INTERVJU MARINA VODENIČAR: Umetnost će propasti ako bude bila samo odraz društva

Gledali smo je u serijama „Ljubav, navika, panika“, „Pozorište u kući“, „Žene sa Dedinja“, u „Senkama nad Balkanom“, ali publika Marinu Vodeničar ipak najčešće prepoznaje kao Slavicu iz serije „Vratiće se rode”. Ona kaže da joj ne smeta kada je publika pamti po kvalitetnoj ulozi, ali kvalitet je i u različitosti.

Glumci ne vole kad ih publika prepoznaje po jednom liku, a Vas uloga Slavice u seriji „Vratiće se rode“ i dalje prati kao senka. Da li Vam to smeta i šta uopšte mislite o poistovećivanju? Da li je to kompliment ili potreba publike da glumca vidi kroz lik za koji smatra da je bio njegovo najbolje ostvarenje? Sa kojom biste Vi želeli ulogom da Vas poistovećuju?

„Jedno je kada vas prepoznaju po nekoj ulozi a drugo je kada vas poistovećuju sa istom očekujući da ste takvi i privatno. To što mene i dan-danas ljudi najviše prepoznaju po ulozi iz serije ’Vratiće se rode’ samo govori o tome koliko je ta serija bila i ostala dobra i gledana i koliko sam ja možda bila publici upečatljiva pa su me zapamtili. Tako da mi to ne smeta i gledam na to kao na kompliment, jer bolje da vas prepoznaju po nečemu kvalitetnom nego po nečemu čime se možda i ne ponosite toliko. Ja ne bih volela da me poistovećuju sa mojim ulogama i zato nastojim da igram što različitije role kako u pozorištu, tako i na televiziji, odnosno filmu.“

Povezane vesti - INTERVJU JOVO MAKSIĆ: Gluma ne trpi kompromis, a publika nije glupa

Da li uopšte postoji ta jedna fatalna uloga i da li je teže takvu rolu odigrati u teatru ili pred kamerom?

„U teatru je svakako teže ostvariti ulogu po kojoj će vas znati čitav auditorijum jer znamo da je pozorišna publika ipak malobrojnija u odnosu ma televizijsku. Zavisi šta se podrazumeva pod fatalnom ulogom. Nekome je možda to uloga koja ga je proslavila, a to su najčešće televizijske uloge jer su kod nas serije veoma gledane i televizija je moćan mediji, a nekome je fatalna uloga neki lik iz književnosti koju priželjkuje da odigra u pozorištu. Retko kad se potrefi da je uloga po kojoj je neki glumac poznat ujedno i njegovo najbolje glumačko ostvarenje.“

Jedna ste od malobrojnih glumica iz Vaše generacije koja nijednog časa nije zapostavila pozorište i koja rado prihvata uloge i na pozornicama van Beograda, a godinama ste u ansamblu Narodnog pozorišta u Kikindi. Da li imate utisak da svi mladi glumci žele pošto-poto da rade samo u Beogradu pa makar to bile i reklame?

„Smatram da je pozorište osnov svega i jako dobra baza gde imate priliku da radite u kontinuitetu razne stvari, što je jako važno za razvoj i sazrevanje glumca. Upravo iz tih razloga sam i prihvatila angažman u pozorištu koje nije beogradsko i ne smatram to nikakvim hendikepom. Naprotiv, iz iskustva znam da se ponekad čak i kvalitetnije radi u pozorištima u unutrašnjosti gde se prave odlične predstave. Međutim, to javnost ne prati na način na koji zaslužuje i to je verovatno razlog zbog kojeg neki mladi glumci zaziru od rada u unutrašnjosti i pošto-poto sede u Beogradu po cenu toga da ne rade dovoljno.“

Da li je publika u manjim gradovima zahtevnija ili zahvalnija od beogradske?

„Mislim da je iskrenija u svakom slučaju jer u predstavama beogradskih pozorišta ima dosta glumaca sa malih ekrana zbog kojih publika najčešće i dođe na određenu predstavu ili aplaudira ponekad čak i nezasluženo da bi pozdravila svog omiljenog glumca. Tako da tu ponekad slika nije objektivna kao, recimo, kada su u pitanju predstave koje se igraju po pozorištima drugih gradova širom Srbije i čiji glumci uslovno rečeno nisu zvezde pa kada se publika oduševi predstavom ili glumom nekog glumca onda to nije zato što se to podrazumeva nego su iskrene reakcije.

S obzirom na to da gostujem često sa beogradskim pozorištima u kojima igram u drugim sredinama, onda se tu oseti kod domaćina i publike i izvesna doza zahvalnosti, prvenstveno zbog toga što je ljudima često komplikovano da dođu u pozorište u Beograd i pogledaju neke predstave.“

Povezane vesti - INTERVJU SAŠA HAJDUKOVIĆ: Živimo surogat živote i krećemo se po šablonima

Koliko je teško glumici da se izbori za ulogu u situaciji koja već godinama diktira dominaciju glavnih muških uloga?

„Teško je. Ne znam ni sama šta bih rekla novo na tu temu jer je opšte poznato da, počevši od literature, ima više muških nego ženskih uloga, a s druge strane negde ima više glumica nego glumaca, tako da su u startu stvari malo disproporcionalne. Ali ja verujem da nekako sve bude kao što treba da bude i da vam dođu uloge koje su vam suđene kad im je vreme.“

Koliko su Vaše prve uloge bile šansa da se pokažete a koliko da se dokažete?

„Glumac uvek mora iznova da se dokazuje, to je nesporno. Počevši od moje prve glavne uloge u televizijskom filmu ’Na Badnji dan’, koju sam dobila dok sam još bila na fakultetu, partneri su mi bili Đuza Stojiljković i Boda Ninković, ili ’Rode’, koje ste pomenuli, gde je takođe trebalo stati rame uz rame sa velikim glumačkim imenima, gledala sam više na to kao na dokazivanje. I u pozorištu sam od prvih studentskih uloga uvek imala veliku odgovornost. Bilo mi je jako važno da odgovorim zadatku tako da zapravo nikada, pa ni sad ne gledam na svoj posao kao na neko pokazivanje. Svaku ulogu doživljavam kao novi izazov i priliku za dokazivanje.“

Šta zamerate pozorištu a šta televiziji? Da li imate utisak da se i jedni i drugi na neki način dodvoravaju publici spuštajući kriterijume?

„Iskreno mislim da je to takozvano dodvoravanje publici zamena teza jer bi publika, bilo da govorimo o televizijskoj ili pozorišnoj, gledala ono što joj se nudi, naravno sa nekom svojom selekcijom, pa otud ona izreka - sve ima svoju publiku. Međutim, veći su problem sadržaji koji se nude pod obrazloženjem da to narod gleda i kriterijumi koji se namerno spuštaju, tu prvenstveno mislim na televiziju, isključivo zbog zaglupljivanja ljudi. Mnogo je lakše manipulisati i upravljati takvom masom. Nažalost, veliki ih je broj i svoj ventil i odušak pronalaze u gledanju televizijskog programa. Meni je iskreno žao što u trci za brzim i lakim profitom učestvuje i sve veći broj domaćih serija, filmova pa i pozorišnih predstava, zato su nam u dalje reprize najgledanije.“

Da li je zadatak umetnosti da menja društvo ili je dovoljno da bude njegov odraz?  

„Zadatak umetnosti trebalo bi da bude to da menja svet nabolje ukazujući na neke aktuelne probleme i stanje u određenom društvu. Ne bismo smeli da dozvolimo da nam umetnost postane odraz društva u kome živimo jer bi onda brzo propalo, što se neretko i dešava.“

Kako da teatar vrati staru i osvoji neku novu publiku? Koliko su neki moderniji tekstovi dopadljivi publici i da li smatrate da je televizija ipak u prednosti kad je reč o izboru tekstova?

„U trenutnim okolnostima kada je neizvesno kako će i pod kojim uslovima pozorišta uopšte i početi sa radom, vraćanje bilo kakve publike biće podvig. Sigurna sam da ima mnogo onih kojima je nedostajao odlazak u pozorište pa će se potruditi da se naviknu na novonastalu situaciju. Mislim da tekst, priča, dijalozi ako su dobri i ako se dobro uradi, izrežira, odglumi, uvek će se dopasti bez obzira na to da li je savremen tekst. Isto kao što se neko klasično provereno štivo može upropastiti lošom postavkom i dovesti do neprepoznatljivosti. Ne bih rekla da je televizija u prednosti po pitanju izbora tekstova, bar kada je reč o igranom programu, a sudeći po onom što gledamo i u čemu smo i mi kao glumci nekada primorani da učestvujemo. Kao da se zaboravlja na važnost dobro napisanog teksta kao osnove svega na čemu se dalje radi.“

Povezane vesti - INTERVJU NIKOLA PEJAKOVIĆ: Umetnost je umeti živeti od nje

Kako definišete rijaliti generaciju? Čija su oni zapravo publika? 

„Meni se čini da rijaliti generacija, šta god to značilo, zapravo nije ona što gleda rijaliti programe nego ona što gleda takozvane jutjubere i ne zna ko je Branko Kockica, ali zna ko je Baka Prase na primer. Meni, koja sam imala sreće da se rodim 80-ih i budem Titov pionir i odrastam za vreme teških 90-ih bez mobilnog telefona i društvenih mreža, ovo danas što vidim je mnogo tužnije i bezdušnije.“

Kakvu filmsku ulogu priželjkujete i koliko TV popularnost utiče na reditelje kada biraju glumce?

„Neku komičnu filmsku ulogu jer mi se čini da su mi više dolazile ozbiljnije uloge bar kad je o filmovima reč, dok je u pozorištu obrnuta situacija, pošto se trudim da se ne ponavljam. Volim da sama otkrijem svoje mogućnosti, onda bi mi tako nešto bilo interesantno. Televizijska popularnost nekada može biti i mač sa dve oštrice, zato kažem bitno je i po čemu vas prepoznaju. A da li to utiče na izbor pri nekim podelama uloga, to zavisi od reditelja ili projekta. Veći je problem lenjost ili nedovoljna hrabrost reditelja ili producenata da daju priliku i šansu nekom drugom sa kim do tada nisu sarađivali, a ne stalno da igraju na sigurno i sa njima poznatim glumcima. Zato smo u situaciji da se stalno vrte jedni te isti glumci i da više ne razlikujete jednu seriju od druge.“

Za koju ulogu se ovih dana pripremate?

„Uskoro nastavljam sa probama za predstavu ’Kovači’, gde tumačim Lujzu, čija je premijera trebalo da bude krajem marta, ali zbog situacije je naravno odložena pa će se, nadam se, realizovati početkom oktobra. Iščekujem i televizijske premijere domaćih serija koje obećavaju - ’Kosti’ i ’Klan’ - u kojima igram.“