INTERVJU VLADIMIR GVOJIĆ: Novi talas sigurno stiže, boja je nevažna

Sa Vladimirom Gvojićem priča o glumi liči na jednosmernu ulicu. Svi putevi vode ka dokazivanju koliko bolje može nešto da se uradi. Ne oslanja se mnogo ni na darovitost, ni na dobro odigrane uloge.

Vi ste na neki način malo čudo našeg glumišta, za 13 godina ostvarili ste desetak uloga i bez završene akademije. Kako to objašnjavate osim talentom?

„Moram da budem iskren, nikada nisam uspeo da prodrem u suštinu reči talenat na način koji bi za mene bio zadovoljavajući i da shvatim šta bi u suštini talenat mogao da predstavlja. Uvek sam smatrao da je talenat, odnosno ono što mi nazivamo talentom, pre jedna skupina nekih potencijala, možda prirodnih i lične želje za bavljenjem i nekim zalaganjem i onda napretkom kroz rad. U tom smislu ne znam tačno šta bih vam odgovorio. Ali ono što mogu sigurno da kažem, s obzirom na to da već jako dugo znam da je dramska umetnost u širem smislu nešto što me interesuje, i nisam previše preispitivao da li je to ono čime ću se baviti i na šta ću trošiti vreme. Jednostavno, to je tako. Nešto moraš da dobiješ od onog što želiš.“

Povezane vesti - INTERVJU IVANA ŽIVIĆ: Žudimo za slobodom

Vama se ta doslednost očigledno isplatila jer ste dobili nagradu „Car Konstantin“ za prvu glavnu uloga u dugometražnom filmu. Pre Vas je bez završene akademije ovu nagradu dobio samo Pavle Vujisić.

„Da, to je bilo sedamdesetih godina i moram da priznam da u mom dosadašnjem dramskom pregalaštvu ova nagrada može da se gleda kao, uslovno rečeno, kruna svega što se desilo. I meni je, naravno, velika čast što je žiri doneo takvu odluku.“

Kada smo već kod akademija sa kojih dolazi sve više mladih glumaca, da li  smo dobili kvalitetnije izučavanje glume ili je zapravo samo veća gužva u filmskom prostoru? 

„U suštini, nema nekih pravila i postulata kojih bismo sada mogli lako da se vodimo da bismo definisali trenutak u kome se nalazimo. Ovaj posao se radi svaki dan i počinje se svakog dana od nule. I u tom smislu akademija ili talenat, ili neko prethodno iskustvo i dobar minuli rad nisu garancija za to da će sutra nešto biti dobro ili bolje nego danas. Teško je reći da li je sve to previše ili premalo. A sa druge strane, stvarno se radi više nego ikad. I očigledno je da mnogo manje glumaca sedi u kući i čeka neki posao nego što je to bio slučaj pre pet, šest, sedam, osam ili deset godina. Na televiziji se mnogo više snima, a pozorišta su u situaciji u kakvoj jesu, zbog pandemije u kojoj se ceo svet nalazi. Koliko ja znam, u Srbiji nikada nije više snimano televizijskih projekata nego ove godine, znači i mnogo je više posla ne samo za glumce.“

Da li dobijamo i neki drugačiji kvalitet s obzirom na veliku produkciju televizijskih serija, ali i na veliki broj mladih ljudi koji prvi put staju pred kamere?

„To je dobro pitanje, kvalitet. Ne, u tom smislu on nije direktno povezan, tako da se ne može reći da ako raste kvantitet uporedo sa njim raste i kvalitet. Ali svakako činjenica je da se i u žanrovskom smislu produkcija, pogotovo televizijska, mada i filmska, raširila u odnosu na ponudu koja je bila pre deset godina, bar ja to tako vidim. Jeste rezultiralo do neke mere, ako ništa drugo, ono širenjem lepeze kvalitetnog programa. Pojavile su se neke stvari koje nismo mogli da radimo ili snimamo pre desetak godina i da pri tom u kvalitativnom smislu zaista zadrže jedan nivo koji nije sramotan u odnosu na svet i na ono što se trenutno tamo snima.“

Povezane vesti - INTERVJU MILOŠ FILIPOVIĆ: Beogradski alhemičar

Na festivalu u Nišu niste bili samo Vi prijatno iznenađenje. Mnogi projekti mladih autora su hvaljeni i nagrađivani. Kako vidite taj neki novi talas koji nam stiže sa njima? Šta bi bile njihove poruke srpskom filmu, kako Vi sagledavate danas srpski film?

„Svi su primetili da su odluke žirija ove godine bile malo neočekivane jer su nagrade dobili uglavnom mlađi, slabo afirmisani stvaraoci. Drago mi je zbog toga, a sa druge strane, nadam se da će to postati pravilo, da se otvara nešto novo. Ali, još je rano da se na taj način o tome priča. Sa druge strane, sve što sada preživljavamo je veoma teško. Sa scene su otišli neki sjajni glumci i generacije se smenjuju. Neminovno je da će doći neki mladi ljudi i da će dobiti šansu da se bave ovim poslom ukoliko zaista žele da postoje i da traju u nekom vremenu koje je pred nama. Moram da priznam da mi je, s obzirom na to da se donekle osećam delom tog talasa koji dolazi, teško da objektivno sagledam i predvidim nešto konkretnije. A sa druge strane, ovako lično, mogu da kažem da su to uglavnom divni mladi ljudi koji zaista vole film i mislim da se zbog toga pre svega bave, a sve druge stvari su im pod B, C, D. Verujem da oni svakako mogu da pruže nešto što se ovde do sada nije videlo, a ko zna, možda i što se nigde ni u svetu do sada nije videlo.“

Da li je ta energija nove generacije i njihov doživljaj filma na neki način nagoveštaj možda nekog novog crnog talasa u srpskom filmu?

„Ne smemo zaboraviti da se crni talas dogodio u jednom trenutku kada je odnos države kao institucionalnog tela naroda i naravno umetnika došao do tačke u kojoj je prosto moralo, na umetničkom nivou, da se dogodi taj sukob između nekog uspostavljenog sistema i autora koji su imali želju da prikažu nešto što možda taj sistem nije nužno blagonaklono tako gledao. U tom svetlu da, mogao bi danas da nastane, ali mogao je i pre sedam godina i kad sam se ja rodio. Mi od 1991. imamo za crni talas dobru podlogu. A sada koliko će biti crn ili u nekoj drugoj boji i da li će mladi autori za poruke koje žele da prenesu koristiti ista izražajna sredstva koja su koristile njihove kolege, videćemo. Kažem, možda neće biti crni, ali neki talas verujem da dolazi.“

Povezane vesti - INTERVJU MAJA HERMAN SEKULIĆ: Ambasador srpske kulture

Posle uloge opasnog momka za koju ste nagrađeni, usledila je uloga u seriji „Nečista krv“, potpuno drugačija. 

„Jeste, potpuno drugačija.“

Koliko uloga određuje karakter glumca ili karakter glumca određuje uloge i koju ulogu biste odabrali kao neki svoj lični pečat?

„To je nešto što, moram da priznam, još pokušavam da dokučim, da li u stvari uloge vremenom oblikuju karakter nas glumaca ili je obrnuto. U svakoj ulozi pa čak i onoj koja je najrazličitija od mene lično bilo je nekih sedam do deset odsto mog karaktera. Mora da postoji da bi ipak neki realizam mogao da se postigne u finalnoj izvedbi. A sa druge strane, tu je i način na koji se čovek sprema za jednu ulogu ukoliko to radi duži vremenski period i posvećeno. Meni se dešavalo da primetim da u stvari, nakon mesec dana priprema, dve nedelje pred ulazak u snimanje, počinjem da se iz nekih svojih standardnih mapa ponašanja polako izmeštam u neke nemapirane vode koje me iznenade, kažem nešto, što nije moje lično i to me iznenadi. I mislim da to dolazi iz tog nekog mog habitusa koji se stvori kao tumor u čoveku.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .