INTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

INTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

Milan Cile Marinković; Foto: Jelena Jovanov


Ako sasvim namerno priznamo da ništa što mislimo da se dogodilo slučajno – nije slučajno, kako onda razrešiti dilemu da li je slučajnost imala nameru? Kada ušetamo u platna Cileta Marinkovića, susretnu nas neke magijske slučajnosti i ovozemaljske dileme i skoro da je nemoguće razaznati da li je slikar zakazao sastanak sa svojom temom ili ga je ona vešto presrela u metežu nekog velegrada.

Upoređuju Vas sa slikarima novog ekspresionizma, transavangarde, pop arta, a zapravo je možda najtačnija definicija da ste Vi srpski moderni slikar. Kako Vi definišete svoja dela i šta zapravo znači biti moderan slikar?

„Bio sam među prvima u staroj Jugoslaviji koji su radili modernu sliku inspirisanu pop artom i Endijem Vorholom. Vodio sam zanimljiv i ekscentričan život, vezan za pozorište, filmske festivale, balet… Stalno sam bio u žiži medija. Družio sam se sa glumcima, igrao u filmovima, od izložbi pravio performans. Glumom u ’Kosi’ uspeo sam da šokiram konzervativnu javnost!

Ja sam se uvek suprotstavljao šablonima i profesorskim metodama. Imao sam svoj bunt i trasirani put. Moja platna karakteristična su po snažnom, ekspresivnom nanosu boja, ali i uticaju koji je na mene imao pop art. Pop art sam otkrio u studentskim danima, presudan je bio život u Njujorku, i kasnije 1983. godine kada je u Beogradu priređena u Muzeju savremene umetnosti značajna izložba ’Umetnost osamdesetih’ na kojoj sam izlagao, moj rad je okarakterisan kao preteča umetnosti 80-ih, ’nove slike’, pomerene figuracije, neoekspresionizma, art bruta i bad arta. Međunarodna karijera me je odvela preko Atlantika u Njujork, gde sam izlagao, i vratila me u Evropu, do Pariza gde sam ostao i do danas. Pravovremeno i uspešno našao sam se u samom jezgru vrednosti svetske aktuelne politike i to kao zrela stvaralačka ličnost.

Već gotovo pola veka svojim umetničkim stvaralaštvom zaokupljam pažnju kulturne i umetničke javnosti Beograda, prostora bivše Jugoslavije, Pariza i Njujorka i brojnih svetskih metropola gde sam imao više od 120 samostalnih i učestvovao na više od 250 grupnih izložbi. Živim na relaciji Pariz-Beograd. Mnogobrojne nagrade i priznanja na umetničkim manifestacijama u zemlji i inostranstvu svedoče o značaju i veličini mog rada. Moj umetnički pristup i kontinuitet autorskog izraza potvrđuje pripadnost značajnim tokovima evropske transavangardne umetničke scene i novog ekspresionizma.

Rad, hrabrost i energija su me vodili na mom putu, napravio sam više od 2.000 slika i crteža. I dalje sam iskren i čuvam svoju stvaralačku energiju. Od studentskih dana do danas, izgradio sam likovni jezik koji sam kasnije razrađivao i kome sam dosledan do danas. Njega prepoznaju svi istoričari umetnosti, kolekcionari, kritičari i oni kojima je umetnost predmet interesovanja. Nikada nisam imao potrebu da se prilagođavam tuđim stilovima jer sam imao sopstveni.

Povezane vestiINTERVJU DEJAN AĆIMOVIĆ: Pametnome dosta

’Danas je jasno da središnji tokovi zapravo i ne postoje: postoje naprotiv autentični i zanimljivi pojedinci, postoje umetnici sa svetom sopstvenih preokupacija, a da bi se opstalo na sceni savremenih umetničkih zbivanja, iznad svega je važno merilo individualnosti, drugim rečima, merilo po kojem se prepoznaje da je svet jednog umetnika izrazito njegov i po tome značajno različit od svetova ostalih’, objasnio je Jerko Denegri, prof. na Filozofskom fakultetu i likovni kritičar.“

Mnogi tvrde da je naša slikarska scena u poslednjih dvadesetak godina dala veći prilog umetničkoj sceni Evrope nego što je to učinila naša savremena književnost. Zašto je na ovim prostorima platno nekako ostalo u senci knjige?

„Svaki umetnik gradi svoj svet i ti svetovi su različiti. Moji protagonisti su poput familije nekog putujućeg pozorišta. Ljudi sa margina, sa svojim životima, traumama, strahovima, radostima, sudbinama, žive svoje živote na mojim slikama, susreću se, razilaze, nestaju pa se ponovo vraćaju sa nekom drugačijom ulogom, na nekoj drugačijoj slici. Oni potiču iz asocijacija na različite gradove, želje, nadanja, snove… Ponekad sa njima na moje platno dolazi nekakav predosećaj, trag onoga što će se tek dogoditi. Naša slikarska scena u Parizu je već duže vreme određena. Nju su obeležili naši istaknuti slikari koji su predstavljeni u monografiji ’Pariski krug’ gde je uvršteno i moje slikarstvo. Na umetničkoj sceni Evrope, posebno Pariza, srpsko slikarstvo ima veliki značaj, predstavljeno je i prepoznaje se. A na našim prostorima sva zbivanja vezana za kulturu uopšte, što znači i za slikarstvo i za književnost, umnogome su zavisila i zavise od političko-ekonomskih zbivanja.“

Kada se govori o našim poznatim slikarima, nezaobilazan je njihov život i rad u Parizu. S obzirom na to da je ovaj grad Vaša druga adresa, da li mislite da  je za umetnike od presudne važnosti da se dokažu u svetu da bi ih cenila i ovdašnja javnost?

„Put u novo osvajanje Pariza je želja za promenom situacije i izlaska iz svakodnevnog dešavanja u beogradskoj umetničkoj sceni. Tu dolazim 1977, nakon dobijanja stipendije, i odmah pravim izložbu sa novim duhom, tada se pojavljuje transavangarda, ali ja sam imao drugu poetiku. Tih godina u Parizu družio sam se sa Danilom Kišom, gluvarili smo po Parizu, lebdeli po ulicama, povedeni manifestom nadrealizma Andrea Bretona, obilazili žureve, odlazili u ’Lipp’, ’Floru’, ’Closerie des Lilas’, kafane koje su pravile istoriju tog grada. Baš kod opera su bile te diskoteke, bilo je to ludo vreme, kraj sedamdesetih, noćnog Pariza koji se promenio, dim cigarete davao je filter prostorima, bilo je uzbudljivo. Danas me uzbuđuje džinovska količina pariskog neba, koje ima neverovatno okeansko prostranstvo, menja svoju svetlost s vremenskim nepogodama, pa me stalno podseća na ono vreme impresionista u traganju za ultramarinom. Tu je i Sena, koja nosi kroz svoje korito i tok života, to treperenje reke koju posmatram nadohvat ruke, uliva mi novu snagu. Prolazeći Avenijom Matinjon vidim da su aktovi još u modi, setio sam se galerije Silvi Burdon na Sen Žermenu, koja je tražila od slikara da prave njene aktove, za koje je i sama pozirala.

Pariz je za mene jedna velika promena, ovde sam uvek kao da sam opet u startu, imam neko ubrzanje, neki naboj. Pariz se odmara poput princeze na obalama Sene, on mi je mnogo pomogao i u njemu sam upoznao mnogobrojne značajne ličnosti, tu sam kroz muzeje i neka putovanja do Londona i Amsterdama imao razmišljanje o sebi kao slikaru, i drugima oko sebe i u svemu tome sam svoje mesto našao. A ja šetam kroz sve te gradove posmatrajući prolaznike koji negde žure. Ljudi su mi oduvek bili inspiracija, posmatram ih sa radoznalošću gde su se uputili i kuda to stalno žure. Kao da se rukovodim tim principom dok slikam. Okrenut pariskom nebu, tu postavljam belo platno i u tišini nastaju moje slike.“

"Presuda", 2015.

“Presuda”, 2015.

Kakvi ljudi bi bili „Prolaznici“ da ih niste susretali širom sveta i da li su oni poruka da je svet u stvari samo jedna ulica koju menja jedino impresija umetnika?

„’Prolaznice’ kao ciklus bile su moja tema prvog izlagačkog učešća na Oktobarskom salonu pre mnogo godina, četiri ili pet decenija. Sad je to neki novi svet, neki novi ljudi. Volim da ih posmatram svuda – metež i kretanje modernih nomada. Prolaznici su ljudi koje posmatram u raznim situacijama, na ulici, na aerodromima, u restoranima… to je jedna celokupna scena kojom se bavim kroz celo svoje slikarstvo. Novim slikama nastalim poslednjih godina slavim život Beograda, njegove boje i mirise, ali i lica prolaznika. U Beogradu sam rođen, odrastao, pa iako sam boravio u Njujorku, od 1992. godine živim na relaciji Pariz- Beograd, oduvek sam nalazio inspiraciju u ovdašnjem urbanom miljeu, hvatajući taj duh Beograda.

Često, šetajući nekim zalutalim ulicama Pariza, sasvim iznenada otkrivam Beograd, delove koji me podsećaju na grad u kome sam rođen. To je ta Zvezdara gde sam živeo, kada sam počeo da studiram bila je strašno daleko od grada, a danas su to tek tri, četiri autobuske stanice do grada.

Pošto sam stalno u pokretu, jer putujem po evropskim gradovima, nametnula se tema kojom se još bavim. To su ljudi, prolaznici, putnici i ostali ljudi koji uvek nekud žure. Avioni, vozovi, autoputevi, moj život je podložak za moju sliku. Bila je zakazana moja izložba u Parizu za mart ove godine, tematska je, naziv je ’Prolaznici’. Izložba nije održana zbog pandemije. Preneli smo slike, plakate. Sada moraju da se prave korekture kataloga, banera, pozivnica. Da se zakazuju novi termini. Korona mi je uzela izložbu. Ali šta da se radi. Nekima je uzela život, tako da ne treba razmišljati o drugim stvarima. Biće izložbi kada sve ovo prođe. Zatekao sam se u Parizu. Doneli su punu kutiju boja, platna, blind ramove, spremam se za duži rad. Sve je lepo, poručio sam, doneli do kuće, ostave pred vratima, zazvone i nestanu. U takvim uslovima mi izolacija ne pada previše teško.

Dok slikam gledam kroz prozor, za tri sata prođe jedan automobil, sa 18. sprata vidim Pariz na dlanu, koji stoji i ne pomera se. Samo se svetlo kreće na potpuno istom nebu kao u vreme impresionista. Istorija se ponavlja, i Edvard Munk je stvarao u vreme španskog gripa. Nikada ni u najluđoj imaginaciji nisam mogao da zamislim ovakav Pariz. Neki drugi nepoznati grad, grad koji ne diše. Preneo sam slikarski materijal u Beograd. Ovde je sve isto, puno zaraženih, bolnice prepune.“

Mnogo je Vaših slika u posedu stranih kolekcionara, stiče se utisak da Vas više ima svet nego mi, šta oni to bolje i više vide na njima?

„Volim da znam u čijoj se kolekciji nalaze moje slike, a ponekad kad se prodaju preko galerija im se gubi trag i rasute su negde po svetu. Moje slike se nalaze u mnogobrojnim svetskim muzejima, galerijama, značajnim privatnim kolekcijama, ali ja volim da poznajem vlasnike svojih slika i da se sa njima družim. Eto, to vam je onda slika sa nekom pričom. Mnogobrojne izložbe i nagrade na domaćem i internacionalnom planu potvrdile su da moja likovna misao poseduje univerzalnu dimenziju i lako dopire do svetskih autoriteta. To mi je omogućilo da otputujem u Pariz koji je od tada moja druga stalna adresa pored Beograda.

Povezane vestiINTERVJU ŽELJKO ĐUROVIĆ: Slike koje se gledaju iz stomaka

Tu sam kroz muzeje i putovanja do Londona, Amsterdama, Madrida razmišljao o sebi kao slikaru i drugima oko sebe, i u svemu tome našao sam svoje mesto. Neke slike započinjem u Beogradu a završavam u Parizu. Često odlazim i u London, gde sam izlagao.“

Znam da Vas belo platno ne plaši i da pred njim nemate nedoumica, ali kako bi izgledalo kada bi iz Vašeg ateljea nestale plava i crvena boja? Da li bi taj stvaralački svet izgledao drugačije, da li bi ličio na ovaj svet u doba pandemije? Kako kao umetnik doživljavate ovu zatvorenost i izbledele slike naše stvarnosti?

„To belo platno uvek stavljam na zid mog ateljea na osmom spratu u Beogradu i 18. u Parizu. Ceo Pariz je na dnu te slike. Neprestano se krećem po toj slici. Platno to sve podnosi. U drugoj fazi sliku podižem i ona se onda slika. Nekada danima, a nekada izleti u dahu, za pet, šest sati. Tako da je cela akcija metafora mog rada, a na neki način i tema. Jer ja kao da napadam to belo platno, a belina se sama po sebi brani. Slikar je uvek odan prometejskom grču traženja novog, u sve složenijim oblicima u kojima se materija javlja posredstvom stvaralačke mašte. Boje su za mene život, jer nose veliku energiju. Postoje dve boje bez kojih ne mogu ni da počnem da slikam. Crvena kao baza, zatim harmonično nastupa plava. Ta crvena – goruća, vatrena, užarena, i plava – hladna, nežna, setna, to neko plavetnilo koje se vezuje za neke lepe stvari. Ima ga i na nebu. A kada crvenoj dodam žutu, dolazim do čuvenog oraza, boje koja daje osećaj zdravlja, životne radosti i sunčeve energije.

U stvari, ja sam i kao mlad slikar uvek kidisao na jaku boju, kao na vatru, krik, na drastične direktne i vrišteće tonove. I onda sam počeo da ih nanosim na platno i one sada govore svoj jezik i žive svoj život na mojim platnima. Ja se rukovodim tim principom dok slikam.

Odan sam prometejskom grču traženja uvek novog, u sve složenijim oblicima u kojima boja posredstvom stvaralačke mašte transformiše. To vam izgleda kao ulaz u pakao ili obećanu zemlju, taj trenutak kada pokušavam da uđem u samu srž materije. Onda se potpuno izolujem i rešavam sliku prema temi, doživljaju ili ideji. Slikar je uvek sam pred belim platnom.“

Koliko su se promenile priče koje ste želeli da ispričate na ovim slikama od 1986, i jedne od prvih Vaših izložbi, do danas?

„Figurativni motivi iz urbanog života su stalno prisutni na mojim slikama iz kojih izranja galerija likova koje kao da smo već videli ili poznavali početkom sedamdesetih godina, kao nesvršeni student beogradske Likovne akademije i kao najmlađi učesnik izlagao sam na Oktobarskom salonu, što je tada bio presedan. Par godina kasnije dobijam Zlatnu paletu, vrlo prestižnu ULUS-ovu nagradu, zatim 1976. učestvujem na Internacionalnom festivalu umetnosti u Kanj-sur-Meru (Francuska), gde dobijam prvu nagradu žirija. To su bili neki počeci u kojima sam paralelno bio aktivan na beogradskoj likovnoj sceni, imao sam značajan broj samostalnih izložbi, nakon čega odlazim prvi put u Pariz gde ostajem.
Mogu da istaknem 1986. iz dva razloga. Uvrstili su moje slikarstvo u 40 najznačajnijih avangardnih umetnika sveta, na umetničkoj izložbi pod nazivom ’40 umetnika, 40 zemalja, 40-ih godina’. Bio sam jedini zvanični predstavnik Jugoslavije. Bilo je to značajno priznanje meni kao umetniku u usponu. Pored mene su na izložbi bili predstavljeni umetnici koji su kasnije postigli veliki nacionalni i međunarodni uspeh.
Moja ćerka Danica rodila se 1986, sada i sama kreativna, uspešan grafički dizajner, umetnica, kolažista DanaMAAR i pred njom je blistava karijera.

"Putnici", 2017.

“Putnici”, 2017.

Kada se 2017. godine udala za nj.k.v. princa Filipa Karađorđevića, postaje princeza Danica Karađorđević od Srbije. Rođenjem princa Stefana 25. februara 2018. nastavlja se porodični kontinuitet, potomak i naslednik kraljevske porodice, narodu i državi nastavak nacionalne tradicije. Unuk Stefan od momenta svog rođenja postaje moja trajna i nepresušna inspiracija.
Tačno pre godinu dana imao sam izložbu u galeriji ’Progres’ u Beogradu pod nazivom ’Direktno iz ateljea’, koju sam posvetio svom unuku. Poslednjih godina na mojim platnima slavim njegov život, nadahnjujem se njime. Stefan ima neku novu energiju kojom unosi svežinu u moj život i nadahnjuje me. Zaokružuju se sećanja na Daničino detinjstvo, negde malo i na moje. Svaka nova slika nastala od njegovog rođenja nosi duh Stefanovog detinjstva.“

Naziv jedne od Vaših slika je “Puder sve pokriva”, šta sve danas na našim licima pokriva puder?

„Puder je taj retuš, ta lakoća koja peskira sve naše greške kojih je sve više i više. Upotreba je stalna – ili lice ili život. Upotreba za neku novu kozmetiku. Puder kao boja, kao beli pokrivač, kao sneg. Ova pandemija je neka Božja kazna. Očigledno smo napravili velike greške. Jer ovo je nešto što ume da stoji u vazduhu. Čudo neviđeno. Jedini spas nam je ostao da sve provetrimo, odeću, obuću, uspomene, kofer s bojama. Ne verujem da će svet ponovo da bude isti. Ljudi će malo da se zamisle. Sada je u njima mnogo straha ali iz svega će izaći potpuno oslobođeni. Promena nabolje mora da dođe. Cenićemo više slobodu, prijateljstva, prirodu, vreme. A ja se hvatam za četku i šaljem poruku svom gradu i svojoj zemlji. Držite se i vi, ljudi, i čuvajte se!“

Jedan ste od malobrojnih umetnika na čijim platnima često prošetaju žene i moda, kako vidite ženu 21. veka, kao majku, ratnicu, naučnicu ili lik na kome pol više neće dominirati?

„Često su predlošci za moje slike fotografije vezani za temu kojom se bavim – modni časopisi. To su žene, moda, estetika. Kao preteča i pratilac modnih trendova, moda se konstantno prepliće na mojim slikama kroz razne elemente: kostim, šešir, haljinu, cipele, trepavice, karmin, puder… Sve može da se uklapa u sopstveni stil.

Povezane vestiINTERVJU SNEŽANA PETROVIĆ: Tišina haosa

Na mojim platnima su prisutni ženski likovi, ja slikam žene današnjih gradova i prostora, žene naših ludovanja i poraza, žene naše strepnje od ispraznosti. Žene koje se večito preobražavaju, od majke do ljubavnice, od žene deteta do žene svemoćnice, do modernih vestalki pred kojima se koleba muška želja. Žene koje se probijaju kroz gustinu boje na mojim neoekspresionističkim platnima. Ženski likovi na mojim slikama su kao neka metafora, bića budućnosti koja označavaju moć, pravdu, izdržljivost i uspešnost.

Da li na Vašim slikama postoje neke tajne pukotine, i ako postoje, šta biste želeli da neka publika za 30 ili 50 godina otkrije u njima? 

„Moje slikarstvo je slikarstvo žanr scena: neki efemerni prizor sa ulice, neka mlada žena u hipi pantalonama, neki par koji se ljubi, neka devojka na travnjaku… Slikam tuđe živote, izglede, svetleće glave, zelene maske, iscerene lolite, gvozdene žene u opuštenoj atmosferi žurki, apotekarku koja voli samoću, dugu na Loari, ćaskanje, gluvarenje, raspoloženje ispunjeno luckastom veselošću i blagom erotskom tenzijom… Sve je u pokretu, sve se budi. Uvek imam šta da kažem! Kada ne slikam ja u glavi pravim neku pripremu, koja posle povuče neku seriju kolaža, crteža, slika, predložaka… Samo započinjanje slike ima svoj krvotok, vodi me neka linija, prelaženje u svesno, u nesvesno.

Taj trenutak kada se zarijem u samu srž materije, to vam je ulazak u pakao ili obećanu zemlju. Iza tih slika krije se jedan dosta zanimljiv čovek, radnik i stvaralac, Cile, koji ima energiju i buktinju za umetnost, koji nepodnošljivo lako slika. Slike sam pravio na terasama i krovovima Beograda, Pariza, Njujorka, Londona… Jakim zamahom beležim erupciju događaja svog grada i gradova kroz koje prolazim. Priče se uvek nastavljaju, a teme su iste, isti zanos, druga tajna, drugo vreme, drugi život. Kad sam bio mlad, mislio sam da sve ima svoj nastavak. Priče su se nizale jedna na drugu kao perle. Kako je dolazilo novo vreme, usledile su mnoge promene. Nova obogaćenja, nove želje i stavovi. Biće to neke druge godine.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar