Reprize neće biti

Reprize neće biti


Beogradska Ulica vojvode Bogdana mogla se pohvaliti daleke 1959. godine da se u zgradi broj 11 nalazi čudo od tehnike, ali i da na toj adresi stanuje jedan od najpoznatijih ljudi. Njihov komšija bio je Radivoje – Lola Đukić, slikar, reditelj, humorista. Bio je među entuzijastima koji su pokrenuli to čudo od tehnike na ovim prostorima i naravno da je jedan od prvih “Filipsovih” televizora stigao na ovu adresu. Njegove serije su godinama zaustavljale život, praznile kafane i bioskope, okupljale celu ulicu pred televizorom. Smejali smo se dogodovštinama njegovih junaka i bez imalo surevnjivosti naučili da se smejemo i sami sebi. Televizija ima tu čarobnu moć da ekran lako postaje ogledalo.

Foto: Shutterstock

Foto: Shutterstock

Rođen u Smederevu 1923. godine, unuk učiteljice i sin pesnika, prevodioca i književnog teoretičara Trifuna Đukića, želeo je da se bavi slikarstvom, ali negde pred kraj studija upisao je filmsku režiju na Visokoj filmskoj školi. Njegovi počeci u kinematografiji su dokumentarni filmovi. Debitovao je 1948. dokumentarcem „Grčka deca”, a prvi igrani film “Jezero”snimio je 1950. godine. Kasnije je režirao i filmove ”Balada o svirepom”, “Nema malih bogova”, “Sreća  u torbi”, “Na mesto, građanine Pokorni”, “Zlatna praćka”, “Bog je umro uzalud”, “Čovek sa četiri noge”.

Osnivač je Humorističkog pozorišta (sadašnje Pozorište na Terazijama), jedno vreme je na Radio Beogradu bio urednik dečjeg, dramskog i zabavnog programa, a 1959. prelazi na tek osnovanu  Televiziju Beograd, gde je narednih godina bio pomoćnik direktora produkcije i glavni urednik kulturno-umetničkog programa. Napisao je i režirao više od 200 humorističkih emisija i TV komedija: “Na tajnom kanalu”, “Muzej voštanih figura”, “Ogledalo građanina Pokornog”, “Ljudi i papagaji”, “Crni sneg”, “Licem u naličje”, “Spavajte mirno”, “Sačulatac”, “Deset zapovesti”, “Ću – ćeš – će”, “Servisna stanica”, kao i knjigu “Sklerotični memoari”.

Povezane vestiSkidanje patine

Kada je 1959. počelo uživo snimanje i emitovanje naše prve humoristička TV serije „Servisna stanica”, više nije bilo čoveka koji nije čuo za Radomira – Lolu Đukića. Čak je jednom dobio ponudu od uprave Ugostiteljskog kongresa da mu isplate dva puta veći honorar od televizijskog, samo da ne pravi serije i da ne kvari promet u restoranima. Šezdesetih godina on je bio neprikosnoveni majstor TV i filmske komedije, sa čuvenim komičarskim parom Mijom i Čkaljom. Sve do 1976. kada je Lola Đukić uradio seriju “Nevidljivi čovek”.

Uloge su poverene Mići Tatiću, Dragutinu Dobričaninu, Predragu Tasovcu, a radnja je trebalo da prati trojicu članova uprave državnog preduzeća koji, kako bi izbegli inspekciju i sakrili svoje mutne poslove, sklapaju zaveru u kojoj će glavni akter biti – nevidljivi čovek.

Publika je naravno bila oduševljena, ali emitovanje je bez objašnjenja prekinuto odmah posle prve epizode. Najveća TV zvezda postaje skoro preko noći nevidljiv, baš kao i njegov junak. Penzionisan je u 53. godini. Nikada nije govorio kako se i zašto to dogodilo, niti je želeo da potvrdi da li se neko od važnih drugova prepoznao.

Foto: Shutterstock

Foto: Shutterstock

U jednom razgovoru za “TV Novosti” sedamdesetih godina rekao je: „Kаd decа poodrаstu, dobro je dа se roditelji sklone, dа ne smetаju mlаđimа. Zаto sаm i jа otišаo sа televizije“. Ali njegov odlazak u penziju nije bio i kraj te ružne priče. Od svih njegovih serija koje su imale oko 200 epizoda, na TV Beogradu nije sačuvana nijedna.

Nikada se nije saznalo ko je naredio da se materijal sa mаgnetoskopskih trаka izbriše i upotrebi za druga snimanja. Potpis nаlogodаvcа nа svim kutijаmа bio je nečitаk. Tako je uništeno celokupno televizijsko stvaralaštvo Lole Đukića, ali i životno delo jednog od najpopularnijih umetnika bivše Jugoslavije.

U nekom trenutku pojavilo se jedno krajnje nelogično objašnjenja da je brisanje traka bila praksa onovremenske televizije. Međutim, da budu prebrisane najpopularnije serije morao je ipak neko da odobri. Niko nije znao ili nije želeo da imenuje odgovorno lice.

Povezane vestiKan i Krstićev autobus

Zahvaljujući njegovoj supruzi Jeleni, novinarki koja je takođe radila na Televiziji Beograd, sačuvani su pojedini tekstovi po kojima su serije snimane, a nisu uništeni ni njegovi filmski radovi. Delovi serija koje su izbrisane možda se još samo mogu videti u okviru nekih priloga ili programa koji su u tim godinama rađeni.

Lola Đukić nikad nije previše insistirao da sazna šta se zapravo dogodilo. Samo je dostojanstveno oćutao, krajem osamdesetih i početkom devedesetih imao je želju da se vrati slikarstvu, “Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je za svakog čoveka jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili ili usudili da mu kažete… Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi.”

Nakon svih ovih godina ova njegova izjava je najsažetije objašnjenje njegovog stvaralaštva. Ono malo zrnce gorčine koje se kotrljalo kroz duhoviti prikaz života ”malog čoveka” u međuvremenu je naraslo do kamička dovoljno velikog da zakotrlja lavinu nepravdi ondašnje države koja se obrušila na glavu mnogih njegovih likova.

Povezane vestiKad je film blatio stvarnost

Na otvaranju izložbe 1992. godine u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu rekao je: „Molim vas da ovo što vidite na izložbi ne vrednujete kao slikarstvo, već samo kao moju skromnu zabelešku o ružnim danima naše domovine i ljudima koji su stvorili vreme u kome smo postali i slepi miševi“.

Umro je tri godine kasnije, 7. septembra, a slovenački list „Mladina“ u rubrici „Memento“ povodom smrti Radivoja – Lole Đukića piše da je otišao čovek koji je svojim televizijskim serijama “združio jugoslovenske narode i narodnosti u verovatno jedinom autentičnom trenutku bratstva i jedinstva… U njegovim parafrazama svakodnevnog života ljudima se tada činilo da žive u istom svetu, da dišu isti vazduh, da ih muče isti problemi i da ih vodi isti san. Kada se Đukić, čovek koji je ostvario Jugoslaviju, sklonio, ljudima se postepeno učinilo da ne žive u istom svetu, da ne dišu isti vazduh, da ih ne muče isti problemi i da ih ne vodi isti san. I Jugoslavija je namah doživela kraj.“

Radivoje – Lola Đukić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, njegov lik je na specijalnoj seriji poštanskih markica, dobio je ulicu u Beogradu. Do danas niko nije ni pokušao da otkrije čoveka koji je naredio da njegova zaostavština nestane.

Sin

Andrija Đukić, koga je Radivoje dobio 1948. godine u braku sa prvom suprugom Verom Đukić, bio je takođe poznati televizijski pozorišni i filmski reditelj. Studirao je Filmsku režiju na FAMU u Pragu, a na Filozofskom fakultetu u Beogradu jugoslovensku i svetsku književnost. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti filmsku i TV režiju 1973. godine, gde je do penzije radio kao profesor televizijske režije. Pamtimo ga kao jednog od tri autora popularne serije “Bolji život”, a režirao je i više od 900 televizijskih emisija različitih formata, pozorišne predstave, filmove među kojima se izdvaja “Klaustrofobična komedija”. Preminuo je 2017. godine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar