INTERVJU MIOMIR KORAĆ: Mi smo odavno zadužili Evropu

INTERVJU MIOMIR KORAĆ: Mi smo odavno zadužili Evropu

Oksana Skendzic


Dr Miomir Korać je bezmalo 40 godina deo onih filmskih scena gde se u znoju i prašini iskopava neka istorija. Dovoljno dugo da i sam postane deo naše istorije o arheologiji. Viminicujum je i njegovo zaveštanje.

Jedno od Vaših prvih mesta za usavršavanje bio je Britanski muzej u Londonu. Kako Vam je to sve tada izgledalo?

“Kada stasavate u naučnom smislu, onda ste na neki način okrenuti teoriji, tom skupljanju znanja, informacija, literature. I gde ćete bolje mesto nego u čuvenoj sali britanskog muzeja gde nema šta nema od literature. Znate, Englezi su okrenuti temeljnosti, istrajnosti, što je za arheologiju veoma važno.”

Od tada je prošlo trideset devet godina. Šta se u našoj arheologiji dogodilo za to vreme otkad ste Vi shvatili koliko su Englezi okrenuti istrajnosti, temeljnosti, a mi prilično površni?

“Shvatite svoje mesto i šta sve imate i shvatite da to što imate treba možda da korigujete. Oni su utemeljivači, mnogo su pisali, radili, bili dominantni sa tim anglosaksonskim poimanjem istorije u krajnjoj liniji, a vi nedovoljno obrazovani, sa nedovoljno iskopanih stvari i kvaliteta bili na neki način u podređenom položaju. Međutim, Miloje Vasić, koji je doktorirao u Hajdelbergu, vraća se i donosi 1902. godine prvi teodolit. Naša arheologija dobija temelje. Kada je započelo istraživanje Vinče, nije bilo skoro nijednog svetskog arheologa koji nije došao da vidi to svetsko čudo. To je početak novog pristupa u arheologiji. Ono što se iskopalo više se ne zatrpava, nego se prezentuje i skreće pažnju i svetu i nama. Arheološki lokaliteti dobijaju obličja, dobijaju prve posetioce u većoj meri i polako edukuju nas da poštujemo ono što smo istražili jer imamo nešto što zaista vredi. Vinčanska kultura se protezala od južne Nemačke do prostora Jadrana i Grčke i na Istok. Ne smemo nikad da zaboravimo da prvi metalurzi nisu bili ni u Španiji, ni u Nemačkoj, ni u Engleskoj, nego kod nas.”

Povezane vesti – INTERVJU ALEKSANDAR ZOGRAF: Nekad smo mogli priuštiti nešto idealizma

Da li zbog svih tih značajnih otkrića ima osnova za pitanje da li su Srbi narod najstariji, jesmo li mi zaista kolevka civilizacije?
“Za sve što kažete morate da imate argumente, a pogotovo u arheologiji. Možete zavodljivo da kažete da je srpski narod najstariji, nebeski. I ja bih možda kao pripadnik ovog naroda to i voleo. Da budem narod izabranih. Ali da biste to bili, to možete sebi da kažete, ali ako hoćete da ubedite druge u to, da svetu to pokažete, morate da imate argumente, istraženo, iskopano, to što tvrdite. Mi imamo ono što imamo. Činjenica je da smo sa Lepenskim virom, sa prvom evropskom skulpturom, sa prvim metalurzima i udarili temelje evropskoj civilizaciji. Pa osamnaest rimskih imperatora je rođeno na tlu Srbije. Neki od njih menjaju civilizacijsko lice naše zemlje. Naša istraživanja pokazuju da se Rim u doba krize obraća jednom od najvažnijih prostora za njega, najzdravijem, a to je prostor Ilirika. Odavde su se regrutovale najelitnije rimske trupe. I onda ćete videti tih osamnaest rimskih imperatora koji kreću, recimo, od sredine trećeg veka pa nadalje, da gotovo jedan drugom nastavljaju karijeru. Neki su iz uglednih porodica, neki su iz siromašnih, pa vešti u mačevanju, pa se polako uspinju i dolaze do značajnih vojničkih položaja i onda će oni iznedriti Konstantina Velikog koji je rođen u Nišu, a koji će izmeniti civilizacijsko lice naše zemlje. Menjaju se civilizacijski tokovi, priznanje edikta o toleranciji, priznanje hrišćana kao ravnopravnih članova rimske zajednice. U šestom veku imamo Justinijana, rimskog imperatora rođenog u Caričinom gradu, koji je kodifikovao rimsko građansko pravo. Ne možete da mrdnete u istraživanju prava a da ne koristite rimsko. Vidite koliki su naši temelji koje smo mi ugradili u evropsku kulturu. Šta ćete više?!”

Ali kad je reč o mnogim značajnim nalazištima, mi i dalje zakopavamo ono što smo otkopali. I dalje smo nemarni prema našem nasleđu. Stiče se utisak da je to posledica toga što nas je na neki način zaobišla renesansa koja je u drugim delovima Evrope postavila temelje očuvanju istorije?

“Arheologija vas uči nekim stvarima, a to je da treba da se prilagodite vremenu u kom živite. Drugi su narodi nestali sa istorijske scene iz raznih razloga. Mi smo od turskih osvajanja na takozvanoj kosoj ravni. Došlo je do nekih prekida u razvoju takvih civilizacija koje su bile na našem tlu. Skoro je dvesta godina kako mi imamo svoju državnost, a pre toga smo imali jedan hijatus od više stotina godina. Kada je Evropa krenula da se ponovo obraća temeljima antičke civilizacije i da na njima gradi renesansu koja je iznedrila jedan kulturni i obrazovani sloj ljudi, kada je taložila te obrazovane ljude, mi nažalost nismo. Posle ćemo imati neke sjajne ljude kao što su Dositej Obradović, ali naš prostor pre dvesta godina je ovde bio takav da ste imali drvene kuće bez eksera sa slamnatim krovom. To je Srbija pre samo dvesta godina. A tamo dalje postoji Šenbrun, Versaj, šta sve ne. Sa te strane, što nemate dovoljan broj obrazovanih ljudi, vi ste u manjku i oni vam nude jedan pesimizam, ali sa druge strane, vi ste sjajni u odnosu na šta nemamo. Mi smo napravili jedan uzlet. Imali smo krajem devetnaestog i početkom dvadesetog pa do rata bel epok kada su iz siromašnih, ali i iz nekih dobrostojećih porodica slali svoju pametnu decu u Peštu, Beč, Prag, Pariz, ko je mogao, a oni se vraćali. Izučavali tamo razne discipline i ovde udarali temelje državnosti. Tako da ja uopšte nisam pesimista po tom planu. Razvijamo se zaista sjajno u odnosu na to šta sve nemamo, a Evropa ima. Tih devet i po hiljada godina civilizacije koje imamo nataloženih na ovim prostorima kojim hodamo daje mi za pravo da budem optimista. Jednom veliki, uvek veliki.”

Oksana Skendzic

Oksana Skendzic

Da li Vas ponekad obeshrabri činjenica da je sa svih tih divnih nalazišta toliko toga odneto, ukradeno, da se to rasulo po Evropi mnogo više nego što je sačuvano?

“Apsolutno. Ako mi šta dira živac, to su svi ti kopači. Upravo je to nešto što bih što pre voleo da se reši.”

Da li uopšte Srbija ima podatke, koje su to vrednosti, koliko je izneto sa svih tih nalazišta?

“Trgovina arheološkim predmetima je četvrta posle trgovine oružjem, drogom i ljudstvom. Ako imate tako visoko mesto, onda i ne znate koliko je to mnogo novca. Imali smo informacije da su na Viminacijumu devedesetih godina čitave grupe ljudi davale lokalnom stanovništvu po petsto maraka da ne obrađuju njivu, a oni prelazili velikim traktorima za ringlovanje sa oružanom pratnjom, čak sa met-detektorima prolazili. Mi smo imali informacije da to dolazi ovde, a da dalje ide u Beč, Minhen i London i da se papirološki pere u Ženevi, gde se dobija dokument da je to vlasništvo tvoje strine, tetke. Zbog toga smo svaki od tih lokaliteta stavili na takozvanu tentativnu Uneskovu listu. Sama ruta rimskih imperatora koja se delimično poklapa sa tentativnom Uneskovom listom na koju smo stavili šezdeset jedan lokalitet studije koje smo pravili, pokazuje da možemo da očekujemo na toj ruti trista hiljada posetilaca godišnje.”

Povezane vesti – SAV TAJ DŽEZ: Pet vanvremenskih albuma posebnog zvuka i energije

Vi ste verovatno jedan od naših najangažovanijih arheologa na stranim projektima, zovu Vas srpski Indijana Džouns. Obišli ste mnoga značajna nalazišta i poznate svetske lokalitete. Koliko mi toga možemo ovde da primenimo?

“Što se tiče Indijane Džounsa, te fikcije su lepe, ali arheologija je svakako danas drugačija od toga. I u drugim državama se pljačkaju lokaliteti. Svega toga ima, ali oni svoje uspehe mnogo više prezentuju. Bio sam u Peruu i video Maču Pikču. Prvo morate internetom da zakažete mesto u vozu, kartu, mesecima unapred. Onda dolazite u neko mesto gde se ne zna da li ima trista ili osamsto hiljada stanovnika i svi su taksisti. I svi imaju kuće koje uopšte nisu omalterisane, nego su u izgradnji. I ceo kraj živi od arheološkog lokaliteta. I mi to možemo da uradimo. Onog momenta kad ste iskopali nešto, vaša je dužnost da o tome brinete i da to konzervirate. I onda da stavite jedan tronožac i da kažete, izvolite, narode, dobro došli da vidite ovo svetsko čudo koje smo iskopali. To donosi ne samo novac koji je svakako važan za taj lokalni nivo stanovništva, već pokazuje i važnost prostora u kome se živi.”

Koliko takvih nalazišta ima u Srbiji?

“U arheologiji kao i u novinarstvu morate da nađete početak. Naš srednji vek je sjajan za nas, ali ipak imate mnogo toga više u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji. Ako hoćete da napravite taj prodor u svet, onda će on glasiti baš zbog tih rimskih imperatora – dođite u zemlju rimskih imperatora. I onda ćete videti da imate sjajan Sirmijum. Jedan od četiri svetska grada u Rimu koji je sedam rimskih imperatora iznedrio. Pa kud ćete više?! Imate Viminacijum gde je jedan rimski imperator tu proglašen. Slankamen takođe. Gamzigrad, Niš, Justinijanum. Da privučete posetioce dovoljne su samo tri ili četiri tačke. Mi ih imamo već sedam.”

Gde na tom putu i ruti je Beograd koji već ima svoje turističke potencijale? Šta se događa sa iskopinama koje su i dalje konzervirane?

“Smatram da život u ovako velikom gradu ima svoje zakonitosti. Ne možete da negirate razvoj svog rada zarad nečeg. To što ste iskopali prezentujete. Imali ste sjajnu priliku da u Rajićevoj uradite prezentaciju, ali šta je ono?! Neki pod kroz koji se ne vidi ništa. Dobijate surogat i to je suprotno od onoga što bi trebalo da bude. Uvek ima načina da prezentujete, a to što ste iskopali ima nemerljivu vrednost. Država treba da kaže da su arheologija i kulturna baština strateški interes jedne države. Time poručujete da o tome treba da svi vode računa, da se ništa više što je otkopano ne zakopava.”

Država nije rekla ni za jedno nalazište da je strateški interes, jer u suprotnom sigurno bismo imali najmanje još jedan vredan lokalitet poput Viminacijuma?

“Svakako. Možda sve to teče dosta sporije nego što bih ja voleo.”

Koliko godina je trebalo da se uredi Viminacijum?

“Od 2000, već devetnaest godina svakodnevno radimo.”

 

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar