INTERVJU NEBOJŠA ĐURANOVIĆ: Slika i mit

INTERVJU NEBOJŠA ĐURANOVIĆ: Slika i mit

Foto Oksana Skendžić


Viteško vreme koje na svojim slikama ponovo oživljavate pripada davnoj prošlosti.

“Viteštvo je pre svega duhovna kategorija. Pravi, ili bolje rečeno prvi primeri viteštva u hrišćanskoj Evropi su sveti ratnici sa vizantijskih fresaka koji su inspirisali srednjovekovnog čoveka i ratnika da krene tim putem. O viteštvu, posebno na Zapadu, zna se gotovo sve, istorijska građa je sačuvana, ali na Istoku, zbog svima nama poznatih razloga, daleko manje.

Svojim slikarstvom u odabranim temama trudim se da približim i podsetim našeg savremenog čoveka na ovaj svetli istorijski period.
Početkom X veka u zapadnoj i srednjoj Evropi kao posebna klasa plemstva (vojni feudalni stalež) razvilo se viteštvo. Već krajem IX veka nalazimo različite zapise o obrednom proglašavanju mladih hrišćanskih ratnika za vitezove. Viteška titula nije bila nasledna i sticala se isključivo na osnovu zasluga. Uglavnom je dodeljivana plemićima ili plemićkim sinovima.

Jedna od najlepših posveta i molitvi Hristovim ratnicima uklesana je na pročelju srednjovekovne katedrale u Remsu: ”Presveti gospodine, svemogući oče… Ti koji si dopustio da čovek u ovome svetu upotrebi mač suzbijajući zlo opakih i braneći pravdu, Ti koji si za zaštitu ljudi u svojoj dobroti osnovao red vitezova… daj da ovaj tvoj službenik upravi srce dobru i da se tim ili nekim drugim mačem nikad ne posluži da ikad nepravedno povredi, nego neka mu mač uvek bude odbrana Pravde i Prava”.

U Srbiji si viteški redovi nastali u vreme Stefana Nemanje, čiji je svetac i zaštitnik bio Sveti Đorđe, i svi njegovi potomci imali su ovo viteško zvanje. Čuveni red Zmaja nastao je nešto kasnije, a ovom bratstvu pripadale su mnoge srpske vojskovođe sa Stefanom Lazarevićem na čelu.”

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Koliko mit može da bude inspirativan?

“Mit je pojam vezan za svaki stari evropski narod, pa tako i za Srbe. Pored savremenih, postoje i drevni mitovi koji su duboko upisani u kolektivnu svest ovog naroda. Jedan od njih je svakako kosovski mit, koji vekovima nadahnjuje potomke i održava njihovu vezu sa korenima, duhovnošću i državnošću Srba ma gde oni bili. On je inspiracija brojnim umetnicima, a tako će biti i u budućnosti.

U životu svakog čoveka postoji jedan trenutak kada odlučuje ili misli da odlučuje o svojoj sudbini. Isto se dešava državama ili narodima. Zbog toga je Obilić ubio Murata a knez Lazar poginuo u Kosovskoj bici.

Tim i takvim ljudima biće posvećeno mnogo književnih, muzičkih i likovnih dela.”

Vaše su slike ostavština za budućnost.

“Volim izazove, posebno u slikarstvu, i zbog toga baštinim velike istorijske teme koje su zahtevne u svakom pogledu. Pošto pripadam ovom narodu, srpska srednjovekovna istorija me posebno inspiriše. Naslikao sam mnogo slika oslanjajući se na prošlost koja bi nam poslužila kao putokaz u budućnosti.”

Povezane vesti – INTERVJU TIJANA KOJIĆ: Crveno je boja unutrašnjeg mraka

Lepo je ružno. Ne čini li Vam se da je estetika ružnog vladala XX vekom?

” Čin Marsela Dišana i čuveni pisoar koji je izložio kao objekat i protest prema modernom poimanju umetnosti koja poništava sve estetske kriterijume prošlosti postao je mejnstrim, glavni pravac gde se decenijama forsira ovaj i ovakav defetistični i destruktivni izraz uperen isključivo u dezintegraciju klasične umetnosti.

Iako je bio dobar slikar, Marsel Dišan više nije radio već je do kraja života isključivo igrao šah.”

Šta mislite o savremenom srpskom slikarstvu?

“Svaka umetnost ima svoja načela, pravila i putokaze koji su odavno napisani i potvrđeni. U slikarstvu, od „Traktata” Leonarda da Vinčija do danas. Menjaju se estetika i ukus, ne suština. U muzici, književnosti ili slikarstvu – dobra slika je dobra bez obzira na to kojom tehnikom je izvedena, ili kojoj epohi pripada. Moja estetika je nešto što ima prizvuk klasičnog pogleda na svet, ali ja sam slikar ovog vremena koji poštuje nasleđe, jer ništa bolje ili istinitije nisam video. Moja umetnost, osim talenta, podrazumeva posvećenost i rad koji ne predstavlja napor nego zadovoljstvo.

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Danas imamo likovnu scenu kakvu zaslužujemo. Jako se trudimo da ličimo na svet, čak i kada nemamo razloga za to. Ljudi su zbunjeni, ni kritika, a ni publika nije sigurna u svoj ukus. Umetnici takođe. Uvek je bilo teško opstati, danas posebno, stranputice su zavodljive i poželjne, čovek je za kratkotrajnu upotrebu, stav takođe. Kao voda koja uvek nađe svoj put, tako će i slikarstvo opstati, bez obzira na sve nedaće i brane koje postoje. Istina je samo jedna. Život teče dok pravimo planove, reče jedan poznati muzičar, a drugi tvrdi da pesma danas traje dok se ne otpeva.”

Povezane vesti – INTERVJU VIKTOR LAZIĆ: Gradim hram svom narodu

Šta biste poručili mladim slikarima?

“Deca ovog veka verovatno su nedostojna kulturnog nasleđa naše planete. Kako da se merimo sa Teslom, Milankovićem, Pupinom, Andrićem i još mnogima koji su danas deo naše i svetske baštine.

Želim da verujem da ovim ulicama hodaju talentovani i vredni mladi ljudi za koje će se tek čuti.

Ako bismo podržali jedni druge u ovim teškim vremenima, dobili bismo mnogo više prostora, podstreka i inicijative. Tada bismo se bolje ostvarili kao pojedinci i kao narod. Ako se ugledamo na primere svojih predaka koji su imali ono što nama nedostaje – snagu, nadu i veru, izlaz će uvek postojati.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar