INTERVJU SAŠA HAJDUKOVIĆ: Živimo surogat živote i krećemo se po šablonima

INTERVJU SAŠA HAJDUKOVIĆ: Živimo surogat živote i krećemo se po šablonima


U kom trenutku podvlačimo crtu između juče i danas, da li je početak novog dana zaista zora ili samo predvečerje onog jučerašnjeg? Zašto se kalendar u nekim vremenima zbunio i imamo utisak da smo neke dane već doživeli, ali da se nikad nisu zapravo okončali. Postoji vreme za odlučivanje i za odluku, između njih je neki međuprostor trpljenja i proživljavanja, čekanje na onaj trenutak.

“Kosti” su priča o dvojici otuđenika koji pogođeni traumom iz rata ne mogu da se uklope u razoreno i korumpirano društvo. Svako na svoj način i u svoje vreme imaće svoju osvetu. Na ekranu to je drugi deo trilogije o Banjaluci koji potpisuje reditelj Saša Hajduković.

Povezane vesti – Reprize neće biti

Nakon završetka snimanja “Mesa”, izjavili ste da je ovaj naziv asocijacija na roštiljnicu, ali i na utisak da sve više ljude gledamo kao na komade mesa. Koliko zapravo na ovim prostorima poslednjih decenija vredi ljudsko dostojanstvo?

“Nisam mislio na dostojanstvo, nego na taj odnos Slavka prema drugom. Za njega su ljudi igračke, sredstva, komadi mesa… takvi ljudi su zarazni. Taj virus kada uđe u zajednicu, razara je. Ta roštiljnica je zapaljena u trenutku kada je Slavko ušao u nju. Kad ne vjerujete u dušu, na druge ljude gledate samo u odnosu na to kako vama koriste. Ultimativni individualizam. Na to sam mislio.”

Saša Hajduković_Bosonoga produkcija (1) (1)

Razrušene vrednosti, životi nepripadajućih ljudi, sudbine izbeglica, sve su to teme koje se vide u Vašim, ali i delima mnogih autora srednje generacije pa i mlađe generacije. Nekad se stiče utisak kao da gledamo filmsku lektiru nekih nezavršenih ratnih i posleratnih priča iz četrdesetih godina. Ko su heroji današnjih priča i šta je njihova poruka?

“Jasno je da dramatični događaji osciliraju dugo nakon što se završe. Jedan rat nije završen dok svi koji su taj rat doživjeli i preživjeli ne umru. To je Hemingvej rekao i mi to sada jasno vidimo. Naši heroji su, kao i heroji crnog talasa, izgubljeni, razočarani, oštećeni na neki način kao ljudska bića. Među nama ima i istinskih heroja koji su zaboravljeni i psihopata  zločinaca koji se kriju. Takvo društvo jeste inspirativno za dramu, ali je malo naporno za život.”

Kako publika na festivalima van ovih prostora doživljava sudbine naših običnih ljudi, da li kroz film uspevamo da dopremo do njihovog drugačijeg razmišljanja o događajima koji inspirišu te filmove?

“Filmovi i serije se prave za sebe. Mi se riješavamo svojih frustracija, strahova i bolje pokušavamo da upoznamo sebe. Umjetnost nije turistička razglednica ili istorijski pamflet. Makar nije za mene, jer mi je bitno da po sebi rovim i pretražujem, i onda to izbacim u saradnji sa drugim ljudima kao neki autentičan iskaz. Kako to odzvoni u svijetu, nije naše da komentarišemo.”

Ekran je definitivno potisnuo filmsko platno pa su mnoge serije gledanije od filmova od kojih su nastale. Kako Vi gledate na taj odnos publike, da li je zlatno vreme filma definitivno prošlo? 

“Nije. Vratiće se film kao što se sada vratila televizija. Film je u krizi, ne zbog tehnološkog napretka, nego zato što se sada mejnstrim filmovi prave za djecu. Neki ’stručnjaci’ su izračunali da je to ciljna publika. Nema ozbiljne priče u mejnstrim filmu. Serije pobjeđuju već na papiru, mnogo su ozbiljnije priče. Makar ja tako mislim i volio bih, jer je gledanje filmova u kinu jedno kolektivno iskustvo i jedan svečani čin. Mada to nije suština. Suština je pričanje priče. A priča će se pričati na ovaj ili onaj način.”

Saša Hajduković_Bosonoga produkcija (2) (1)

Za svoje mesto pred kamerom danas se bori mnogo glumaca, ali ne i mnogo scenarista. Šta je za Vas presudno kad čitate rukopis, koliko dobrih priča se zapravo nudi rediteljima? 

“Moja je sreća da imam tu privilegiju da radim sa Nikolom Pejakovićem koji je genije i da nam ideja za priče ne fali. Kad čitam scenario, meni je najvažnije da vidim neku temu ili neki odnos ili lik koji me intrigira. Da je živa priča, dramatična i istinita. Zvuči jednostavno, ali nije. Živimo po šablonima i pišemo šablone. Živimo surogat živote i krećemo se po šablonima. A kako živiš, tako i pišeš.”

Gde vidite pomak filma sa ovdašnjih prostora? Da li savremeni film može da premosti generacijski jaz ili mlađa publika još traga za svojim temama?

“Svijet se u stvari dijeli grubom podjelom na djecu i roditelje (ne znači nužno da ima veze sa godinama i da su to bukvalno djeca i roditelji, čak može da bude i odnos u kome se mijenja ta pozicija roditelj – dijete), i ako ima istinske ljubavi među njima ona će premostiti jaz. Problem je nedostatak ljubavi i uvrijeđene taštine. Djeca misle da znaju bolje, roditelji su uvjereni da djeca pojma nemaju. Ja radim sa djecom na akademiji i učim ih da budu roditelji svojih filmova. Treba mnogo ljubavi i žrtve da se bude roditelj. Film vas neće naučiti tome, ali vas može uvjeriti da vaša priča, vaš život imaju smisla. Generalno vam umjetnost može sačuvati glavu
neko vrijeme. Meni je sačuvala.”

Povezane vesti – Grad jednog vajara

Među umetnicima je već odavno prihvaćen cinizam kao deo ličnog „šarma“. Zašto se radije zlurado smejemo nego što se dokazujemo? 

“Zato što težimo da budemo pametna slika. Cinizam je utočište besmislenog i šarmantnog intelektualizma u kome vi imate privid da učestvujete u životu, a istinski ga samo komentarišete. Treba imati hrabrosti pa ispasti glup. Treba potrošiti godine života za deset epizoda serije koju ljudi pogledaju i kažu: nisi trebao tako, trebao si… Mnogo je lakše reći nego ustati u tri ujutru i izaći u kišni dan da vidiš gdje da postaviš rasvjetu, kako da riješiš scenu. Ali naravno, darovi nisu isti. Svako na kraju dobije svoje.”

Saša Hajduković_Bosonoga produkcija (4) (1)

I gde je u toj priči politika? Koliko umetnici smeju i treba da budu deo aktuelnih događaja? Gde je granica između umetničkog stava i političkog angažmana?

“Za mene ne postoji granica u tom smislu. Baviš se politikom kao što se baviš i odnosom, seksualnošću, biznisom. Bitno je da se ne baviš isključivo politikom ili isključivo nekim drugim stavom. Da nisi pamflet. Šekspir je tu savršen primjer, kao i grčke drame. To mi je uzor kada dođem do bilo čega u scenariju. Posmatraš to kao vječni problem, ne kao trenutnu situaciju.”

Publika Vas je upoznala nakon Vašeg diplomskog filma „32. decembar“, šta se promenilo u Vašem odnosu prema kinematografiji u proteklom periodu? Da li ste od nekih ideja odustali?

“U taj film smo svi, ne samo ja, uletjeli ne znajući tačno ni šta je film, ni kako se pravi. Ja sam se tu nalupetao kao reditelj i krivo mi je zbog toga, ali sam, sa druge strane, ponosan što smo svi zajedno bili dovoljno hrabri da sa tako malo znanja uložimo toliko energije i napravimo dugometražni film.

Povezane vesti – Priča koja je promenila svet odraslih

Morate da razumijete da kod nas ne postoji filmska industrija i mi nismo tačno znali ni ko šta tačno radi i kako to sve praktično funkcioniše. Imao sam samo predavanja mog profesora Predraga Velinovića koji je, i beskrajno mu hvala na tome, nama to sve objašnjavao u teoriji i tako nam ulio samopouzdanje. Tada nisam vidio razliku od znanja i saznanja. Da sam vidio, vjerovatno bih postao cinik.”

Kako definišete dobar film, po popularnosti i zaradi ili kao umetnički izraz jednog perioda koji možda nije uvek razumljiv i prijemčiv. Šta je za Vas avangarda na ekranu i na platnu?

“Za mene je avangarda kada neko dobro promisli o životu i otkrije mi kutak ili ugao gledanja koji ja nisam vidio. Samo to. Heraklit je avangarda, Dostojevski, Kopola. U posljednje vrijeme Benet Miler, Keli Rajnhard, Džonatan Glejzer, Derek Sijanfrans i mnogi drugi. Sada je pitanje gledalaca. Kao Džojs što je napisao proročki da traži savršenog čitaoca, tako sada i filmovi i serije traže gledaoce.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar