Scena
01.06.2021. 14:35
Dušica Anastasov

Intervju Adam Puslojić

"Ja sam gotovo normalan čovek"

Adam Puslojić
Izvor: Marko Stevanović

"Pisci, pogotovu mi pesnici, možda i umišljamo, možda ismevamo i vidimo našu javu lepšom nego što ona jeste. Maštamo o tome da smo srpskom narodu kao srpski pisci sudbinski i vitalno nasušna potreba."

"Moje ime Adam, na aramejskom to znači čovek od zemlje, čovek od crvene gline. Postoji zemlja, postoji Adam. Čini mi se da sam vrlo prirodno debitovao sa knjigom ’Postoji zemlja’. Dakle, ja sam taj koji postoji."

A postojati znači trajati među stranicama 25 zbirki pesama i oko 70 dela prevedenih sa rumunskog i ruskog jezika. Zaveštati ime na stranicama više od 20 antologija naše i svetske književnosti. Svedočiti rečju o minulim vremenima i slutiti dane koje samo pesnik može da spozna.

"Okamenjena pesmo, ja te ne mogu pevati."

"Dobra su imena onih koji ne postoje.“

Kako između ovih Vaših stihova izgleda naša kulturna scena? Između okamenjene pesme koja se ne može otpevati i imena onih koji ne postoje?

"Simboli su kamen i ime. Možda kao antipodi. Kamen je neživa materija, obično se kaže tvrda, ali koja je i simbol spomenika, pamćenja, slova i konačno imena. Imena ljudi koji ne postoje. Ali oni imaju ime. Ispunili su svoj život, oni su sećanja neumitnog trajanja."

Šta su to sećanja u našoj srpskoj književnosti koja smo mi zaboravili, a nismo smeli. Da li su to sećanja na književnike i njihovu ostavštinu ili su to sećanja na jedna građanska vremena koja su nepovratno otišla?

"Sticajem okolnosti moj kolega Živko Nikolić došao je u posed jednog vrednog filmskog zapisa iz Negotina. Milorad Pavić i ja smo mu ponudili 1992. da bira gde želi da mu uručimo priznanje, odnosno diplomu Feliks Romulijana, najviše priznanje umetničkog udruženja ’Krajinski klub’."

Adam Puslojić
Izvor: Marko StevanovićAdam Puslojić

On je rekao hoću da dođem na poklonjenje u veliki grad Negotin. Jer, po Vuku Karadžiću, Negotin je početkom 19. veka imao više pismenih žena nego prestoni Beograd. Tamo je živela izvesna kneginja Karapandžić koja je opismenila ceo ženski Negotin na nagovor Vuka Karadžića koji je tamo proveo tri godine i koji je poslušao Hajduk Veljka i pre pada Krajine krenuo šajkom put Beograda, Vijene i Evrope. Tako je Vuk Karadžić spasao sebe, ali i uveo srpsku književnost narodnu lirsku i epsku, pa dakle i sve potonje pisce u Evropu.“

I gde smo mi sada na mapi književnoj te Evrope?

"Zašto ovo kažem? Milorad Pavić je tvrdio da je ’Žitije Hajduk Veljka Petrovića’ prvi moderni srpski roman. Da provociramo baš u duhu ovog vašeg pitanja na temu kamena i imena ljudi koji ne postoje. A postojali su i oni tvore večnost u vremenu i u ljudskom smislu. Tomas Eliot, nobelovac, ima taj svoj esej o tradiciji i modernosti, i on je doista došao do zaključka, ja ga samo parafraziram, da je vreme buduće i vreme prošlo isto vreme. Jer nema budućnosti bez te trajne radikalne, vitalne prošlosti. Tako da i srpska književnost, ova danas koju imamo i kojom smo vrlo ponosni, dičimo se pred svetom i pred sobom, mogla je da ima i više nobelovaca osim Andrića. Tu vidim u istom nizu i Miloša Crnjanskog, vidim i Mešu Selimovića. Bio je na korak od Nobelove nagrade i najveći srpski posleratni pesnik Vasko Popa. Poštovali su ga i cenili i Otelio Pas, Česlav Miloš i Josip Brodski...“

Našim pisanim rečima ne manjkaju izdavačke kuće, ali čini se da je više novih knjiga nego novih čitalaca. Ko su danas ljudi koji se bave najnezahvalnijim poslom, procenom koji pisci će biti čitani? Imamo li mi danas književnu kritiku uopšte?

"Mislim da imamo, nažalost, razdeljenu. Naši kritičari nisu mislioci i pisci i oni svoje monologije pišu kako oni vide i kako bi voleli da izgleda srpska književnost danas. Ili, oni koji jednostavno rade pragmatičan posao da tumače pojedina književna dela najčešće neuspelo i nedarovito. Jer, ponekad su knjige o kojima oni pišu mnogo darovitije nego što oni mogu to i da pomisle. Kada kažem književna kritika, postoji ta takozvana naučna profesorska kritika koja bi trebalo da ima najveći legitimitet u našoj stvarnosti. Ali, nažalost, možda smo tu i najslabiji."

Sa kioska su odavno nestali gotovo svi književni časopisi, a sa njima kritičari, publicisti, novinari kulturnih rubrika.

"Nestali su književnost, delo, književna kritika."

Kome danas treba uopšte književnost pored interneta i društvenih mreža?

"Potrebna je svakom normalnom čitaocu, odnosno nekom ljudskom biću željnom znanja i književnog saznanja. Ali doista pitanje književnih časopisa, dobro ste to uočili, uklanjanje sa književne scene naših časopisa veoma je opako, zloćudno. Zašto? Zato što su oni bili ta vitalna veza između stvaraoca i čitaoca. Odnosno nekoga ko kreira delo i nekoga ko treba da ga konzumira, oduhovi i konkretno da ga produpre dalje. Tako odsustvo književnih časopisa je za nas kao neka vrsta zloćudnog tumora."

pesnik, prevodilac Adam Puslojić
Izvor: Marko StevanovićAdam Puslojić

Jesmo li srećniji kao društvo nakon što smo umetnost i kulturu oterali u poslednje klupe?

"Tu se postavlja pitanje ko je to učinio, to je ipak zlonamerno učinio. Nekome je kultura zasmetala. Neko je lajao na našu kulturu, a oni koji su bili moćnici su taj lavež sproveli u delo. Tako da mi imamo sada da ne kažem, svaka čast izuzecima, imali smo kao ministre kulture pojedince određene individue koje su polupismene, što je katastrofa. Tako da me ne čudi da je jedan ministar sredstva, koja je namenski dobio da potroši na kulturu, vratio kao višak u državnu kasu. Drugi ministar je ukinuo otkup knjiga za naše biblioteke. Treći ministar je odobrio za prezentaciju jednog našeg filma u Kanu milion dolara, ali zato kada je reč o statusu samostalnih umetnika stalno se cenkamo da li ih je previše. Kao da samostalni umetnici ne treba da postoje, a oni su istinski književni poslenici. Istinski umetnici bilo koje vrste – teatra, muzike, slikarstva. Ako se njima uskrati pravo da budu samostalni umetnici,
uskraćuje se pravo da te određene umetničke grane postoje."

Šta je testament srpske kulture 20. veka. Šta ostavljaju pisci i šta će pokolenja čitati u knjigama napisanim u ovom periodu? O čemu će one posvedočiti?

"Jednom je Crnjanski kazao, možda je preterao, a možda je bio i u pravu – ako od čitave srpske književnosti ostanu ’Gorski vijenac’ i ’Luča mikrokozma’, da će ostati dovoljno da se dokažemo da smo bili vredni postojanja i dostojni trajanja. No, mi srećom i posle ’Gorskog vijenca’ i ’Luče mikrokozme’ imamo tolika brojna dela i Ivu Andrića, i Mešu Selimovića, Crnjanskog, Miodraga Bulatovića, Milorada Pavića i Danila Kiša, Vaska Popu, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića. Imamo divne naše mlađe akademike Gorana Petrovića, Gojka Tešića. Imamo profesora Jovana Delića, akademika kao tumača literature. Imamo mi literaturu. Imamo Darka Tanaskovića, jednog neviđenog retkog orijentaliste u evropskom smislu. Imamo konačno čitavu plejadu relativno mlađe literature. Kazao sam neka imena, ali imamo i druga. Imamo Dragana Jovanovića Danilova, Duška Novakovića...“

Kakav tretman imaju ta imena u odnosu na Ivu Andrića, Mešu Selimovića? Kako se odnosi današnje društvo prema njima?

"Možda ne treba toliko to porediti. U pitanju su klasici kojih više nema koji blistaju na nebesima naše literature, a sada sam pobrojao neka imena stvaralaca koji još stvaraju i koji, ko zna, možda će i oni dati ’Na Drini ćuprija’ ili ’Seobe’ ili ’Nepočin polje’ ili ’Hazarski rečnik’."

prevodilac Adam Puslojić
Izvor: Marko StevanovićAdam Puslojić

Ko čini veću štetu, oni koji ništa ne čitaju i ništa ih ne zanima ili oni koji se bacaju kamenjem na sve što ne mogu da razumeju?

"Mislim da su opakiji ovi drugi jer su zločesti.“

Loši učenici sjajnih profesora?

"Da. A koji očigledno nisu naučili nijednu lekciju, istinsku lekciju velikih profesora. To što se bacaju kamenjem, to je kao u biblijskom smislu kada je Isus rekao – vi koji mislite da ste u pravu bacite se kamenom. E sad, to je veliko pitanje. I mi znamo da je ta biblijska poruka evo i u našem jeziku našla jedan veličanstveni idiom i prevod. To je – budimo ljudi našeg patrijarha Pavla. Budimo ljudi – evo čoveka. Jer budimo ljudi, to znači ne gubimo nadu u čovečanstvo, u čoveka koji je nalik svom tvorcu." 

Pišete pola veka, u kojim vremenima, odnosno decenijama je ostala publika koja Vas je najbolje razumevala i koju ste Vi razumevali?

"Mislim da je to bila sedma decenija 20. veka kada je postojala neka vrsta nasušne potrebe za savremenom poezijom. Kada smo mi pisali aktuelne pesme. Ja sam u to vreme kao pripadnik buntovne generacije pisao pesme koje su bile jedna vrsta saceljenja sa društvenim zbivanjima i sa našom stvarnošću. Recimo pesma ogromnom koja je većinom glasova recitovana od čuvene 1968. pa sve do Terazijske česme 1991. godine. Ogromnom većinom glasova, ogromnom većinom jauka mi smo odlučili – dole. E to su bila ta vremena."

Počasni ste član Akademije Rumunije, prvi srpski književnik posle Jovana Dučića. Vaše ime je i među članovima Ruske zaumne akademije, kao i Akademije zapadne evropske umetnosti. Gde su pisci u Srpskoj akademiji nauke i umetnosti?

"Nekako se s tim nešto kasni i okleva. Jer nekada je Matija Bećković bio najmlađi naš akademik, a sada je među doajenima. Imam utisak da i sami književnici ne vole mnogo da daju glas svojim kolegama. To je malo čudno i, rekao bih, egoistično. I tako su ostali izvan Akademije veličanstveni pisci. Evo, sada smo videli da su neki odbili da budu predloženi. Nekoliko znamenitih pisaca naših odbilo je da bude na tom spisku posle nekih izjava čelnika naše SANU, naročito povodom Kosova i Metohije. Jednog vrlo tragičnog i bolnog pitanja."

Šta je zadatak današnjeg pisca? Ima li on svoju misiju ili zadati tiraž?

"Mislim da nema tog istinskog pisca, pa i našeg, koji će se baviti tiražima, a ne suštinom, a to je slovo, poruka, misija. Tako da ja mislim da pisci, pogotovu mi pesnici, možda i umišljamo, možda ismevamo i vidimo našu javu lepšom nego što ona jeste. Mi maštamo o tome da smo srpskom narodu kao srpski pisci sudbinski i vitalno nasušna potreba. Negleduš je moj lirski junak i moja kovanica sinonim za Isusa – raspelnik. Ja sam prvi pesnik koji je upotrebio reč – raspelnik. To je izvedenica iz raspeće. Raspelnik može da bude i Isus koji je razapet, ali može da bude i rastavnik, onaj koji raspinje Isusa. Moja knjiga Negleduš i Raspelnik otkriva tu moju ezoteričnu poruku da je u stvari moja sudbinska knjiga ’Postoji zemlja’. I to je ta moja misija gotovo normalnog čoveka."

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
30°C
26.09.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve