INTERVJU NENAD MARIĆ: Kako vladati sopstvenim blatom

INTERVJU NENAD MARIĆ: Kako vladati sopstvenim blatom


Cela kultura je ovde andergraund. Nikad se nije zapatila u to naše meso bića. Mada, impresioniran sam entuzijazmom ljudi koji se time bave iz ljubavi, od autora, bendova, kritičara, ljubitelja muzike

Svi ga znaju kao “kralja Čačka” i svi su ubeđeni da je nadimak dobio zbog sjajnih pesama. Ali nije. Nenad Marić je sam sebe tako prozvao i to nema veze s popularnošću.
“Pa, to je neka vrsta oslobađanja i bekstva u isto vreme. Ja sam ipak generacija koja je prošla kroz devedesete i nije ostala neoštećena, a rastao sam u Čačku, koji je bio grad kriminala, turbo-folka i tih nekih nižih vrednosti ljudskog bića. Zato sam osećao potrebu da se definišem, da dam sebi neko drugo ime da bih mogao da s vrednostima koje su me zanimale opstanem. A onda se desilo da te dve reči na neki način i jesu vrsta izraza jer Čačak znači blato na turskom, tako da bi to bio neki jezički anagram koji bi mogao da znači “vladanje sopstvenim blatom”.

Zašto ste Vi najveća kantautorska atrakcija u regiji? Je l’ to zbog nadimka?
“Moguće. Doduše, više bih voleo da je zbog kvaliteta onoga što radim.”

Vi ste u stvari prvo diplomirali na Fakultetu likovnih umetnosti i onda se opredelili za muziku.
“Da, ja sam završio slikarstvo 2006. godine, ali sam paralelno počeo da pišem pesme bez ikakvih ambicija da nešto od toga napravim. Ljubav prema muzici je postojala otkad znam za sebe pa je bilo prirodno da s tim nastavim. Nakon fakulteta je to toliko sazrelo da su ljudi počeli da me zovu da sviram. To je trajalo jedan duži period i iskreno sam počeo da se pitam da li može tako da se zarađuje. Onda se toliko pesama skupilo da je došlo do toga da snimim prvi album, a evo sad i drugi. Sve ide nekim svojim tokom, a verovatno i zbog toga što je muzika kao jedan specifičan medijum mnogo komunikativnija od slike danas. Bar ja kroz nju lakše komuniciram s ljudima.”

Od koje Vaše pesme biste mogli da napravite sliku?
“Trudim se da svaka moja pesma bude kao slika. Pošto su moje iskustvo sa Akademije, slikarstvo i ta vizuelna pismenost i razvoj vizuelne percepcije dosta doprineli tome da moje pesme budu slikovite i da na neki način kod slušalaca izazivaju razne projekcije u glavi. Mada je to generalno s muzikom tako. Nekad više, nekad manje.”

A šta želite da poručite svojom muzikom? Kako je Vi definišete?
“Pored pravaca kojima se služim, meni je najvažniji proces na putu kojim sam krenuo. Tu je muzika kao lek koji mi pomaže s jedne strane, a s druge strane je nešto što mi služi kao instrument za izražavanje. Šta je to što bih želeo da poručim, ne bih mogao da odgovorim. Ali to je ono što me zanima. ”

Je li Vam teže da prodate sliku ili da nađete producenta da snimi Vašu muziku?
“I jedno i drugo, ali što se tiče muzike i realizacije procesa snimanja albuma, to je veoma teško. Uvek je bilo, a sad pogotovo. Zbog nedostatka infrastrukture, novca… Ali svi se snalazimo nekako.”

Je li svima teško?
“Pa, ja mislim da jeste u ovoj generaciji. Čak i onima koji su mejnstrim verujem da nije lako, ali su sigurno u boljoj poziciji zbog same popularnosti jer je to što rade oduvek moglo da se čuje na televiziji, na radiju. Dok je nama bilo mnogo teže da dođemo do publike. Ali nikome nije lako, ružičasti oblak je na neki način zauzeo veći deo medijskog prostora. ”

Ali Vi ste se ipak izborili za svoj komad popularnosti.
“Da. Mnogo je to dugo trajalo. Mukotrpan je to bio bio put.”

Čime ste impresionirani na našoj muzičkoj sceni, a šta Vam smeta?
“Najviše sam impresioniran entuzijazmom ljudi koji stvaraju iz ljubavi prema muzici, od autora, bendova, kritičara, ljubitelja muzike… To me najviše oduševljava jer je svaki entuzijazam u ovakvim uslovima za pohvalu. S druge strane, najviše mi smeta nedostatak infrastrukture i neodgovornost prema kulturnom dobru koje je oko nas, a nije mu dat prostor koji bi trebalo da ima. Ne mislim samo na muziku nego i na ostale oblasti kulture.”

Povezene vesti – O čemu je Dušan Kaličanin govorio u intervjuu za Ekspres, pročitajte ovde

Šta je andergraund naše muzičke scene?
“Pa, cela kultura je ovde andergraund, po mom mišljenju. Nikad se nije zapatila u to naše meso bića. Ona nije imala dozvolu pojedinaca koji su imali potrebu za tim, tako da bih mogao slobodno da kažem da je kultura žešći andergraund ovde uvek.”

A šta smatrate baštinom srpske muzičke scene?
“Dosta toga. To je bogato polje. Kroz razne žanrove. Što se tiče rokenrola, to seže još od pedesetih, šezdesetih godina, pa preko novog talasa, onda devedesete… Dosta bendova je tu, veoma je bogata bila ta scena. A mi treba da slušamo stvari koje nas oplemenjuju.”

Mislite li da je sadašnja scena siromašnija u tom smislu?
“Pa, drugačija je. Mislim da nije siromašnija. Mislim da se nikada nije više sviralo, svega ima previše. Zbog toga možda konfuzno deluje, jer sad fali humano uređenje, uredništvo da arhivira stvari. Mi to sada nemamo. Vreme je jedan nemilosrdni sudija. Neke stvari se tek otkriju nakon pedeset, sto godina. Verujem da će opstati sve ono u šta je utkana neka dublja vrednost i smisao. Ako se ne otkrije za pedeset, otkriće se za sto godina. ”

Šta ćete Vi svirati za dvadeset godina?
“Ja se nadam da ću praviti neke malo optimističnije pesme, ali nisam siguran. Pesimista sam po senzibilitetu.”

Šta slušate osim svoje muzike?
“Svašta. U poslednje vreme slušam neki francuski radio, Radio Sevojno. Ima jedan francuski Fib. Uglavnom radio, a kada se zakačim za nešto, onda kupim album i detaljnije ga proučavam. Ima dosta dobre muzike u svetu.”

Kad ne svirate u Beogradu i Čačku, gde najčešće svirate?
“Prvo mi pada na pamet Novi Sad. Imali smo skoro tamo koncert, promovisali smo novi album. Svirali smo u Somboru na Festivalu klasične muzike, u Podgorici u Kulturnom centru „Buda Tomović” u okviru književnog festivala Lirt. Gde god nas pozovu. Trebalo bi i nešto u Skoplju uskoro da se desi. ”

Koliko se razlikuje publika?
“Svuda je drugačije. Čak i u istom gradu, u istom prostoru, nikad ne bude isto. Ljudi se menjaju, sve se menja, ali svuda gde smo bili, publika je bila divna, kulturna.”

Koje generacije dolaze na Vaše koncerte?
“Od sedam do sto sedam. Dođu ljudi s decom, dođu stariji. Možda najmanje ima populacije koja ulazi u pubertet, što je interesantno.”

Zašto?
“Ne znam. Možda su to ozbiljne pesme, a adolescencija je period nemira.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar