INTERVJU KRISTINA PIRKOVIĆ: Lakoća življenja imenuje našu površnost

Kristina Pirković je odavno skrenula pažnju na sebe najeminentnijih likovnih kritičara - Nikole Kusovca, Jasne Opavski i mnogih drugih. Njene slike koje beleže onostrano u čoveku, ono što niko ne priznaje sebi da u nama i oko nas postoji, izazivaju potmulu jezu i uznemirenost. Nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Da li je čovek stvarno unutar sebe to kakvim ga ona otkriva. Kristina je predana radu, sprema uvek nešto novo. Nikad istim putem hrabro korača prema unutrašnjosti najsavršenije Božje tvorevine. Nema tu patetičarskih naklapanja ni sladunjavih portreta. Svesna da umetnosti nema bez poezije koja je njena potka, hrabro je uspostavila dijalog sa najvećim pesnicima ovog veka. Njene slike su upravo to. Nikad dopevana pesma o Čoveku, dopalo se to nekom ili ne.

Izražajnost i gestualnost Vaših likova govori ono izrečeno, učinjeno ili prokazano najdubljim ozloglašenim motivima u ponorima duše.  

„Kroz svoje stvaranje istražujem samog čoveka, mene zanima biće, materija, misao, ono što se ne vidi golim okom. Često ne umem ni sama da definišem šta je zapravo to što radim. Na kraju, umetnost i jeste tu da postavlja pitanja o nevidljivom, nerazumljivom, da otvori temu, da razradi priču i činjenice, ali da ipak ne uspe u potpunosti da prodre u suštinu. Verujem da kada bi sve bilo jasno, onda bi možda postalo banalno ili čak vulgarno. Jednom sam naišla na intervju Andreja Tarkovskog koji je govoreći o umetnosti tom prilikom rekao ’neznanje je blagorodno, znanje je vulgarno’. Moji radovi se oslanjaju na istoriju događaja koji rađaju budućnost sa posledicama. Na njima je kompozicija zamrznuta, ponekad imam utisak da je vreme stalo i da su protagonisti nepomično zarobljeni u prostoru slike.

Povezane vesti - INTERVJU VLADIMIR GVOJIĆ: Novi talas sigurno stiže, boja je nevažna

Jedino što preostaje jeste preispitivanje, prodiranje u najtamnije kutke sopstvenog bića i nepremostiv nemir. U toj potrebi za recikliranjem sećanja i događaja iz najranijeg doba, preko empirijskog i proživljenog, pa sve do skorašnjih dešavanja, moje slikarstvo onda verovatno i jeste proizvod nakupljenog materijala, tih zaliha nataloženih u memoriji. Naš svet je violentan, mi smo ga takvim napravili. Naša realnost zadobija nove oblike, o čemu svedoči sadašnji trenutak. Umetnost, pored brojnih drugih uloga, ponekad mora da bude svedok, i zato moji likovi imaju izraženu gestualnost, zato su uznemireni, rastrojeni i raštrkani po fantastičnim predelima, naizgled besciljno lutaju, a sve u svrsi prikaza jedne paralelne stvarnosti koja se referiše na ovu stvarnost koju živimo.“

Autorska interpretacija egzistencijalnih ožiljaka, duhovne ispraznosti, beznađa i sunovrata naslućuje dozu apokaliptičnog.

„Pretpostavljam da svi dobro znamo u kakvom odsustvu duhovnosti živimo, ali nisam sigurna koliko smo svesni tragičnih posledica po tom pitanju. Od preterane potrebe prastarih civilizacija da objasne i najmanju prirodnu pojavu, pripisujući je magijskom ili religijskom, došli smo do toga da ne verujemo gotovo ni u šta. Nije mi namera da govorim o religioznosti i religijama, niti smatram da je to jedina duhovnost koju čovek može da dosegne. Međutim, raskol koji se dešava među ljudima postaje sve veći i nezaustavljiv. Carstvo materijalnog i animalnog vlada besciljno i bez smisla, dok je krajnji ishod nezaobilazan. Došli smo do toga da je duhovno i misaono na nivou incidenta, a da nam je odsustvo toga normalnost.  Svojim radom ne pokušavam da promovišem pesimizam, već imam potrebu da to odsustvo duhovnosti ovekovečim, da ga zapišem onako kako ga vidim, kako jedino mogu i umem. Iako mnogi smatraju da je moj rad mračan i uznemirujuć, ja bih više volela da posmatrača podseti na ovu našu ubogu pozornicu i epilog koji sledi. U eseju Ive Andrića ’Razgovor sa Gojom’, naišla sam na zanimljiv deo koji govori o tom fenomenu tumačenja nečijeg dela: ’Meni su govorili često, govorili i pisali, da imam preteranu i nezdravu sklonost ka mračnim predmetima, silovitim ili dvosmislenim prizorima. I to su ponavljali u govoru i pismu onako hladno i sve sa manje smisla, kao što ljudi rade većinu stvari’.”

Raznovrsna obrada teksture pejzaža implicira karakternu različitost, misaonu, slojevitost duše kroz slojevitost predela.

„Pejzaž je veoma bitna komponenta mog rada. On nije samo deo scenografije, već je predstava pročišćene misli, slobode, otklanjanje suvišnog. Ako uzmemo u obzir da je pejzaž jedan kadar iz prirode, a da je priroda sam čovek i obrnuto, onda je sasvim logičan i moj tretman pejzaža. Zemlja koju mešam sa bojom i kojom dobijam slojevitost i gustinu, na dodir grubu i hrapavu, zapravo predstavlja slojevitost duše o kojoj govori istoričarka umetnosti Mira Vujović. Ona takođe navodi u tekstu posvećenom mojoj seriji radova ’Humaniora’. ’… Pejzaž je zasebna i samostalna kategorija za samu analizu, otvara dijapazon tumačenja, novu liniju iščitavanja radova, planovi se nadovezuju, produbljuju i samim tim proširuju korpus smisaonog i sadržajnog… Apstraktnost tretiranja ambijenta koji iako utemeljen mimetički, nije imitativan, pretenduje na autorsko i inventivnije objašnjenje raznih stvarnosti, gravitira van ustaljenih sistema zaključivanja…’

Moja ideja nije da falsifikujem predele, već da stvorim sopstvene prostore koristeći se elementom zemlje iz same prirode. Pejzaž je oslobođen nepotrebnog, flora i fauna se pojavljuju kao usamljeni fragmenti, koji mogu da budu interaktivni, ali ne nužno. Važan deo pejzaža je upliv ljudske tvorevine u vidu igračaka i napuštenih građevina. Za mene je taj antagonizam, osećaj prisutnosti - osećaj odsutnosti, veoma važan, jer verujem da to i jeste suština savremenog čoveka - privid punoće, a zapravo jedna neverovatna pustoš.“

Predstave životinja nose univerzalnu simboliku bastijalnog i divljeg u čoveku.

„Animalni princip nalazi se u svakom čoveku. On je jedan od fenomena koji me interesuje, ali se nikada njime nisam bavila kroz senzualni ženski akt, već predstavom životinja. Setimo se mita ’Evropa i bik’, zatim Pikasovih dela sa tom temom. Dva crteža koja sam uradila bila su podstaknuta pesmom ’Mizera’ Miloša Crnjanskog, koja takođe ima predstavu bika kao simbola strasti i telesne požude. Bez obzira na to što tema možda daje mogućnost za profinjeni tretman, moj pristup je takav - oporost, ogoljenost do srži iz koje izvire nepatvorena, neobrađena bit.

Povezane vesti - INTERVJU MILA GVARDIOL: Na raskršću magije

U drugom smislu, zverinjak nije nužno vezan za tu vrstu potencije, on predstavlja posledicu onoga šta ostaje u čoveku kada se u potpunosti izuzmu duhovno i ljudsko. Ali ne samo životinje, već sam čovek na mom radu često zaliči na zver, razjarenog izgleda, primalnog krika, veoma destruktivnog u samoodbrani, ali krhkog i fragilnog u dubini bića. Taj unutrašnji strah ponekad nagoni čoveka da se ponaša neprirodno i nerazumno. Zar prisila koju čovek primenjuje nad prirodom i životinjama, a onda i čovek nad čovekom, destruktivnost i autodestrukcija, ne čine i nas same zverima? Koliko je čovek sposoban da se tome odupre svedoči istorija čovečanstva, ali i ono što svakodnevno našim delanjem zapisujemo.“

”Nije dobro i lepo ono što Kristina slika već je dobro i lepo kako to radi”, zapisao je Nikola Kusovac.

„’To je opšta pojava naše prirode, da nas ono što je tužno, tragično, čak strašno, privlači neodoljivom draži; slike bola i straha nas odbijaju, ali nas u isto vreme i privlače… Kako je brojna pratnja koja s prestupnikom ide na mesto njegovog pogubljenja!’ (Johan Kristof Fridrih Šiler, ’O tragičkoj umetnosti’, 1792).

Povezane vesti - INTERVJU IVANA ŽIVIĆ: Žudimo za slobodom

Mene su uvek češće privlačila dela na kojima su stradanje i melanholični prizori, nego dopadljive i sentimentalne scene. Verovatno zato što čvrsto verujem da promocija lakoće življenja predstavlja površnost na kakvu danas često nailazimo, a i zato što vodeći se sopstvenim iskustvom znam da se loša sećanja jače urezuju u biće od onih lepih. Nikola Kusovac je u pravu kada kaže da ružno nije i ne može biti lepo, ali da stvaralački čin svojom ubedljivošću interpretacije može poprimiti odlike dobrog i lepog. Ne mislim da je lepota nužno u vidljivom i spoljašnjem, ali ne mislim i da ne postoji. Verujem da je slabo vidljiva u kontaminiranom društvu, u ekološki zagađenim predelima. Takođe, verujem da je lepota rešenje, izbavljenje, povezujem je sa duhovnošću, sa uzvišenim duhom. Ljudska sudbina je prolazna, pa samim tim i neizmerno tragična, element saznanja o konačnom ishodu nagoni čoveka da deluje u skladu sa strahom od istog.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .