 godina, ali još tu naravno ima jako puno prostora da se stvari mijenjaju i da idu napred. U stvari, govoreći o romanu, govorim i o tome kako mislim da se osnova stvari tu krije u preuzimanju lične odgovornosti. Mislim da se kroz dosta feminizma provukla i neka pasivna pozicija koja se vrlo agresivno ističe, kao da se stalno očekuje da nam se nešto da. Ja ne mislim da nam se nešto treba dati, mislim da je to stvarno sve zaista naše. Mi žene polazimo iz pozicije da je nama nešto uskraćeno i da mi tražimo da nam to muškarci vrate. Ne, mi treba da jednostavno uzmemo iz života, iz sveta i stvarnosti sve što osećamo da nam pripada, u skladu sa našim ličnim sistemom vrednosti. Mislim da je to nekakav lakši, jednostavniji, bezbolniji i brži, na kraju krajeva, put za ostvarenje bolje ili zdravije pozicije žena u društvu. Kroz lični primer, kroz preuzimanje odgovornosti za sebe samu.”

Preživeli ste rat i veoma tešku bolest. Ne želite da govorite o ratu, ali o bolesti ste progovorili.

“U romanu rat zaista ne spominjem ni u jednom trenutku. Nisam ja direktno nešto preterano proživela rat, svi su ga preživeli na ovaj ili onaj način, tako da je to neko kolektivno iskustvo o kojem konačno treba da prestanemo da pričamo. O tome svi više sve znamo i mislim da je vreme da se okrenemo nekim drugim temama. Naravno da postoje neki procesi vezani za taj period života i da to sve ima svoje mjesto u stvarnosti, ali da je 90 odsto književnosti koja se i dalje piše usmereno ka ratu, e to baš nema preterano smisla.

Kako onda tumačite to što se mi i dalje bavimo tom nekom bliskom prošlošću? Dobar deo književnosti i filmske industrije se i dalje bavi ratnim temama. Šta današnji čitalac u stvari želi da čita?

“Pa ja mislim, a to zaista je zasnovano na ličnom osećaju, ništa drugo, da u ovom vremenu gde mi živimo, gde smo zagušeni informacijama, imamo sve moguće odgovore na sve. Više ne postoji nijedno pitanje, znamo o svemu, živimo stvarnost koju ne možemo da predvidimo. Ne znamo u kom pravcu će se uopšte razvijati, a u svemu tome ne postoji nikakv dublji smisao, nit neka nada za neki bolji život, hajde tako da kažem. I u tom smislu mislim da je ono što zaista može da dodirne ljude neka književnost koja je naravno već postojala, ali mislim da će sve više ići u tom pravcu. Priča koja može da komunicira u smislu da nema novih tema, ali da ima novih ljudi i načina na koji mi osećamo svet i da je to ono na šta ljudi reaguju.

Pročitajte još: Intervju Viktor Kiš – Sloboda iza rešetaka

Meni je bilo nevjerovatno, imali smo promociju romana prije dvije noći ovde u Beogradu i nakon promocije, ljudi koji su čekali da im potpišem knjigu svi su odreda hteli da me zagrle. To je bilo tako nekako lijepo i čudno. Pritom oni nisu čitali roman, na promociji je samo mali deo pročitan. Verujem da su reagovali upravo na tu emociju, spremnost da se neko u ovom svijetu otvori. I mislim da je u stvari taj ljudski kontakt i dodir, bilo fizički bilo u nekom duhovnom smislu, ono što se izgubilo. Treba nam neka nova vrsta duhovnosti upravo  kroz književnost. Ono što ljude zanima su putevi kako se do nje dolazi  da bismo osmislili sebe u svijetu, da bismo se na kraju krajeva odmakli od tog rata. I to je razlog što se mi stalno vraćamo ratu, jer rat koliko god da je grozna stvar, nešto je značio. Nekom ovo, nekom ono, svejedno, ali on je jako veliki označitelj. U tom trenutku on predstavlja neku odrednicu i u vremenu i u prostoru i kao da nas mapira u izvesnom smislu u životu. I to je neka možda poslednja tačka koju smo imali, užasna tačka koja je uspostavila neki grozni smisao, a ipak smisao.

I onda imamo sve te mlade generacije koje u stvari nisu doživele rat lično, a ipak su  apsolutno i dalje zatvoreni u njega. Spominjala sam nekoliko puta, pre nekoliko godina sam bila u žiriju koji je raspisalo “Oslobođenje” za nagradu za kratku priču za autore do 35 godina starosti. Otprilike 90 odsto priča je govorilo isključivo o ratu. Ja ne znam kad me je nešto u životu porazilo kao to, ja sam tu shvatila da se ovaj rat nikad neće završiti.

Da li nam u tom kontekstu tek sledi neka nedovršena knjževnost?

“Mislim da se to kao u nekoj igrici stalno međusobno mimoilazi i sustiže, prestiže i da je jako povezano s književnošću. Život bez književnosti bi mogao postojati, ali to kakav bi bio? Možda tek nova kategorija užasa koji živimo. A to koliko književnost može uticati na život? Može, ali vrlo vrlo sitnim koracima.”

Da li su danas pisci i umetnici dovoljno hrabri da iskorače iz te priče?

“Mislim da je to s jedne strane individualno, a sa druge strane ako gledamo ukupno na istoriju književnosti te stvari uzimaju vremena. Mi iz svog trenutka govorimo da se sada ništa ne dešava, ali ako pogledamo istoriju književnosti šta se sve desilo u poslednjih sto godina i ako to uporedite sa svim epohama ranije, pa ovde se u tom nizu maltene svakog sekunda stvara novi književni pravac. Zaista vjerujem da mi svi pišemo jedni drugima, da smo stalno u dijalogu.

A da li u smislu toga mislite li da su umetnost, odnosno književnost i dalje u kavezu politike? Da li je to zato što smo se odrekli  individualnosti  ili manje toga da kažemo? Šta želi mlada generacija da nam poruči?

“Ako govorimo konkretno o književnosti,  mislim da se u velikoj meri okreće nekim drugim i za mene puno interesantnijim i na kraju krajeva važnijim temama. Ne možemo se mi odmaći od nečega o čemu opsesivno govorimo i razmišljamo. Da bismo na kraju krajeva stavili taj rat u bilo kakvu perspektivu, mi moramo da uspostavimo određenu distancu prema njemu, a ovo vreme je nije uspostavilo, i dalje smo tu. Naravno da je u odnosu onoga što se desilo važno da postoji kultura pamćenja, da osvjestimo stvari, da se u svim uključenim stranama u ratu izdvoje oni koji su počinili zločine, da sistem pravde funkcioniše. Stvari koje mi se čini besmisleno spominjati, a nije, nažalost, trebalo bi biti stvar zdravog razuma. Važnost svega toga stoji ali isto tako postoji ta užasno velika važnost da shvatimo da postoje sve druge, drugačije i, konačno, ljepše dimenzije života i s kojima možemo da uzmemo jako puno da bismo možda na novom planu nešto povratno nadoknadili i prišli mu iz neke druge perspektive.”

I dolazimo do onoga da muškarci više pišu, da su više nagrađivani, ali da su žene spremnije za taj iskorak?

“Da, ali isto se radi da imaju puno manje i da izgube. Jer muškarci, ako ćemo ih tako generalizovati, nekako koliko god da imaju sigurnost svog kanona, imaju i opterećenje. Mislim ima naravno i jako dobrih muških pisaca koji imaju skroz tu neku poetiku koja je vrlo bliska ženskom pismu, a uopšte nije nužno da se bave nekim, uslovno rečeno, ženskim temama. Ali žene imaju puno manje da izgube zato što ništa u stvari skoro i nemamo, najjednostavnije rečeno, tako da nama se polje književnosti tu otvara kao prostor apsolutne slobode.”

Vaš roman je jedno vrlo aktuelno žensko pismo, jasno obraćanje problemima svakodnevnice. Da li očekujete da će ga više čitati  muškarci ili žene?

“Mislim da će ga objektivno čitati više žene. Ja vjerujem i da govorim jezikom koji je ženama razumljiviji. Volim da vjerujem da će se taj roman čitati zato što on funkcioniše kao dobra književnost u okvirima žanra, odnosno književne forme koja je odabrana. Naravno ne mislim da forma treba stajati iznad sadržaja, ali u ovakvoj temi je izuzetno bitno da je forma vrlo čista i čvrsta i da je sadržaj nadjača jer bismo onda imali jedan tekst koji govori jednu priču o jednoj bolesti i koja bi nas sve dirnula, ali mislim da ne bi uspeli da se kažu svi ovi drugi planovi koje se ja nadam da sam uvela u roman, koji govore za mene, uslovno rečeno puno važnije teme, a to je odrastanje devojčice, promena našeg tijela, naša seksualnost, zatim uloge koje su nam nametnute, društvene konstrukte i tako dalje.

Pročitajte još: Intervju Mirko Mrkić Ostroški – Deset godina saradnje sa Oljom Ivanjicki

Mislim da je to bila neka linija koja je meni bila važna u smislu da kroz jednu pojedinačnu priču pokušam reći jedno univerzalno iskustvo. Ne bih ja tvrdila da, ako mi kao žene budemo tako teško osećale svoju poziciju kroz život, onda ćemo mi na kraju dobiti rak. Ne. Ali ono što želim reći jeste da ako mi uporno pristajemo na odricanja od sebe i naše vlastite prirode, onda sigurno u jednom trenutku hoćemo završiti sa različitim vrstama problema. Hoće li to biti rak, hoće li to biti neka fizička bolest, hoće li to biti anksioznost ili neka depresija koja će se manifestovati kao ukupan odnos malodušnosti prema životu, bilo šta, ali generalno nećemo biti sretni ljudi.

A bez obzira na sve, na svu filozofiju koja se desila od kako postoji svijet, svu književnost, politiku, dešavanja opet je u osnovi svega ostala samo ta neka najčistija stvar, da mi samo od svega hoćemo da budemo sretni. To je valjda taj neki osećaj zadovoljstva koji je primarna ljudska potreba. Što se tiče romana volim da naglasim da je on zaista zasnovan na ličnom iskustvu, ali književnost i život nikada nisu isti i u romanu nisam ja, u romanu je književna junakinja. Važno mi je da se o tome priča odjeljeno jer kad se to ne radi mislim da se književnost banalizira”

I kada sve ovo o čemu smo pričale stavimo na evropsku ravan, kakav je Vaš doživljaj svetske književnosti?

“Ne mislim da mogu baš ozbiljno donositi takav sud zato što se bavim mahom našom književnošću. Književna produkcija je zaista velika i kod nas, a pogotovo ako stvari prenesemo na Evropu. Ali onda razmišljamo o kom delu Evrope mi tu govorimo, imamo tu sasvim različite trendove nacionalne književnosti. Međutim, kad poredim sa zemljama koje imaju ogromnu književnu produkciju, Engleska ili Amerika, one imaju jako puno knjiga, mislim da mi imamo malo više boljih knjiga.”

Ono što je kod njih bestseler kod nas možda ne bi bila najčitanija knjiga?

“Apsolutno. Sa Denom Braunom ovde ne znam šta bi se desilo. Možda je problem i tih drugih književnosti što nemaju i tako velike teme kao što ih mi imamo. Tako da tu imamo neku prednost u ostavštvu.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar