INTERVJU MLADEN URDAREVIĆ: Hteo sam i ja državni posao, ali nisam imao vezu

INTERVJU MLADEN URDAREVIĆ: Hteo sam i ja državni posao, ali nisam imao vezu


Teško je poverovati, ali oni zaista nikad nisu radili u kancelariji. Samo su dobro informisani. I nisu nimalo zlonamerni. Samo su realni. Nema tu mnogo ni da se izmišlja. Svako ko je bar jednom ušao u kancelariju, pomislio je da bi bilo dobro ostati bar do prve ili druge plate. “Ono što nemaš, moraš sam da napraviš”, reći će Mladen Urdarević, jedan od autora “Državnog posla”. A kancelarija koju je sa ekipom napravio, baš je ono što nam je odavno nedostajalo na TV ekranu.

Kako je istoričar odlučio da se bavi svakodnevicom i zašto baš kancelarija? 

“Jednostavno, sarađivao sam sa ekipom „Noćne smene”, prvenstveno sa Dimitrijem Banjcem, na različitim projektima, od obrade prevoda stripa „Alan Ford”, preko zajedničkog rada u magazinu CKM, sve do projekta „Velika Srbija” kada sam upoznao Nikolu Škorića i Dejana Ćirjakovića. Bilo je prirodno da nastavimo saradnju i na “Državnom poslu”, jer smo se lepo dopunjavali i uživali u zajedničkom radu. Zašto sam završio kao scenarista, to stvarno ne znam, jednostavno se desilo. Kako nisam imao vezu preko koje bih se zaposlio u nekoj kancelariji, ostalo mi je samo da pišem i maštam o njoj preko “Državnog posla”.”

Povezane vestiIntervju Jovana Stojiljković

“Državni posao” je samo jedan od Vaših poslova, učestvovali ste i u projektima “Velika Srbija”, “Srbi u svemiru”, “Prvi servis”. Publika Vas zna i kao voditelja, veteran ste novosadske pank scene. Da li je sve to način da se preživi bez državnog posla ili samo sledite svoja interesovanja?

“Zapravo, najduže radim kao radio-voditelj. Od 2011. godine sa kolegom Daškom Milinovićem vodim jutarnji program “Alarm sa Daškom i Mlađom”. Nekoliko godina smo bili i na nacionalnoj frekvenciji, a onda su nas turbulencije na domaćoj političkoj sceni i naša namera da govorimo istinu po svaku cenu poslali na hlađenje. Međutim, upravo je naš rad na nezavisnoj pank sceni, na kojoj smo naučili da ono čega nema moraš sam da napraviš, učinio da ne odustanemo, nego da sami napravimo internet radio daskoimladja.com. Sasvim dobro funkcioniše, a finansira se donacijama slušalaca. Na taj projekat sam jednako ponosan kao i na rad u “Državnom poslu”. Verovatno sam imao mnogo sreće jer sam sledeći interesovanja uspeo da se zaposlim na projektima na kojima je rad veliko uživanje.”

Kako objašnjavate fenomen gledanosti “Državnog posla”? Satira, koja odavno nedostaje na TV, ogledalo sopstvenih naravi ili sve to, samo malo drugačije? Šta ste imali na umu kada ste ulazili u ovu priču, šta ste očekivali, da li ste se nadali ovakvom odjeku?

“Niko nije očekivao toliku gledanost “Državnog posla”, niti je neko mogao da pretpostavi da će ući u sedmu sezonu. Pretpostavljam da se to dogodilo zato što je jedna ekipa dovoljno dugo radila zajedno i kvalitetno. Naš sveukupni rad iz prošlosti se zapravo sjedinio u “Državnom poslu”. Projekat je postao popularan jer je kratkog formata i komunicira sa gledaocima na više nivoa. Tako je privukao pažnju svih slojeva društva, a zajednički dugogodišnji rad trojca Banjac-Škorić-Ćirjaković je ovde doživeo kulminaciju. Moja uloga je samo da dolivam ulje na vatru koju su oni zapalili i da se trudim da taj plamen ne usahne.”

Svi kažu da smo mi veoma duhovit narod, ali na televizijama već odavno nema dobrih humorističkih serija. Da li je do scenarista ili je narod danas malo teže nasmejati? Koje serije Vas uvek mogu da nasmeju?

“Mislim da smo jednako duhoviti kao bilo koji drugi narod na Balkanu. Jednako se smejemo i radujemo životu ili pak tugujemo kao što to rade Hrvati, Rumuni ili Albanci. Problem je sistemske prirode. Nedostaju ljudi na određenim pozicijama koji mogu da prepoznaju kvalitet i da ga favorizuju u odnosu na prosek. Međutim, takvi ljudi su danas ili skrajnuti ili ako su mlađi uče nemački i norveški i odlaze odavde. “Državni posao” je prošao zato što je neko na RTV-u shvatio potencijal projekta i pogurao ga. Nažalost, tako nešto nismo imali sa projektom “Velika Srbija” nekoliko godina ranije na B92.

 

Tamo je projekat ugašen pre nego što je uspeo da raširi krila. Čak je i legendarnim “Mućkama” na BBC-ju posle prvih epizoda pretilo gašenje, ali je neko ipak prepoznao kvalitet i pustio projekat da zaživi. Obožavam Trotere i njihove avanture, kao i „Crnu Guju”, mogao bih je gledati danonoćno. Od domaćih humorističkih serija volim “Naše malo misto” i “Velo misto”, koje je sjajno napisao veličanstveni Miljenko Smoje. Od novijih humorističkih serija domaće proizvodnje jedino mi “Crni Gruja” pada na pamet kao primer dobrog prilagođavanja scenarija i lepog omaža gorepomenutom engleskom projektu. Moram da priznam da mi i serija “Ljubav, navika, panika” nije bila loša. Eto, ubijte me, ali mi se dopala…

SAMSUNG DIGITAL CAMERA

Često opaskama ulećete na “opasan teren” između dođoša i starosedelaca u Vojvodini. Ima li onih kojima to baš i nije smešno? Imate li neku autocenzuru ili se to odnosi samo na psovke koje definitivno izbegavate u “kancelariji”? Koju vrstu kritike ne prihvatate?

“Naravno da ima ljudi kojima nije smešan “Državni posao”. Poslednji put kad sam čuo da se nešto baš svima dopalo bio je to miting Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989, pa vidite gde nas je to dovelo. Šalu na stranu, svakom normalnom čoveku je jasno da su Čvarkov Đorđe i Dragan Torbica uz sve svoje različitosti zapravo isti ljudi i da je upravo trideset i kusur godina života i nerada u državnom preduzeću njih oblikovalo na isti način. Boškić još odoleva, ali se i on polako prepušta stihiji i pitanje je dana kada će postati oni. Nije da baš izbegavamo psovke, ali se trudimo da ih ne bacamo olako. Znate, dobro pozicionirana psovka u tekstu je sjajna stvar. Setite se samo poslednjih reči Ljube Tadića u filmu “Marš na Drinu”. Autocenzura se odnosi na dozu kućnog vaspitanja koju svako od nas scenarista nosi sa sobom, na osnovu toga procenjujemo situaciju i rešavamo pitanje psovke u tekstu. Konstruktivna kritika iz usta osobe čije mišljenje cenimo je uvek dobrodošla i raduje nas.”

Kad ne radite sa saradnicima, kako birate glumce, da li su i oni inspiracija za likove?

“Rad na različitim projektima paralelno sa „Državnim poslom” zapravo nam je bure iz kojeg vadimo nove likove. Naravno, ponekad i sam glumac može da bude inspiracija za lik, a kada je reč o glumačkim zvezdama, onda se scenario bukvalno sam piše. Kad ti u goste dođe jedna Seka Sablić ili pak Lane Gutović, koji su u našim životima prisutni sve vreme, obično radimo neku sublimaciju najpoznatijih likova koje su oni tumačili u jednom. A nekada, kao što je slučaj sa glumcem Srđanom Timarovim ili glumicom Tanjom Pjevac, jednostavno gost odigra toliko dobro da ga moraš pozvati na novo gostovanje. Počneš da razvijaš njegov lik unedogled i stvori se novi univerzum vezan za grofa Sekerešija ili spremačicu Jagodu.”

Za Vas često kažu da ste scenarista sa najsvežijim smislom za humor. Gde, po Vašem mišljenju, prestaje humor a počinje vulgarnost? Koliko su televizije podložne brisanju te granice i šta smatrate lošim ukusom kada govorimo o toj vrsti medija?

“Hvala na komplimentu, ali mislim da je pored talenta protagonista timski rad ono što čini da projekat “Državni posao” uvek bude svež. Sva četvorica pišemo. Kada se jedan od scenarista umori ili se tekst nađe u ćorsokaku, drugi svež ulazi sa klupe i poentira kvalitetnom i duhovitom opaskom. Kao što rekoh, dobra psovka može da začini tekst, ali je problem ako se ceo tekst oslanja na očekivanu psovku i jasno vodi ka njoj, kao nekoj vrsti kulminacije, a to se vrlo često dešava u “urnebesnim komedijama” domaće proizvodnje. E, onda si u ćorsokaku i jasno je da je ta tanana linija između humora i vulgarnosti izbrisana.”

Mladen Urdarevic foto privatna arhiva 3

Da li je lakše naći dobar posao u Novom Sadu ili u Beogradu kad je reč o scenaristima i serijama? Imate li utisak da su ponekad uloge unapred podeljene?

“Naravno da je Beograd po tom pitanju bolja prilika jer je veći grad pa samim tim postoji i veći broj šansi za neku saradnju. Kada si stacioniran u Beogradu, imaš bolje startne pozicije za utrku života, kao što je slučaj sa mladim scenaristom iz Skoplja u odnosu na svog parnjaka u Štipu, ili pak onog jadnička iz Morahaloma u odnosu na kolegu iz Budimpešte. To ni u kom slučaju ne treba da obeshrabri nekog ko počinje scenaristički ili bilo koji drugi posao u manjem gradu, ali je važno da razume situaciju i tako predupredi moguća razočaranja. Što nas dovodi na drugi deo Vašeg pitanja: da, kvalitet mnogih serijskih i filmskih uradaka na našem medijskom nebu zaista izgleda kao da su ih pisali i snimali ljudi sa unapred podeljenim ulogama, ali onda, s vremena na vreme zablista i neki dijamant koji opet daje nadu da nije sve izgubljeno i da kvalitet može naći put do konzumenta ako si dovoljno uporan.”

Ako bi Vam ipak ponudili državni posao u nekom pozorištu ili na nekoj televiziji, šta biste izabrali? Kako bi izgledala programska šema televizijskog programa koji biste Vi uređivali?

“Odabrao bih televiziju jer mislim da za pozorište ima mnogo kompetentijih ljudi od mene. Uređivao bih dečji kanal: 7.00 – Buđenje uz „Mikijevu radionicu” ili neki drugi crtani iz „Dizni” produkcije, ali samo do 7.20. E onda ih u 7.20 pogađa neki ruski crtani dugometražni “Konjić Grbonjić” ili neka ruska bajka, kao mali reality check. U 9.00 dobijaju Acu Poštara/Branka Kockicu/Superdeku/Čik pogodi ko sam/Stanimira Ćuka… Fazon dečje emisije za otkrivanje i saznavanje sveta oko sebe. Zatim bi dobili dozu klasične muzike u trajanju od pet minuta sa obaveznim autotune efektima. Uvek neki Mocart zato što snižava pritisak, a nakon toga jedan dečji film: “School of rock”, “Goonies”, “Suncokreti”, “Vuk samotnjak”, “Zimzelen”. Nakon toga ide emisija o životinjskom svetu francuske produkcije, da deca čuju malo francuskog jezika u pozadini. Za kraj još jedan „Dizni” da se oporave od surovog dokumentarca francuske proizvodnje. Nakon toga kreće repriza. To je ponedeljak, hoćete i utorak?”

Povezane vestiIntervju Željko Mirković

Za kakav biste film rado napisali scenario, na koju temu i kome biste poverili režiju? Da li je bilo takvih ideja ili ponuda?

“Uff… Ne znam koliko je to realno, filmovi su mnogo skupi. Ako bi neki mladi režiser hteo da se oproba, za to sam spreman. Imam jedan zanimljiv scenario za kratki horor film. Ono što nas kao kreativnu ekipu zanima jeste da se okušamo u dugometražnoj seriji, to je sledeći veliki projekat ekipe “Državnog posla”. Igrana serija u trajanju od 25 minuta sa desetak epizoda u sezoni. To je sledeći izazov.”

Zašto scenaristi više komičnih uloga uvek namene muškarcima a ne ženama? Da li je humor možda “muški posao”?

“Ni govora. Žene su jednako zastupljene. Pogledajte samo šta radi jedna Amy Poehler u „Parcs and Rectreation” ili pak Phoebe Waller-Bridge u „Fleabag”. One bukvalno razvaljuju. Kod nas možda nemaju dovoljno prostora u konvencionalnim medijima, ali dovoljno je da vidite šta Sandra Silađev radi na Instagramu sa svojim alteregom Dinjom, pa vam je jasno da tvrdnja kako je humor muški posao svakako pada u vodu.”

I gde se u tu celu priču uklapa muzika? Šta se više isplati – muzika ili pisanje? Ili je ipak najbolje naći državni posao?

“Muzika je put do sreće”, rekao je Minja Subota u „Muzičkom toboganu”. U mom slučaju ona se ne isplaćuje, ali vredi svaki dinar koji potrošim na nju.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar