INTERVJU TIJANA KOJIĆ: Crveno je boja unutrašnjeg mraka

INTERVJU TIJANA KOJIĆ: Crveno je boja unutrašnjeg mraka

Foto: Katarina Ćirković


Prateći dešavanja na likovnoj sceni, jedne večeri sam posle izložbe zaseo sa velikim umetničkim društvom u kafani “Zavičaj”. Počele su priče o kolegama, ali kad je u pitanju Tijana Kojić, svi su bili saglasni – talentovana, pametna, drugačija…

Pitam je koliko joj reči od kolega pomažu a koliko odmažu u probijanju kroz tamne i svetle hodnike onih predela od kojih se sastoji život jedne umetnice. Sećamo se Kami Klodel, Milene Barili, Fride Kalo…

“Osećaj pripadanja i podrške je dragocen. Dobronamernost koju uviđamo u sredini u kojoj neposredno živimo i stvaramo revitalizuje i životni i stvaralački elan. Prema svakom izrazu dobronamernosti moramo se odnositi sa dubokim poštovanjem. Ipak, ono što ovakav elan podgreva do visoke temperature je konstruktivna, a opet dobronamerna kritika; a u slučaju zlonamernosti, dolazimo i do tačke ključanja, što nije loše, naprotiv. To je vrlo često i tačka katarze, temperatura na kojoj se destiluju najvažniji stavovi. Podsticajno je da stvaralački nastrojen subjekt pred sobom vidi svet koji ga ne prihvata kao adekvatnog stanovnika tog sveta. Odnos adekvacije između subjekta koji stvara i sveta koji će naseliti svojim delima ne treba da postoji. Takav odnos uvek treba da bude nedostižna kategorija. Što je taj antagonizam manji, utoliko je opasnije da prostor za samoobmane i samoljublja postane veći. Umetnost se spasava kroz samonapuštanje, kroz ukidanje razmišljanja o sopstvenom značaju. Potrebno je raskrinkati motive stvaranja, da bi se izbegla banalnost prazne parafraze, recikliranja i citiranja. Padovi i površnosti su opasni i upadljivi. Ambis dilema o pseudoumetničkom otpadu je dubok i ogroman, a praznina iz njega raste i nadolazi, grize i žvaće elan stvaranja. Samonapuštanje je pogled sa oboda tog ambisa, on je spasavanje elana kroz otpuštanje samoobmane, bila ona samoljubiva ili samosažaljiva. Stvaralaštvo je sabirno mesto sumnji koje su dopuzale iz ovog ambisa i elana koji se otrgao muku, cinizmu, interiornom laskanju i samim time – jalovoj praznini.”

Povezane vesti – Priča o nekim drugačijim ljudima

Vaši radovi su gotovo uvek ambijentalnog karaktera, odnosno kategorija prostora je njihova integralna komponenta?

“Uvek me je interesovalo potpuno artikulisanje prostora izlaganja u jedinstvenu integralnu celinu. Moji radovi izvedeni su na aluminijumskim limovima velikih formata na kojima kombinujem grafičke, slikarske i crtačke postupke. U prostoru između monumentalne slike, gigantskog kolaža i ambijenta, razvija se svet u kojem svi dosadašnji ciklusi stoje u odnosu međusobnog kontrapunktiranja, problematizujući izvesne teme – sopstveno postojanje, centralnu tačku zbivanja, nepodnošljivu neizvesnost svakodnevice. Ova namera očitava se i u likovnoj obradi idejne potke. Ambijentalne celine građene su u slojevima pojedinačnih frajštanda. Svi elementi ovakvih celina mogu predstavljati i autonomna dela, u kojima se odvijaju istraživanja koja podrazumevaju produbljivanje iskustava poteklih iz bavljenja različitim i raznorodnim likovnim disciplinama. U potrazi za relevantnom pozicijom u svetu vizuelnih umetnosti, oslanjam se na standardne forme figuracije i crtež koji je osnovni gradivni element mog rada. Vizuelna moć fragmenata, kao svojevrsnog umnožavanja sećanja i utisaka, i bukvalno se konceptualizuje u ambijentalnim instalacijama. Celine se razbijaju u segmente, sa svakim elementom kao pojedinačnom ćelijom dela, ali razvrstane na takav način da su sprečene da poprime karakter hermetičko-nekomunikativne monade. Tim procesom segmentacije, nizova, mislim da celina nije izgubljena
u nepovrat – naprotiv, ono što je čini prisutnom jeste doslednost u likovnoj obradi koja prožima te podskupove. U suptilnim strukturama koje se proizvode preklapanjem slojeva u kojima se očitava reljefnost otiska, preciznost crteža i slikarskih tretmana, te njihovo delimično redukovanje, uklanjanje i uništavanje čine svaki od pojedinačnih delova ovih dela unikatnim, odvodeći ih iz domena multioriginala i uvodeći ih u kontekst unikatnih elemenata. Složeni u celinu, ovi elementi zajedno grade organsku siluetnu liniju, čineći jedan zajednički organizam dela, razvijajući prizor koji zauzima celokupno vidno polje posmatrača, nudeći uranjanje u svet koji referiše na utiske i razmišljanja sadržane u ukupnoj poetici koju negujem.”

FOTO: Katarina Ćirković

FOTO: Katarina Ćirković

Stvaralački izrazi prisutni na našoj sceni su raznovrsni, samim tim i raznorodni. Gde vidite tu Vaše mesto?

“Našu umetničku scenu čini velika raznovrsnost izraza i umetničkih inervacija. Tu se očitava i naša sklonost ka kosmopolitskim razmišljanjima – nijedna umetnička praksa tu nije strana niti suvišna. Sve ovo ukazuje na zajedničku potrebu za neposrednim dijalogom kroz stvaralaštvo u svetu nestalnih vrednosti i alijenacije. Lucidnost, virtuozna izvedba i sadržajnost najboljih dela koja su plod ovog podneblja svedoče o vitalnosti želje da se kroz umetnost iskaže sve ono akumulirano minulo, ali i da se kroz ta dela anticipira ono što dolazi, na osnovu dugo sticanog iskustva kroz bremenitu istoriju. Načini na koje sažimamo ta iskustva, predočavamo lične uvide, ili se prosto delanjem predajemo nužnosti stvaranja, teško se mogu podvesti pod jedan zajednički skup. Jedna od velikih prednosti ovdašnje scene je što izmiče stereotipnim određenjima. Nema utabanih puteva, samim time nema ni očekivanih, klišeiziranih rezultata. U  takvim okolnostima otvaraju se polja slobode, kategorizacije i granice nisu relevantne. Rad, koji je potpuno prepleten sa životom, uz duboko osećanje nužnosti predavanja toj ideji, čini da stvaralaštvo bude i početno uporište i krajnja instanca. Stvaralaštvo je, po Fromu, po uzlaznoj gradaciji jedan od visoko plasiranih odgovora  na problem ljudske egzistencije, ili barem delimično rešenje problema koji je označen kao “doživljaj odvojenosti”. U svako delo, ma kojoj tradiciji i ma kom medijskom izrazu pripadalo, projektuje se želja da se prevaziđu sopstvena odvojenost, usamljenost i pojedinačnost. Možemo razumeti gotovo sve stvaralačke napore kao otelotvorenja želje da se pojedinac sjedini sa onim što ga nadilazi.”

Povezane vesti – INTERVJU IVAN ZABLAĆANSKI: Kako pobediti samog sebe

Opsednuti ste krugom. Šta za Vas predstavlja krug u estetskom i životnom smislu?

“Krug je kao mapa bez teritorije, jer u svom idealnom obliku postoji samo u intelektu. Kao nematerijalni simbol postoji u jeziku, ali se njegova suština ne nalazi u rečima koje ga opisuju. Ipak, čista ideja, jednom izgovorena, tansformisana u jezik, iznedrava novu ideju. Ambivalencija je temeljna odlika genijalnih simbola. Tako krug, odnosno nula, može biti sve i ništa, beskrajni niz rešenja ili tabula rasa, ništavilo i svesadržajnost, i zjapeća rupa i nekakav fiktivni, poslednji skup u nizu nadređenih skupova, ambis i gusta materija, jedinstvenost, celost, obilje, ali i praznina. Kružno kretanje može se transponovati u simbol trajanja, stalnog obnavljanja, večnosti. Krug je tada projekcija uzlazne spirale. Naličje ovakvog raščitavanja kruga jeste kretanje bez napretka, bezglavo bauljanje, bez cilja, bez smisla, nemogućnost razrešenja trajno sapletene misli, bezizlazno kolo ponavljanja u efemernom postojanju, obamrlost u zbunjenosti. Krug je tada projekcija silazne spirale – klopka, rupa, očaj bezglasnog pokušaja vriska, omča. Ukratko, krug je i kao oblik i kao princip, idealan da se kroz vizuelne aluzije na njega obrade pitanja koja se tiču problema dinamike čovekovog unutrašnjeg života, problema identiteta i njegove nepostojanosti, kao i nepouzdanosti kaledioskopski izmešanih fragmenata pamćenja i utisaka. Suštinski, sve ove teme odnose se na mogućnosti samopromatranja, a pri samopromatranju, čovek opet pravi krug, jer predmet njegovih misli nije van njega već duboko u njemu.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar