INTERVJU MIRKO MRKIĆ OSTROŠKI: Deset godina saradnje sa Oljom Ivanjicki

INTERVJU MIRKO MRKIĆ OSTROŠKI: Deset godina saradnje sa Oljom Ivanjicki


Mirko Mrkić je sebi dao nadimak Ostroški. Kad ne biste znali da je on umetnik – vajar, slikar, grafički dizajner, pisac i izdavač, da mu je to umetnički barjak, pomislili biste da se radi o gromadi, ljudini nezamislivo krupnoj i narogušenoj. A Ostroški je u stvarnosti miran, tih i skoro neprimetan. Ali kad progovori, otkrivate da je to energija radoznalog stvaraoca, čoveka koji je toliko toga preturio preko glave, sve zbog znanja i stvaralačke vizije.

Povoda za razgovor sa Ostroškim ima pregršt, a ovaj neposredni je da će njegovo “Sveto trojstvo”, bakarni reljef portreta Svetog Save, Vuka Karadžića i Njegoša, ovih dana ukrasiti zid Velike sale Udruženja književnika Srbije.
“Sveto trojstvo” je moj rad koji sa sobom nosi mnogo emocija i meni drage energije sa kojom sam ga vajao. Njegovu veličinu određuju likovi koje sam uobličio u bakru, a moj doprinos njihovoj veličini je zanemariv”, priča Ostroški.

Imali ste, kako kažete, čast, zadovoljstvo i veliku sreću da ste radili na više projekata sa velikom Oljom Ivanjicki?
“Tačno tako. Radili smo monografije o Njegošu, Jesenjinu, i još neke projekte, ali saradnja je počela sa biblijskom ili Solomonovom “Pesmom nad pesmama”. Monografija je objavljena dvojezično – na hebrejskom i srpskom. Ana Šomlo je pisala predgovor, pogovor i tumačenja. Olja je maestralno, kako je to ona umela, oslikala izdanje, a ja sam se bavio grafičkim dizajnom.”

Mirko Mrkic Ostroski1

Kako ste upoznali Olju Ivanjicki, kad je počela vaša saradnja?

“U početku sam imao uverenje da je ona teška osoba, bio je to više moj strah nego istinsko uverenje. Znali smo se na “zdravo” sa nekih izložbi i ništa više. Kad sam počeo da radim “Pesmu”, u nekakvom razgovoru sa prijateljima, Ivan Šop, sada pokojni, reče mi: “Mirko, to bi Olja najbolje uradila”. Ujutro sam okrenuo njen broj telefona i napravio grešku – Olja je noćni čovek, noću radi i spava do podne. Naljutila se. “Koji moj me sada zoveš?” Čuli smo se opet poslepodne, sve je lepo krenulo. Olja je bila zaista jedna divna osoba, zaista divna. Tako je uspostavljena saradnja, zaista je bilo jedno prijateljstvo kao između sestre i brata. Sve vreme smo bili na Vi, ja sam se njoj jedino na grobu obratio sa ti.”

Posle ste radili monografiju o Sergeju Jesenjinu?

“Sa Oljom Ivanjicki sam nastavio saradnju na antologijskom izboru pesama Sergeja Jesenjina. Koristili smo više prepeva raznih autora, od Bertolina, Milićevića, Ličine, Libera Markonija, a neke od pesama ja sam prepevao. Sa tom knjigom imao sam zadovoljstvo da budem gost Instituta za svetsku književnost Ruske Federacije povodom sto godina rođenja Jesenjina, zajedno sa profesorom Sibinovićem. I među pedeset jubilarnih izdanja, naše izdanje je proglašeno najlepšom knjigom Jesenjinove poezije koja je objavljena. Da, zaista nešto posebno, i Jurij Prokušev, ruski akademik koji se čitavog života bavio Jesenjinom, uradio je jubilarno izdanje Ruske akademije. Međutim, kada se pojavila naša knjiga, to je bilo to, morali su da naprave pauzu. Dobrica Milićević je bio tamo zajedno sa Čedom Filipovićem koji je sve snimao, a Dobrica je opisao taj momenat u knjizi “Zvona Jesenjinova”. Morali su da naprave pauzu jer je naša knjiga kao relikvija išla od ruke do ruke, da je svi vide, i posle mi je Prokušev rekao: “Znaš šta, Ostroški, bilo bi smešno da sad ja promovišem naše izdanje iza vaše knjige”. I nisu promovisali izdanje koje je on radio deset godina. Od tada je moje prijateljstvo sa Oljom trajalo do kraja njenog života.”

Pročitajte još: Intervju Biljana Krstić

Šta ste Vi i Olja Ivanjicki još uradili?

“Knjiga o Jesenjinu je bila druga. Posle smo radili knjigu “Noć skuplja vijeka” na osam jezika, takođe sa ciklusom slika.  “Noć skuplja vijeka” je jedina sačuvana Njegoševa ljubavna pesma. Nađena je u zaostavštini Kovaljevskog u Petrogradu i u njegovoj beležnici.

Ima i ona, kako tvrdi Milovan Vitezović, nesumnjivo ljubavna pesma iz “Gorskog vijenca” “San Vuka Mandušića”, zaista je nešto najlirskije što se može reći za tu pesmu. Onda smo radili knjigu “Santa Maria della Salute” Laze Kostića na deset jezika. Ta pesma je čak i komponovana. Unutra je kompakt disk kompozitora Miroljuba Aranđelovića, Oliver Njego peva, a stihove govori Miloš Žutić. Tako da je to jedan iskorak više.

A da li u toj biografiji piše da je njegova doktorska disertacija, koja je tema?

“Znamo, to je Zakonopravilo Svetog Save. Na latinskom je on napisao i branio disertaciju. Bilo je pravilo da svako može da priča na svom jeziku, ali je u Pešti bilo prigovora, bunili su se da Laza brani disertaciju na srpskom, ali kakav je on već bio, na latinskom je branio disertaciju.”

Radili ste sa Oljom Ivanjicki i knjigu o Puškinu?

“Da, ali pre toga smo uradili poemu Petera Handkea “Pesma za trajanje” dvojezično, Olja je uradila njegov portret. Posle smo radili “Dva veka Puškina”. Da kažem da sam sa Oljom radio i neke skulpture.

Kako je Olja radila, slikala, to bi bilo zanimljivo čuti?

“Ona se kod nekih momenata i mučila kada je u pitanju Njegoš. Znala je da je to velika odgovornost, da svako ima pravo na Njegoša, posebno mi iz Crne Gore, i onda su mi čak i moji Crnogorci rekli: “Nećeš valjda pustiti da ti ženetina crta Njegoša?” Ja sam rekao da to niko ne može od Olje bolje. Ona se mučila kako da naslika Njegoša? Jedno veče, negde oko ponoći, rekao sam: “Olja, ostavite Njegoša u narodnoj nošnji, svi su ga radili tako.” Ona je odgovorila: “Hoću vašeg Njegoša, Njegoša pesnika, Njegoša filozofa, Njegoša ljubavnika.” A  sutradan oko jedanaest sati zvoni telefon: “Mirko, dođite hitno”. Pitam je l’ treba nešto da se pakuje? Pošto me je ona prozvala vitezom pakovanja jer sam spasao neke slike da se ne upropaste prilikom transporta. S vrata sam pogledao Njegoša, zaista veličanstvenog Njegoša, to nešto posebno, on izbija iz stene, on je, on je. Svi koji su radili Njegoša, na jednu stranu, čak i mitropolit Amfilohije, koji je škrt da nešto kaže, rekao je da je to najlepši Njegoš.

Mirko mrkic Ostroski2

Kad smo imali promociju knjige o Jesenjinu u Herceg Novom, onda sam proveo Olju kroz zaliv, pošto nikad nije bila u zalivu. Letovala je na Svetom Stefanu, hteo sam da svratimo u Perast, tu gde je nastala pesma “Noć skuplja vijeka”. Ne znam koja je to vila Vicković u kojoj je Njegoš boravio kad je video tu devojku. Kad smo stali, kaže Olja mora da je ona kuća bez krova. Kažem da ne znam. Naiđemo na Zorana Nenezića, književnika. Pita: “Šta ćete vas dvoje u ovom mrtvom gradu?” Objašnjavam da pravimo nešto u vezi sa Njegošem, pa smo hteli da vidimo koja je to kuća? Kaže, ona bez krova. “Šta sam Vam rekla, Mirko?”, reče Olja. Imala je neke vizije.

Imam utisak da je Olja Ivanjicki posle smrti nekako skrajnuta?

“Objavio sam Oljinu knjigu “Poezija i proza”, koja je zaista veličanstvena, veliko otkriće za mnoge koji je nisu poznavali. Ja sam predsednik Upravnog odbora Oljinog fonda, koji je Olja za života osnovala da se bavi njenim delima, čak je ostavila i novac, urađen je projekat besplatno za njen muzej. Međutim, Olja nije napisala testament, jer nismo očekivali da će tako brzo da ode. Ona je među svedocima, od kojih sam jedan ja, a drugi advokatica, bila je prisutna Suzana Spasić, koja je direktor, i bio je još jedan čovek njen prijatelj. Kaže: “Ako se meni nešto desi, eto, bavite se tim fondom”. Ona je to i javno izjavila na televiziji i to stoji i u njenoj monografiji. Međutim, država to nije prihvatila i to stoji onako. Njena dela se nalaze u Istorijskom muzeju, tu su privremeno. Imali su veliku izložbu koja je bila zaista veličanstvena.”

Ona je bila veliki umetnik, šteta da se njenom zaostavštinom niko ne bavi na pravi način?

“Naravno, uvrštena je među 500 najuspešnijih žena sveta. Pa njeni projekti, recimo, njen projekat Trgovinskog centra u Njujorku dobio je najviše glasova publike, ona je to nazvala “Big apple”, po Velikoj jabuci.”

Pa Vaša saradnja sa Oljom je zaista impresivna?

“Radili smo i neka vajarska dela zajedno, Spomenik vojvodi Šupljikcu u Pančevu, bistu Gorana Ostojića, koji je poginuo na Košarama, pukovnik iz 63. padobranske brigade. Ja sam radio bistu gusara Peruna, a ona je dolazila da to gleda. A onaj njen poseban opus recikliranih slika, radila je na recikliranim stvarima, na otpadima od kartona. To je nazvala mobilne slike ili reciklirana istorija umetnosti, sa nekoliko fenomenalnih likova, počevši od, ne znam ni ja, Dalija, Pusena, Van Goga, Putina… Zaista nešto posebno.”

Šta ste još radili samostalno?

“Posvetio sam se dizajnu i opremi knjige jer nisam imao atelje, nisam ima prostora gde da se bavim vajarstvom, pa sam u poslednje vreme zahvaljujući jednom prostoru posvetio se uglavnom reljefima. Uradio sam nekoliko reljefa koji su postavljeni. U Udruženju književnika nalazi se moj reljef Vladislava Petkovića Disa i Janka Veselinovića, a u Domu Vojske povodom 100 godina od Prvog svetskog rata radio sam Dragutina Matića, prvog srpskog izvidnika, i on se nalazi na braniku otadžbine Oko sokolovo.

To je u bronzi reljef, to je i najčuvenija fotografija Prvog svetskog rata. Negde na Ceru, slika je obišla čitav svet, čak je i jedan japanski stručnjak, psiholog, napravio čitavu studiju o psihofizičkoj napregnutosti tog vojnika, a Milovan Vitezović je napisao poemu “Oko svevideće”, zaista veličanstvenu, po kojoj može odmah da se snima film.
U Domu Vojske uradio sam Nadeždu Petrović povodom godišnjice njene smrti.

Umrla je u bolnici od tifusa. U Domu Vojske, na predlog Milovana Vitezovića i pukovnika, direktora Doma Vojske, uradio sam reljef u bakru “Spomen srpskim majkama”, gde je nekoliko likova, počev od majke Svetog Save, Ane, pa onda kneginje Milice, Angeline Branković. Inače mislim da je to neispričana priča o srpskim majkama u našoj  literaturi.

I onda tu je kralj Petar, Milunka Savić, Diana Budisavljević, koja je spasavala decu iz Jasenovca. A onda su dve sledeće figure majka sa Kozare, koju je snimio Žorž Skriling, i majka sa Kosova koja nosi dete u naručju i pušku. Uradio sam spomenik onom dečaku koga je ona Albanka ubila u Zvorniku, što je izašao da psa odveže a ona ga iskasapila. Još nije postavljen taj spomenik sa srpskim majkama, biće postavljen u Mačvanskom Pričinoviću, ta središnja ličnost ta majka, nju sam radio po liku izvesne Sofije Lolić iz tog sela, čiji je sin poginuo na Kajmakčalanu, a ona je negde snimljena gde prima odlikovanja sina.

Nema više stare škole

Zanimljiva je Vaša životna priča?

“Ja sam potekao iz te čuvene umetničke škole koja je zaista bila nešto posebno kao što je Dado Đurić, nažalost, te škole više nema. Škola je radila po programu Akademije i trajala je pet godina.
Pošto nisam imao para da studiram redovno Akademiju, išao sam u Pedagošku, i onda sam se obreo u Veroni, posvetio grafičkom dizajnu u Bolonji, učio sam tipografiju, a u Veroni pristup primene, i tu sam naučio kako se radi tipografija na savremeni način. Bez kamena, ali dobro, to je život.
antrfile”

Sa Oljom probili embargo

“Od kad nam je Zapad uveo embargo, prvi proboj kulturnog embarga napravili smo Olja i ja, jer smo “Pjesmu nad pjesmama” nosili, promovisali u našem Kulturnom centru u Parizu.
Leta avionom odavde nije bilo i onda možete misliti da je Olja pristala da se klacka, koja se nikada nije autobusom vozila, do Sofije, da bismo odande sa francuskim vojnicima koji su bili u Unproforu u Bosni putovali zajedno. I Olja kaže da će izdržati iz inata, inače, stavila je dvadeset crteža ispod veša i ja dvadeset knjiga isto tako i gore dvadeset maraka. Bugarski carinici pogledaju, bilo bi to sve u redu, ali kako sad doći u Pariz. Rekoh: “Olja, ovde ne funkcioniše ono sa markama.” Ona kaže: “Ja ću da se pomešam sa svojima, inače sam vojničko dete.” Sa svima je govorila francuski u avionu i prošli smo da nas niko nije gledao. Inače, bila je jedna lepa promocija u Kulturnom centru. Došao je Darko Ribnikar u Pariz, on je bio dopisnik iz Njujorka, došao je specijalno da otvori tu promociju. Govor je bio zaista briljantan.”

Pesma o Desanki
“Na promociji “Pesme nad pesmama” u rimskoj dvorani u Biblioteci grada Beograda 19. januara 1993. godine Desanka je bila počasni recenzent i to je bio njen poslednji javni nastup. Posebno je interesantno da su se Desanka i Olja prvi put srele, upoznale. Olja joj je kasnije posvetila pesmu “Ženi sa oreolom”, koja je objavljena u knjizi “Videla sam pre i posle”.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar