INTERVJU, MARKO TOMAŠ: ZAJEBALI SMO SVE ŠTO SE ZAJEBAT DALO

Mostarskog pesnika, jednog od najintrigantnijih i najizdavanijih na tlu bivše Jugoslavije - Marka Tomaša (40) zatekli smo na festivalu „Nakultiviši se“ kako, ispijajući špricer i pale­ći cigaretu na cigaretu, svojim stihovima satima u transu drži publiku, koja se tiskala u prepunom kafeu te sparne večeri.

Uvek pesnik, povremeno prozaista, knjižar i novinar, Tomaš poeziju i prozu objavljuje u BiH, hrvatskoj i srpskoj periodici. Pesme su mu prevođene na italijanski, poljski, nemački i engleski jezik. Jedan je od pokretača i urednika časopisa „Kolaps“ i pripadajuće biblioteke, a pisao je i u „BH Danima“, „Glasu Istre“ i „Feral tribunu“. Rođen na početku kraja pri­če SFRJ u Ljubljani, školovan u Mostaru i Somboru, živeo i radio u Sarajevu, Zagrebu, Splitu, Beogradu, Tomaš je neminovno pelcovan jugoslovenskim duhom i kulturom.

O tome zašto nije jugonostalgi­čan, o svom i otuđenom Mostaru, izdavaštvu, kulturnoj klimi u regionu, kao i o svojim pesmama i potrebi da se u njima ogoli, Tomaš bez zadr­ške, baš kao i u svojim stihovima, priča za „Ekspres“.

Uspeva ti da nas svaki put iznova svojim demistifikovanim osećanjima i mislima krepiš i držiš bez daha, što te i svrstava u jednog od najzna­ čajnijih autora na ovim prostorima. Kako ti to tumačiš?

- Svojim jasnim opredeljenjem da je iskrenost najbitnija u umetnosti 21. veka. I želja da se drugima ispriča svoje viđenje stvari. Ne mislim da je vreme za formalne konstrukcije. Vreme je da stanemo ogoljeni jedni pred druge, upravo u trenutku kad se čini da se sve vi­še udaljavamo.

Od zbirke do zbirke, čini se da čitalac može pratiti svaki tvoj treptaj. Ili je to varka. Koliko su tvoje pesme autobiografske?

- Jednim delom jesu. Drugim delom su fikcija. Ali nipo­ što nisu tek formalna konstrukcija. To vri u meni i ako sam ja ključala voda, te pesme su mehurići koji izlaze na površinu i tu se raspuknu.

Ne libiš se da se izložiš i stvari nazoveš pravim imenom, svesno, često autoironično i ogoljeno u svojim pesmama... To se zove hrabrost ili nasušna potreba?

- Nažalost, to je po mene često pogubno jer se osećam isceđeno, prazno, i onda postojim i krećem se kao da drhtim i iznutra i spolja. Ne znam da li je to hrabrost. Ali jeste najdublja ljudska potreba da objasnim neke stvari, da komuniciram s drugima tražeći razumevanje za sebe i ovaj blesavi svet i sve one koji se u njemu ne snalaze najbolje.

Tvrdiš da sebe ne shvataš ozbiljno, da je život šala i da su ti smešni oni koji sebe preozbiljno doživljavaju. Da li to znači da si lišen sujete i da si našao način za preživljavanje?

- Kamo lepe sreće da je život šala. Voleo bih da jeste. To je jedna od žudnji. Mislim da jesam lišen sujete. Ali to nije na meni da govorim. Samo pokušavam da živim kao da se igram i dalje, kao da sam dete. Zato ta detinja nepatvorena iskrenost i jeste nešto što me zaokuplja.

Šta bi za tebe bila nepodnošljiva lakoća življenja?

- Nisam ja tu posebno inventivan. Bilo bi lepo da budem negde nadomak mora. Da imam saputnicu i malu jedrilicu i, kad je sunčan dan, da izlazimo na pučinu i gledamo u plavetnilo. Lepo je kada šetaš sa psom nekim brdom. Kada možemo da budemo tihi, da odbacimo socijalne neuroze u koje nas guraju bez ikakvog razumevanja za ljudsku duševnu krhkost.

Imaš li neka svoja utoči­ šta ili si možda sklon suočavanju?

- Volim da se sklonim. Sve manje smisla vidim u suočavanju. Imam neke koordinatne tačke u kojima leži moj unutra­ šnji mir. Zagrljaj u kojem sam miran i isti takav pogled kroz prozor.

Čemu se raduješ? I da li katkad gubiš sposobnost ushićenja samo zato što si nešto već toliko puta doživeo?

- Još uvek sam u godinama kada nisam sposoban da iskustvo pretvorim u mirnu mudrost pa da na njega gledam kao na neurozu i otrov jer nas s vremenom lišava sposobnosti da se radujemo. Ali trudim se da sakupim deliće vlastitog života i držim ih pod kontrolom. Umoran sam pomalo, znaš, i onda čovek nije u stanju da se raduje. To je žalosno. Svi smo umorni od te neke trke kojoj nikako da shvatim svrhu.

Da li je biti pesnik privilegija za tebe ili možda usud koji iziskuje češće suočavanje sa samim sobom?

- Ja nisam pesnik. Tip sam koji piše poeziju i luta. Ponekad sebe vidim kao zabavljača. Mada bi verovatno najbolje bilo dati mi neke tablete za smirenje i pustiti me da zalivam maj- čine ruže.

Šta je to što može da te izbaci iz ravnoteže, a šta ti vra­ća balans?

- Niko od nas više nije u vinklu. Ljudi su kao napuknuti zidovi. Kad lutaš manijakalno, kad ti je posao da pronađeš ravnotežu, onda je teško. U jednom stihu kažeš da bi rado osnovao svoju religiju.

Koji je razlog za to?

- Zato što moramo ponovo da izmislimo boga koji će biti uteha, koji će nas vratiti ideji da jedni drugima budemo uteha, da niko nije manje ili više vredan, već da svi imamo pravo na snove, zablude i pristojan život.

Ističeš da se osećaš kao Hercegovac, po rođenju si Slovenac, po življenju Vojvođanin, Srbin i Dalmatinac, a zbir svega toga što je utkano u tebe je Jugoslavija kao kulturološki okvir. Kakav je danas tvoj odnos prema pojmu jugoslovenstva?

- Imam dvojak odnos. Nisam jugonostalgičar u smislu žaljenja za državom. Države su promenjive kategorije. Ali odgojen sam u jednom duhu koji se nazivao jugoslovenskim. Određen sam tom i takvom kulturom. Ne mogu to hirurški da odstranim iz sebe. I nije mi jasno zašto je politički korektnima taj pojam toliki bauk ako već idu okolo i tvrde da su porazili tu ideju.

Ove godine je 100 godina od stvaranja Jugoslavije. Kada se osvrneš na sve dobro, loše i zlo što nam se dogodilo u bivšoj dr­ žavi, koja je tvoja prva pomisao na tekovine jugoslovenskog iskustva?

- Ideje jednakosti i humanizma. Ne znam kako neko mo- že da kaže da je to pogrešno. Ne znam zašto se odričemo tog zajedničkog istorijskog putovanja. Bilo je tu dosta dobrih i lepih stvari. Ali kako kaže Zoran Predin, „zajebali smo sve što se zajebat dalo“.

Koje su to lekcije koje do danas nismo naučili?

- Ništa ljudi nikada nisu naučili. Zato i imamo taj osećaj da se vrtimo ukrug. Zato i mogu da manipulišu nama i da nas šutiraju okolo kako je kome drago. A neko u tome uvek ima svoj interes. Postali smo ljudski resurs. A kako kaže moj drug Sefe, resursi su tu da se troše.

Kako pamtiš kulturne i dru­štvenopolitičke tektonske promene od osamdesetih do kraja devedesetih u Jugoslaviji?

- Znam da me je to sve zbunilo. Do tada mi se činilo da imam jasnu ideju kako život treba da izgleda, a onda sam ispaljen u neki prostor i vreme gde mi se čini da sam potpuno nesposoban za život. Ispaljen sam u svet koji ne razumem i ne shvatam kako treba da funkcionišem u njemu. Pripadaš ratnoj generaciji koja je u to vreme u Somboru učila i Krležu i Kiša. Istovremeno tvoji vršnjaci u Hrvatskoj bili su lišeni Kiša. A svi zajedno se danas otimamo za Andrića.

Šta kažeš na to?

- A šta da kažem osim da je ljudska glupost vrelo večnog čuđenja. Izbrišemo nekoliko decenija zajedništva, a onda biramo iz te deponije šta nam odgovara i kada nam odgovara. Sumanuto! Mostar je lep, ali pun paradoksa.

Koji mirisi tog grada te vraćaju u detinjstvo, a kako ga danas vidiš i doživljavaš?

- Miris Neretve u letnjem periodu. Težak i opojan miris ruža, od kojih se nekada pravio sok. Miris ručka. I onaj čisti vazduzh u trenucima kada vetar očisti svet barem na trenutak. Ali eto primera da ljudi ne vole lepotu. Prvi ljudski poriv kad se suoči s lepotom i skladom jeste da to pokvari, „svojim prljavim noktima po njenom licu“. Trudim se da ponovo pronađem svoj Mostar, ali njega nema, a ovo danas mi se čini kao prazna ljuštura. Bez političkog i kulturnog kontinuiteta, ništa ne postoji. A mi smo iskidali i vreme i prostor. U zbirci „Regata papirnih brodova“ si u jednoj pesmi opsednut duhovima, a u drugoj kažeš „Živimo u svetu uspomena. Tu i umiremo“.

Koji duhovi opsedaju tvoje uspomene?

- Uspomene su duhovi isto tako. Duh svih mojih ljudi je uvek sa mnom. Uznemiruje me to. Duhovi mojih zabluda, grešaka, loših izbora i navika. Svet unutrašnjih demona je ogroman i beskrajan. To je pomalo u neskladu sa ograničenošću sveta u kojem živimo, i eto još jednog duha.

Rođen si u Ljubljani, živiš u Mostaru, ali si živeo i u Somboru, Splitu, Sarajevu, Zagrebu, kratko u Beogradu. Koliko se po tvom iskustvu kulturne scene u bivšim jugoslovenskim republikama razlikuju, a koliko tu ima sličnosti?

- Nije se raspad dogodio kako bismo se zbližavali. Sve se više udaljavamo po svim parametrima življenja. Mali, skroz mali postotak ljudi pokušava da se zbliži, ali naše iskustvo više nije zajedničko, od zajedničkog putovanja smo odustali. Možda ja sve vidim previše crno, ali utisak mi je da najviše ličimo u onome najgorem, u bedi, i materijalnoj i duhovnoj, u izgubljenosti i nesnalaženju.

Deluje da se ubrzano zaboravljaju nacionalna tradicija, vera, jezik, da nema prave kulturne klime. Jedan si i od potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku. Šta bi po tvom mišljenju bila dobra kulturna klima?

- Teško pitanje na pogrešnoj adresi. Neke stvari bi morala da odradi zvanična politika, ali nema interesa za to. Sve se svodi na pojedinačne inicijative. Pleme rasutih i izgubljenih poku- šava nekako sebi da vrati dostojanstvo. To je mala ali bitna borba.

Mogu li umetnici da dođu do javne reči? I da li ti imaš takvu potrebu?

- Nekada mislim da se to mora, a nekada mi se čini beskrajno napornim. Sad sam u nekoj fazi posustajanja. Kao da mi treba odmor. Malo šta mi je jasno. Stvari se sudaraju u glavi i pritiskaju rebra. Sve se čini tužnjikavo i beznadežno. Treba nam novi svet, ali kako ga izmisliti?

Da li kao društvo propuštamo priliku da se identifikujemo s vremenom i onim što nam se događa, neprestano se osvr­ćući na prošlost?

- Godine idu, a naša društva tapkaju u mestu. To je strašno. Koža stari, a mi smo osuđeni na privremenost i večnu sadašnjost. Kad nema propisane budućnosti, nekad nemamo druge nego da se okrenemo u prošlost. A od nje smo jednako umorni kao i od rečene večne sadašnjosti.

Pored toliko kreativnog potencijala koji imamo na ovim našim prostorima u svim sferama umetnosti, ali i u drugim oblastima, nešto duboko destruktivno nas razjeda. Gde smo se to pogubili sami sa sobom i jedni sa drugima?

- Pristali smo na novi feudalizam, koji se skriva iza krinke demokratije. Njemu nije u interesu javno, nego samo privatno. Stigla nas je kletva Megi Tačer da društvo ne postoji. Šansa je u pokušaju da se zbližimo kako god znamo i umemo, da vratimo veru, da stojimo jedni iza drugih i da utemeljimo javni interes.

Šta te u našem društvu, ali i globalno danas najviše impresionira?

- Koliko god depresivno i beznadežno izgledalo, čini mi se da postoje pukotine u sistemu, i to bezbrojne. Samim tim i mogućnosti su bezbrojne. To je lepo ako imate ikakve ambicije. Ali klovnovi i spadala na čelima velikih carstava su grozna pojava. Politika iz koje je odstranjena ideologija je strašna stvar.

Može li u ovo ludo vreme konzumerizma, političkog populizma, serviranih laži kao aksioma istine i opšte malogra­ đanštine poezija da nas spase ili je ona samo kratkoročna uteha? U čemu je tvoj spas?

- Ma, ne može čoveka ništa da spase. Poezija može da bude kratkoročna uteha, i toliko. Svoj spas još uvek tražim. Tražim unutrašnji mir. Katkad i naiđem na njega. Pokušavam da ga treniram i pripitomim.

Ima li budućnosti za neafirmisane umetnike, pesnike i pisce u ovom delu Balkana?

- Ima li budućnosti uopšte kao ideje, to je pitanje. Ne znam stvarno. Nikome ne bih preporučio da se bavi ovim čime se ja bavim. To je večno udaranje u zidove. Umara. Osećaj nesigurnosti je veći nego igde drugde. Ali, opet, sve to može da bude drugačije.

Ko su bili literarni junaci tvog detinjstva, koji pisci i knjige su te zarazili i uticali na tvoj izraz?

- Na mene je u jednakoj meri kao i književnost uticala popularna kultura. To i jeste prostor koji me interesuje. Kako književnost do neke mere uvesti u jedan mali džep popularne kulture. Svega i svačega ima u mom odgoju što mi je bitno.

Govoreći o svom muzič­kom i književnom ukusu, sebe si opisao kao upadljivo suvog i debelog koji konzumira i dop, ali i punjene paprike. Objasni nam.

- Svaki čovek ima unutrašnje protivrečnosti. Sudaraju se različite stvari koje su ga formirale. Mislim da svako želi da putuje i luta svetom, ali i da vodi miran porodični život. Ali treba napraviti izbor. A to je zbunjujuće. Uvek postoji mogućnost da ste napravili pogrešan izbor ili da samo to mislite. I eto problema. Mali izdavači i knjižari, me­ đu koje se ubrajaš i sam, jedva preživljavaju i u nepovoljnom su položaju u odnosu na nekolicinu velikih koji drže monopol.

Kakvo je tvoje iskustvo na tom polju i ima li rešenja za kvalitetno izdavaštvo?

- Moraju se izraditi kulturne strategije na lokalnim i državnim nivoima. Ali malo se koja državna uprava bavi time. Sve mi se čini kao da se uprave pitaju da li nam kultura uopšte treba. I bojim se da će sve biti prepušteno zubatoj zveri tržišta.

Da li je bolje ne čitati ni­ šta nego čitati loše štivo koje je okupiralo, čast izuzecima, gotovo sve knjižare?

- Ne znam, iskreno, što bih rekao na to. Mi nismo naviknuti na žanrovsku književnost, a o njoj zavisi takozvana industrija, jer danas je sve industrija zabave. Nismo naviknuti na književnost koja ima jasnu ciljnu grupu, tj. tržište. A bez toga sve će drugo pući kao balon u ovom vremenu.

Učesnik si brojnih pesnič­kih festivala u našoj bivšoj zemlji, kao i u inostranstvu. Kako ih ti doživljavaš?

- Ima različitih i festivala i sajmova. Meni je svaki jednako izazovan i zabavan. Pulski sajam je divan, baš kao i onaj u Banjluci. Split protekle dve godine ima zanimljiv koncept mediteranskog sajma knjiga. Tu je najveći književni festival u bivšoj Jugoslaviji - KROKODIL, koji nas uskoro očekuje i kojem se radujem, a i Sarajevo ima Bookstan, Mostar - Poligon. Drugačiji su gradovi, drugačija publika, atmosfera, i svugde je lepo na svoj način.

U Beogradu si zimus proveo tri meseca. I opevao si ga u novoj zbirci „Trideset deveti maj“. Kakva je tvoja emotivna veza sa ovim gradom i njegovim ljudima?

- Mnogo je meni dragih ljudi koji žive u Beogradu. A ljudi čine grad i određuju tvoj odnos prema gradu. Ima još uvek nečega što bi se moglo nazvati beogradskim duhom. I štagod ko mislio o tome, Beograd je još uvek glavni grad Jugoslavije.

Koji gradovi bivše Jugoslavije za tebe imaju posebnu draž?

- Volim Split zbog prijatelja koji su mi postali porodica koju sam pronašao na svom životnom putu. Ljubljanu volim zbog Roka i Tjaše i Dominike. Maribor zbog Vanese, Roka, Andreje, zbog mojih rođaka koji su jako dragi i jednostavni ljudi. Volim taj ludi Beograd zbog njegovih ljudi i njegovog raspada. Skoplje zbog Rumene i Andreja. Zagreb zbog uspomena, i Krune i Miše i Lade i Ane i Ivora i mnogo drugih ljudi. Ljudi su bitni. Ljudi treba da budu bitni jedni drugima. To je poenta.

Da se vratimo onome što nas čini živima, ljubavi za koju kažeš da je „smislila sve zločine“, ali bez koje očito ne možeš. Šta ona predstavlja za tebe?

- Ona je ideja koja može spasti svet. Uteha. Ali je kao ljudi ne razumemo, poistovećujemo je često sa ushićenošću, a ona, kao i sve drugo na svetu, ima svoja razna lica. Ona je sastavni deo svačijih snova. A snove treba slediti prema pučini, prema pučini.

Mnogi klinci osnivaju bend, sviraju gitaru ili bubnjeve kako bi se dopali devojčicama. Postoji li ta paralela i s pesnicima, konkretnije s tobom?

- Moguće da postoji. Ali pre svega postoji potreba da se čovek objasni svijetu i da stupi s njim u komunikaciju. Vidiš, vratili smo se i zatvorili krug.

Čovek bi trebalo da bude homo ludens, zaigrana životinja umesto zveri koja rmbači

Fudbal je još jedna tvoja pasija. Da li sa istom strašću s kakvom pišeš poeziju pratiš i komentarišeš u svojim kolumnama najvažniju sporednu stvar na svetu?

- Pa da, uvek imam isti odnos prema svemu. Fudbal vidim kao igru, baš kao i poeziju. To su stvari koje nekako varaju sistem, ostavljaju ljudima prostor da se igraju i kad odrastu. A čovek bi trebalo da bude homo ludens, zaigrana životinja umesto zveri koja rmbači.

Ko je tvoj favorit na SP u Rusiji, šta misliš dokle će stići Srbija i Hrvatska, i koje će se reprezentacije plasirati u finale?

- Uvek navijam za Englesku. Romantično je to koliko su bahati, a koliki su luzeri. Naravno, pre nego za Englesku, navijaću za Hrvatsku i Srbiju. Hrvatska ima momčad da ode do kraja, ali moraju mnoge stvari da se poklope da bi se to dogodilo. Nije tu u pitanju samo broj pojedinaca. Srbija ima čvrstu takmičarsku ekipu. Ako se neke stvari slože, može da prođe grupu, a onda korak po korak. A favorit je Nemačka. Iza nje Argentina. A onda Francuska i Brazil.

Kako si doživeo nedavni debakl Liverpula u finalu Lige šampiona?

- Oh, to je duboka trauma. Iako bi se reklo da se čovek navikne na to kad je Liverpul u pitanju. Ono je stvarno bio debakl i velika nesreća. Nekako se Realu uvek namesti da ne mora previše da se trudi.

Napisao si biografiju čuvenog fudbalera i trenera Ivice Osima. Kako je došlo do toga?

- Pisao sam o čoveku koji je metafora jednog vremena i prostora. I radio sam to s namerom da mu knjigom podignem spomenik. Spomenik zbiru jasnih vrednosti koje on kao metafora predstavlja. A knjigu su mi naručili moji dragi prijatelji iz Zenice. I nekako su uspeli da me nagovore da se upustim u tu avanturu.