Scena
18.07.2020. 12:33
Priredila Dušica Anastasov
Kad je film blatio stvarnost
"Ja vam otvoreno kažem da su me dva filma prosto ogorčila i morao sam reći da se ti filmovi ne mogu prikazivati." I naravno da se nisu prikazali jer to je godina 1954. I ono što se nije svidelo Josipu Brozu Titu, narod nije trebalo da gleda. Iako gledanje filmova nikad nije isticao kao svoju zabavu ili hobi, maršal je bio, sudeći po broju filmova koje je gledao, strastveni filmofil. Od 1949. do 1980. godine odgledao je 8.801 film, u proseku 285 godišnje.
Povezane vesti - 40 GODINA OD TITOVE SMRTI: Ko je bio Josip Broz i zašto je cela SFRJ plakala za njim?
U dokumentaciji Muzeja istorije Jugoslavije precizno su evidentirani svi podaci o filmovima koje je gledao od 15. marta 1949. I izračunato je da je, s obzirom na to da film ima najčešće 2.700 metara trake, Tito u ovom periodu odgledao oko 24 miliona metara trake. Pred velikim platnom najčešće je sedeo u rezidenciji u Užičkoj i niko nije smeo da ga uznemirava. Čak su hitni telegrami morali da sačekaju kraj filma. Bioskopska platna nalazila su se u svim vilama i rezidencijama u kojima je boravio, ali i na brodu “Galeb” i u vagonu „Plavog voza“. Zapravo, najveći broj filmova je odgledao na državničkim putovanjima i birao je dela koja su imala sadržaje iz kojih je mogao da više sazna o životu i običajima ljudi zemalja u koje je odlazio.
Prve filmove na „Galebu“ Tito je najverovatnije gledao prilikom putovanja u Etiopiju i Egipat. Odgledao je ukupno 10 filmova među kojima su filmovi Luisa Bunjuela, Luisa Kinga, Roberta Oldriča, Aleksandra Petrovića, Slavka Vorkapića, Milenka Štrpca, Radoša Novakovića. Najviše filmova, ukupno 53, Tito je gledao na brodu „Galeb“ prilikom posete zemljama Afrike, na čuvenom Putu mira, 1961. godine. Među njima je najviše filmova američke i jugoslovenske produkcije, a 29. aprila 1966. godine, u knjizi evidencije gledanih filmova, zabeleženo je da je iz Kinoteke preuzeto 12 filmova. Najverovatnije je da su ti filmovi prikazani Titu tokom njegove posete UAR (od 2. do 7. maja), na koju je takođe išao brodom „Galeb“.
Pre posete Velikoj Britaniji, marta 1953. godine, Tito je gledao engleske ratne žurnale pripremajući se za susret sa Vinstonom Čerčilom, a uoči susreta sa Vivijen Li i Simon Sinjore, njihove najpopularnije role.
Povezane vesti - TITO JE BIO HRVAT PO MERI SRBA
Međutim, domaći film uvek je bio prioritet. Nije bilo filma u tom periodu koji nakon snimanja nije prvo on odgledao i u stvari njegov stav je bio presudan za kasnije prikazivanje u bioskopima. Ono što on nije odobrio, završavalo je u bunkeru i ostajalo van domašaja bilo čijih očiju i više od dvadeset godina. Na meti njegove kritike najčešće bi se našli filmovi takozvanog crnog talasa za koje je govorio da su štetni i politički nepodobni. U arhivu Muzeja jugoslovenske istorije ostao je zabeležen i njegov komentar za vreme prijema članova uprave Saveza filmskih radnika Jugoslavije, 24. februara 1954. godine u Beogradu, Tito je rekao: „Ja vam otvoreno kažem da su me dva filma prosto ogorčila i morao sam reći da se ti filmovi ne mogu prikazivati. Uzmite onaj film ’Ciguli Miguli’ koji je bio politički neispravan. Nismo ga dozvolili. Za njegovu proizvodnju potrošilo se 47 miliona dinara, što je država platila. Sa ’Hoja! Lero!’ je ispalo isto tako. Ne bih hteo da govorim kakav je koji film, ima i uspelih stvari i vidi se izvestan napredak. U Sloveniji imate ’Vesnu’, koji nije naročit, ali je simpatičan film i dobro zanatski napravljen. U njemu je režija došla do izražaja.“
Satirična komedija “Ciguli Miguli”, prvi je i jedini zabranjeni hrvatski film iz vremena socijalizma. U vreme nastanka, film je predstavljao vrlo ozbiljnu kritiku ondašnjeg socijalističkog društva, dok se motiv uklanjanja spomenika kompozitoru iz naslova, u političkim krugovima, shvatio kao aluzija na uklanjanje spomenika Banu Jelačiću s tadašnjeg zagrebačkog Trga Republike.
Specijalan tretman imale su velike filmovane epopeje NOB-a. “Kozaru” je gledao 13 puta, “Desant na Drvar“ 15, “Bitku na Neretvi” pet puta, a „Sutjesku“ osam. O tim filmovima je znao sve i pre nego što bi počelo snimanje, čak je aktivno učestvovao u pisanju scenarija i te filmove je uvek prikazivao stranim državnicima.
Povezane vesti - IDEOLOG RATA I MIRA: Kako su Amerikanci napravili Tita
Zbog svega toga nije slučajno što je Pula, nadomak Briona, odabrana kao mesto koje će decenijama biti stecište domaćih filmadžija i stranih gostiju. Godinu dana nakon osnivanja Pulskog festivala, Tito postaje 1955. njegov pokrovitelj, ali i pored toga što je 12 puta posetio Arenu, u popisnim listama može se naći podatak da je i pre njihove zvanične projekcije, Tito skoro sve filmove odgledao u svojoj rezidenciji na Brionima. Film koji je kao mladić doživljavao kao zabavu za komunističkog vođu postao je moćno oruđe za širenje ideologije. Baš kao što je ga je doživljavao i drug Lenjin.
U razgovoru sa filmskim radnicima na Brionima, 21. avgusta 1969. godine, Tito je osvrćući se na filmove crnog talasa rekao: „Neki od filmova ne vrede ništa. I to je sramota. Ima filmova koji nam blate čitavu našu nedavnu prošlost, koja je bila herojska. Blate sada narodnooslobodilačku borbu, negiraju revoluciju, negiraju sve, negiraju i sadašnjicu. Bez obzira na društvenu praksu, karakteristično je upravo to da nastojimo da uklonimo negativne stvari. Ja sam ogorčen zbog takvih filmova. Ljutio sam se kada sam video kako se to završilo u Puli, da je, konkretno film koji ja smatram veoma negativnim za našu stvarnost ’Biće skoro propast sveta’, predlagan za prvu nagradu. Mene je to ogorčilo. Ja ne znam odakle je mogla da potekne pozitivna ocena kad se zna da ga je naša javnost loše primila i da ga je francuska kritika nepovoljno ocenila. Sećam se da je jedan francuski filmski kritičar zapisao da pomenuti film daje netačnu sliku o Jugoslaviji, jer su stvarne društvene prilike potpuno drukčije. A vidite, kod nas prave takve filmove koji lažno prikazuju našu stvarnost. To je neka dekadentna pojava u shvatanjima šta je umetnost, i uzela je prilično široke razmere. Smatram da u našoj društvenoj stvarnosti ima izvesnih negativnih stvari, ipak je jasno da se ne mogu tretirati tako kao što se tretiraju u nekim filmovima.“
Povezane vesti - “VOLEO JE VESTERNE”: Kako je Kirk Daglas upoznao Tita?
U veoma kratkom periodu, Tito je ovaj film, koji je pre pomenutog razgovora sa filmskim radnicima, već nagrađen Velikom bronzanom arenom na 16. Pulskom festivalu, gledao dva puta.
Među omiljenim filmovima strane produkcije u Brozovima bioskopskim salama su bili „Fantom iz opere“, „Doktor Džekil i Mister Hajd“, „Dorijan Grej“, „Nevidljivi čovek“, „Frankenštajn“, „Drakula“, „Vukodlak“, „Džek Trbosek“, „Fantomas“, „Arsen Lupen“, „Dijabolik“, „Zoro“, „Vinetu“ – uz koje su na filmu i u stripu odrastale i generacije u SFRJ. Najčešći izbor su ipak bili filmovi o Tarzanu koje je gledao nekoliko puta i vestern filmovi koje je obožavao. „Jesen Čejena“, čuveni vestern iz 1964. godine, bio je poslednji koji je Tito odgledao 13. avgusta 1979. godine.
Godine bez Staljina
Od 2. novembra 1949. do 17. novembra 1954. Tito nije gledao sovjetske filmove, osim ostvarenja „Otac Sergije“ i „Lenjin u oktobru“.
Da nije došlo do sukoba sa Sovjetskim Savezom i rezolucije Informbiroa, film “U planinama Jugoslavije”, snimljen u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji, danas bi slovio za prvi dugometražni igrani film u istoriji posleratne Jugoslavije. Ali, Tito nije voleo ovaj film i zbog toga je on bio u bunkeru do početka devedesetih godina. Kao razlozi su pominjani upečatljivija uloga Vjekoslava Afrića, koji u filmu glumi Dražu Mihailovića, neodoljiva sličnost vođe ustanka sa likom Staljina, dok neki smatraju da je „Titu prekipelo kada u finalnoj sceni naši sugrađani nose mamutske slike druga Staljina, a one maršalove jedva da su premašivale veličinu sličica za album Svetskog prvenstva u fudbalu”.
Zvezde i lepotice
Josip Broz se od prijema američkog producenta i distributera Erika Džonstona 1948. do posete Orsona Velsa na Brdu kod Kranja 1979. susreo sa brojnim filmskim ekipama, domaćim i stranim glumcima. Ugostio je Denija Keja, Simon Sinjore i Iva Montana, Vivijen Li, Lorensa Olivijea, Kirka Daglasa, Sofiju Loren i njenog supruga Karla Pontija, Jula Brinera, Hardija Krigera, Sergeja Bondarčuka, Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona, Đinu Lolobriđidu, Breda Dekstera, Orsona Velsa...
Komentari
